Ђурђев дан

Ако икада срце заболи, душа се раздрага и слатка туга обузме душу – то је при сећањима на прошлост, минуле дане, родно место, другове из детињства. Другове који су помрли спомињеш са побожношћу и са поштовањем, а оне који су још живи гледаш чудом како су се променили.
Гледам живу, тесну улицу, ограђену високим зидовима, с великим капијама и разгранатим дрвећем које се пружа преко зидова те је кити зеленилом. Слушам вику другова где ме зову да идемо на реку и сечемо зелену врбу. Видим мајку како погурено иде по башти и бере разне траве и све то са ускршњим јајем и сребрном парицом меће у суд са водом под бокор ружа.
Сутра је Ђурђев дан!
Вече. На небу сија Месец, а ја седим на прагу па пратим његово јурење преко облака. Просула се она слатка, пуна чежње, месечева светлост па све обвила и обасјала мекотом својом. Дрвеће, сенке, шуштање лишћа, цврчање попаца, све то клизи, бруји и обузима душу, а она дрхти и стрепи. И хтела би да полети, али не зна куда. Да бројим звезде? Да певам? Са улице се чује бат корака. Покадкад неко запева, глас му се простре, забруји и утоне у ову слатку, летњу вечерњу тишину.
У рану зору буди ме мати. Онако санан, раздраган јутарњом свежином, идем у башту. Ту међ’ цвећем и ружама стоји вода, а по њој плива црвено јаје, здравац, дрен и друго. Свлачим се и купам. Пуцњи и весели гласи песме проламају јутро. Околина, а нарочито речна, јечи од пуцња пушака и усклика. Тамо, у реци, купају се. Јер ко се тада, на Ђурђев дан, у зору, пре сунца, окупа биће целе године здрав к’о дрен чије лишће плива на води.
Пошто се окупах, зађох по башти и почех да берем цвеће. Међ ружама, покривен лишћем, опазих повећи земљани суд, ћупче.
– Шта је ово? – питам матер, а већ сам се саго и дижем мараму којом беше покривено.
– Не, не! Остави сине, то је мантафа.
Полако дође па и прође подне. Сео сам близу прозора и узео да читам. Из баште духне ветрић. Занесе ме читање, утонуо сам у приповест па готово не дишем. Одједном чух кикот, тргох се и погледах, а оно башта пуна комшијских девојака.
Скупиле се око ћупчета. Све лепо обучене: на глави им беле к’о снег мараме – шамије, јелечићи тесни, припили им се за обле груди, шалваре широке, лепо набране на боковима, рукави од кошуље такође широки те се слободно помаља из њих бела, обла ручица. Неке селе у траву, друге клекнуле, а треће узеле лишће па пуцају, те тако пробају верност и љубав својих драгана.
Нагох се на прозор.
– Шта ћете? – питам их.
– Па, сад ћемо да вадимо мантафу. Знаш ли да имаш и ти, метнула је „она“.
– Ех! – и нагох се ка њима.
– Јест, јес’! – повикаше оне, – знамо чак и какве су. Њене су ките везане црвеном врпцом и у свакој има по једна лала.
– А ваше?
– Е, то ти не треба да знаш! Него хајде пробуди тету.
– Добро, добро. А смем ли и ја да дођем.
– У твом је двору па можеш.
И одоше у двориште. Учас почеше долазити из комшилука жене, деца и понајвише девојке и девојчице. Ђерам на бунару поче крцкати. Како која дође, извади воде, умије се и седа у хлад дуда и кајсије и ћерета са осталима.
Кад се све искупише, дођоше те пробудише мајку. Једна донесе воде, друга јој намести шамију, трећа поли и убриса. Мати седе у среду, а оне се начетише око ње. После донесоше оно ћупче, покрише велом једну девојчицу, дадоше јој огледало. И тако, покривена велом, једнако гледајући у огледало, поче она вадити из воде и ћупчетa ките.
