Бог да прости Попа Милосава

Стари један, поодавно преминули господин, рођени у једној осојини Кучај-Планине, човек јуначке телесне снаге и раста, који је још за Турака био најпре у свом селу кмет, па после у нахији кнез, и који је, у старост, седео као члан у Државном Савету, и још понекад заступао у дужности разне попечитеље, имаше обичај често рећи: „Бог да прости Попа Милосава!“
Кад га ја једном упитах: рашта тако често помиње тога Попа Милосава, старац се осмехну, махну главом, и овако ми одговори:
– Поп Милосав је био врло паметан човек и врло честит свештеник; и кад бих ја теби само две ствари испричао, ти би се уверио да је он заслужио да га тако често помињем.
– Причајте ми, молим вас, – прихватих ја: – ви знате колико су мени миле приче старијих људи!
– Е, вала, хоћу! – рече старац врло весео што ће се сећањем вратити у своје младо доба: — и прво ћу ти казати: како је Поп Милосав градио цркву, а после: како сам ја судио, кад сам био председник у окружном суду.
Поп Милосав је био родом из села које је близу села мојега. Био је то, као што ти рекох, човек врло паметан и поштен. Имао је браду дугачку до земље. Крај од своје браде могао је обавити око палца на нози, и опет ићи усправно. Ту, тако дугу, браду није свакад показивао, него ју је сплетао и носио у недрима. Њега су Срби врло поштовали, а Турци су га се и прибојавали, јер он не само да је знао „с књигом беседити“, него је и коња јахао као какав витез, и оружјем је владао као какав војвода. Он је и нашему селу поповао.
Кад мене село изабра за кмета, ја сам био врло млад: још нисам био навршио 22 године! Поп Милосав, велики пријатељ мој, и целе куће моје, рече ми:
– Јамачно ти је мило кметовати, и ја желим да ти буде срећно, али ћеш, веруј ми, имати велику муку са светом. Па... да знаш писати, те свакад да запишеш што од кога примиш, и што ком даш, и Боже помози, а ти писати не умеш, па ће ти бити врло тешко.
На те речи, ја само слегох раменима и рекох:
– Вала, попо, како да Бог! Гледаћу да радим штогод боље умем а питаћу и вас старије и паметније...
– Збиља! – додаде поп: – кад се сетих да ти нешто напоменем: Старешина си у селу, па ће се догађати да кога човека осудиш на бој. Ако се то догоди, никад немој излазити да гледаш очима кад човека бију, по твојој пресуди. Нека то уради други, без тебе!
– Хвала ти, попо, – рекох ја, мада нисам ведро знао рашта ми је дао ту напомену.
После тога, Поп Милосав оде у своју нурију да попује, а ја остах у свом селу да кметујем.
I
Близу Поп-Милосављева села, у једном неописано лепом месту, извире гласовито врело бистре, здраве, студене воде. На то врело од памтивека долази силни свет из околних села, те се купа здравља ради. У очи сваке Mладе Петке, у очи сваке Младе Недеље, скрха се код тога врела читав сабор: неки људи дођу с колима, неки на коњма, а неки пешице. Бони се купају да би оздравили, а здрави – да би очврсли у здравој планинској води, сви пак, после купања, једу и часте се у месту онако дивном и здравом.
Изнад врела, на једном повишем заравањку, познавали су се остаци од неке старе црквице. Поп Милосав и ја, с више одбраних људи, обиснемо молити Турке: да нам допусте обновити ту цркву, јер друге богомоље нисмо имали, пошто у најближу царску задужбину нисмо смели ићи јер је она већ била припала ондашњој српској кнежевини.
Наша је кнежина припадала лесковачком пашалуку, а нама најближи старешина био је Турчин Кара-Асан. Митом и дарима одобровољимо ми њега те нас пусти да пошљемо људе Шашит-Паши у Лесковац за бурунтију о грађењу цркве. Поп Милосав и још три човека оду паши, и отерају му на дар два красна вола с вараклеисаним роговима, а уз то му даду и 300 гроша новаца. И тако које како добијемо допуст да цркву градимо. Кад се то дозна у нашој вароши, онда ће Турчин, Ајрадин-Ага, велики непријатељ српски, у кавани пред свим Турцима, рећи ово:
– Онај брадати папаз, и овај голобради кнез, начиниће од цареве раје хајдуке, који ће попалити куће наше. Ако то не буде, ви мени одсеците ово (ухвативши се за брк) и баците где не треба!
При свем том, нама је бурунтија дошла, и ми смо се спремали да цркву градимо. Али је она стара црквина била врло мала, а ми смо желели да нова буде већа. Па шта да радимо? У бурунтији пише да нова црква не буде ни чеперак већа од старе?
У такој својој невољи, ми се довијемо и урадимо ово: ноћу ископамо ровове за темеље новој цркви онолике колику смо богомољу желели, па у те ровове наспемо малтера од темеља оне старе цркве. Ровове, затим, покријемо земљом и оставимо.
После неког времена, замолимо ми Кара-Асана да изиђе на место где ће се градити црква, те да се увери да темељи новој цркви неће ни чеперак премашити темеље старе богомоље.
Турчин одиста дође, разви бурунтију, прочита што пише, а гледа како се свуда избацује малтер, па ће онда рећи:
– Вала, море, и да хоћете да лажете ви, не да вам тај вар. Он казује ћенар којим су ишли стари темељи. Толику цркву градите слободно, а даље ни чеперка!
– Хвала ти Ага! Живио те Бог! вичу сељаци и дају ко ћуп меда, ко качицу сира, а неки Бога ми нешто и новаца спусти аги под сиџаду.