Тек што почну, дође и она. Ах! Висока, пуна, црна јој коса у курјуке падаше низ леђа. Очи велике, црне и покривене дугим трепавицама; нос прав; уста мала, пуна, али не црвена већ тамно-рујна. У јелечету од плаве свиле и шалварама од ђизије, беса, у нанулама, с осмехом, дође и седе баш до моје матере.
Отпоче се мантафа. Моја је мати прво изговори на турском, па онда преведе на српски. Сама мантафа на турском језику је кратка и у стиховима, али у Врању жене, преводећи је на српски, одуже је, иските и саме допуне.
Отпоче:
„Ја не знам шта ми је?! Одкад те видох свет ми је тесан. Узалуд игра, песма и весеље, узалуд све! Дођи, душо, или прођи под пенџер, да те видим, осетим мирис твоје косе, сагледам сјај твојих очију. Ах, девојко моја! Да знаш колико те волим и гинем за тебе! Дража си ми од рођене мајке и сестре; милија ми је твоја танка негована и равна снага но све благо стамболско! Дођи довече, или лупи на капиџик, баци ми макар камен преко зида, да га метнем у недра и љубим. Ох, дођи, дођи и јави ми се!“
Девојчица покривена велом завуче руку у ћупче, промеша, и извади једну киту. Све се нагнуше да виде чија је. Запламтелих образа, погнуте главе, пружи једна руку и узе киту.
– А, чекај ти! – повиче једна старија жена. – Ти ли свако вече, кад се враћаш из поља, пролазиш онамо, а?
– Ама, тето? – промуца сирото девојче и погледа је погледом пуним молбе...
Мајка настави:
„Зашто ми срце цепаш? Не смеј се на другога, не гледај га; свест ми се губи! Тако ми Бога, закукаће кукавица пред нашом кућом. Реци ми, погледај ме, насмеј се, да и ја видим бисер твој, да и мене огреје сунце твојих очију. О девојко! Зашто ме убијаш? Мајка моја плаче, она плаче а ја венем. Кажем ти, убила си ме! Немој, тако ти душе, тако ти милоште материне! Немој девојко, не окрећи главе од мене! Зашто кријеш лице у јашмак кад прођем, зашто бежиш у ћилер кад дођем? Хајде! Видиш, цвеће је замирисало, ђул се развио, каранфил расцветао. Све мирише и пева. ’Ајде и наше душе да певају. ’Ајде девојко! Мајка те моја чека. Ђул’су је накупила за русе ти косе, баклаву за медна ти уста; шербет и маџун да те рани и чува. Хајде! Реци само, и ето мене, да те водим у кућу моју, рај твој!“
Од треће чух само свршетак:
„Драги, драги! Дођи довече, бићу на капиџику. Ево већ три дана како чувам јагоде и руже за тебе. Дођи, куцни на капиџик, пусти свој глас, да ти осетим врео дах. Дођи! Колико пута чекам у башти, гледам на твој пенџер. Драги, душо душе! Дођи да осетим рај душе твоје и умрем на твојим уснама!“
И кита се појави. Али је нико не узе.
– Чија је? – викаше, па је оставише на страну.
„Први пут изађох у башту, узабрах цвет, помирисах, али из њега изађе оса и уједе ме. Тако и ти драги. Први пут кад ме виде слатко ме погледа. Затим замрси моје косе, раскопча јелек и љубљаше ме. Комшике, црне душе, опањкаше ме да сам ти неверна, и ти ме наружену одгурну. Срце ми пуца, али још те волим. Иди код друге, љуби их, целивај, па опет дођи к мени. Не љутим се ја. Хвалим Бога што ми те даде. А још више ћу да га хвалим и славим ако ме опет погледаш и цунеш. Ах, моје цвеће тако лепо цвета, јер га сузама залевам; тице тако слатко поју, јер их леблебијом храним што сам је за тебе чувала. Дођи, драги, дођи!“
И почеше се ређати, све лепша за лепшом. Љубав, она чиста и невина беше у њима. Та слатка чежња обузе и мене. Наслоних се леђима на зид, а пред очима лебде слике, уздаси и севдаси. Сунце клонуло, хладовина се раширила, а из баште пирка ветрић. Међ’ грањем ружа извија славуј, а поврх дрвећа и кућа, у чистом зраку, кликће шева. Оне се све скупиле, зајапурених образа, светлих погледа и заталасаних груди, слушају мантафе и рукама притискају срце, да не куца тако јако...
Одједном изиђе и моја. Мати стаде. Али узе друга жена и поче говорити:
„Не бој се ти мене! У дно мора сићићу да извадим алем за твоје чело, злато целога света донећу ти да те украсим, накитим и нагиздам! Све што се може, то ћу да учиним само тебе да обасјам и узнесем. Ах, да знаш како ми душа гори за твој дах, како груди дишу страсно за твоја недра! Дођи у моју башту, набери цвеће, закити се њиме, па умивена јутарњом росом, и тако урешена падни на моје крило, да те нијам и љуљкам. Да сневаш леп сан, сневаш мене и моје жеље. Кад месец обасја, ноћ дође, јави ми се, реци да ме волиш, да лакше спавам. Да ме не пије светлост месечева и блага, тиха ноћ. ’Оћеш ли? Узећемо се за руке, поћи ћемо у свет да се љубимо и грлимо. Бежаћемо далеко, далеко!“
Изиђе и њена.
„Сву ноћ седим и мислим на тебе. Ђерђев не могу да држим. Ако везем, везем твоје око и уста, ако певам, певам твоје песме. Ах, да знаш драги како те жељно чекам! Како ми сва снага трепти к’о лист на гори. Ах!“
Мати умукну. Она се нагнула к њој, шаком јој запушила уста, а од стида зажарено лице сакрила у материна ми недра.
– Тето, молим те, стани. Слатка тето! – шапуће и крије очи.
– Аааа. Не може! – викнуше све.
– Стани, стани! – шапуће она очајно.
Мати метну руку у ћупче, па кад виде да нема више китâ, шану јој нешто. Она скочи, узе ћупче и поче прскати водом из њега. Јер, која буде попрскана том водом, биће скоро удата. Под пазухом јој ћупче, задигнула шалваре, шамија јој пала, коса се разбарушала, јелек попустио. Једва дишући, сва зажарена од трчања, прскаше она другарице које бежаху смејући се. Са зајапуреним лицем и к’о крв рујним уснама дође до мене, заста, па онда голом до лакта белом руком заграби воде и попрска ме.
– На! Ево и тебе!
У том усклику беше толико пркоса и љубави, да ми чисто душа полете. Потрчах за њом.
Она бежаше, смејући се и застајкујући.
– Држ’ је, држ! – Викнуше остале и сви потрчасмо.
Шалваре јој шуштаху, прамени расплетене косе шибаху је по пуним плећима. Она се превија, бежи, смеје се, слатко, силно и раздрагано. Трчим, јурим, а не видим ништа осим витког јој и облог стаса, развијених плећа, свилених шалвара и расплетене косе. Стигох је. Отимам јој оно ћупче, а она се тресе, грца и несвесно упија у ме. Из образа тек што крв не капне, зажмурила, стисла ми грчевито руку, а из уста јој иде врео, сладак дах. Тако пригрљену, стиснуту и обамрлу задржах је. Оне друге стале па тапшу рукама, мени нога клеца, а по телу струји надземаљска милина. Осећах неки стид, али ипак не пуштах је од себе. У зраку бруји крик девојака, лишће шушти, хладовина се шири и пирка свеж ветрић. Рука ми дотаче њен врели образ, клецнух, стиснух је, глава ми клону те мој образ додирну њен. И не знам зашто, шапнух:
– Пасо!
Она се трже, стресе. Погледа ме уплашено и, гласом који гори, опија и заноси, протепа:
– Немој! Бојим се!

Бора Станковић, 1898.