Кара-Асан, задовољан и што раја тако слуша царске већиле, и што се сећа својих ага, диже се и оде у варош, а ми остасмо да уредимо грађење нове цркве.
Сад сељаци навалише молити да сву старост о тој грађевини узме на се Поп Милосав. Он се дуго брани од тога терета, и управо се мољаше да изберу кога другога; али свет као свет, верујући у његово поштење и знање, повика као из једнога грла:
– Ми теби верујемо! Штогод учиниш ти, учинили смо ми; како год заповедиш ти, слушаћемо ми!...
– Ви, браћо, тако говорите сада; а нећете тако говорити до свршетка, – вели Поп Милосав: — Овде има много да се ради, па ће се вама досадити. И онда ћете променити и мисли и говоре.
– Нећемо! Нећемо! – вичу сељаци. – Ти, па ти, попо, прими се те управљај а ми ћемо те слушати!
И весели Поп Милосав немаде куд, него се прими да води бригу о зидању цркве.
Црква се поче градити. Људи, у почетку, беху необично радосни. Они се надметаху ко пре да уради што се ком одреди за рад. Е, али тога рада бејаше много, и наредбе за разне радове долажаху често, црква пак напредоваше споро. Поред тога, Поп Милосав и неколико првих људи у нурији договорише се: да на цркви начине два кубета. С тога се посао око цркве још увећао. Еле, после неког времена, људи малко охладнеше, те се не жураху онако као у почетку. Доцније почеше по мало и гунђати извлачећи се да не ураде оно што се ком одреди за рад. Тако, ако се десет људи нареди да изиђу с колима за какав превоз, изиђе их једва пет: друга петорица нађу какве било изговоре да недолазак оправдају.
Еле се одиста опази да доцније људи не мисле онако како су мислили у почетку.
Међутим, Поп Милосав трчи и ради све што се тиче грађења цркве. При свем том грађевина напредује споро. Већ се налазило људи којима се чинило да Поп Милосав не приања за тај посао као што би требало; а било их је и таких који су отворено говорили:
– Поп је крив што црква није готова!
На једној њиви свадила су се и крвнички потукла два рођена брата зато што је један рекао „да је поп појео народне паре“, а други га бранио. Чак су се и жене узеле свађати око тога. Једна је на води казала да су сви сељаци слепци, јер не виде како их мучи и глоби Поп Милосав, а друга узела попа бранити. Реч на реч – дође и до обрамица, па онда буде и разбијених глава!
Незадовољство је, велим ти, било велико, али кметови, особито нахијски кнез, нису ником давали за право.
Не лези враже, стари нахиски кнез једнога дана потеже те умре на пречац. Нахијска скупштина изабра мене за кнеза на његово место, и Турци ме потврдише, те тако се једнога дана нађох ја главар целој нахији.
Као млад човек, нисам могао познавати ни људе, ни послове онолико колико је требало, али се мени онда чинило да ћу боље и судити и управљати од покојнога кнеза!
Раније сам ја све слушао шта се говори против Попа Милосава; знао сам да га криве као да је немаран, па чак и неверан у руковању црквеним новцем, а чим примих кнезовску власт, дођоше ми неколики сељаци и отворено се потужише на попа,
На ту тужбу, ја, без оклевања одредим дан и позовем све домаћине из нурије, да се скуће код цркве, где су и мајстори, а ту да дође и Поп Милосав.
Одређенога дана сви позвани дођоше рано на скуп. Поп Милосав се бејаше нешто мало задоцнио. И ја сам већ могао чути како неки сељаци шапућу:
– Нема попе! Вата он сада рачуне од поједених пара!
Али ево и попа! Кад сјаха с коња, и поздрави се с нама, он извади из бисага две мушке чарапе, и донесе их међу нас!
Сви се зачудисмо: што ће му сада те чарапе?
– Оче Милосаве, – рекох ја: — Ти знаш зашто смо се скупили; да не дангубимо, дела покажи сад што је и како је: свет ће се стишати како се види да су рачуни у реду.
Поп Милосав, лепа лика човек, а мушкога погледа и држања, устаде и погледа по оном збору. Људи се сви прибраше око мене и око њега, јер ми бесмо у среди. Он не хте уста отворити докле се не утаја топот од нога, и докле се сељаци не искагаљаше.
– Браћо! – рече он: — шта тражите ви од мене?
Људи узеше одлагати ногама, наново се искашљивати, и погледати један на другога, докле се, најпосле, из средине истаче један и рече:
– Ми, попо, желимо да знамо куд су паре што је народ дао за цркву?
– Тако је! Тако је! – повикаше и неки други из гомиле: – То народ тражи! Хоће народ да зна: куд се дева његова мука?
– То ћете сад видети, – рече попа, па узе и диже увис оне две чарапе: – У ове две чарапе сви су рачуни о грађењу наше цркве. У ову десну сам остављао сваку пару коју ми је ко дао на цркву заједно са записом: што је ко приложио; а у леву сам стављао саме записе: што сам ком за цркву плаћао ја. Чарапе сам за овај посао узео зато што ми је ласно, за случај смрти, наручити: „Држите ове две чарапе: у њима је све што треба знати о грађењу цркве“. Сад ви хоћете да видите рачуне, а?
– Хоћемо, попо!
– Лепо! Гледајте добро! Ево у десној чарапи не звечи ништа. – Изврте је, а то се показаше само неке хартије. – Ето видите: новци су сви потрошени.
– Верујемо ми да је све потрошено; али ко потроши; зашто потроши толику народну муку? – викну неко из гомиле.
Поп Милосав погледа онамо откуд дође тај глас, осмехну се малко, и рече:
– Потроши крвник Поп Милосав, ком сте ви ово бреме и натоварили на леђа! Него стрп’те се! Треба најпре да видите колико је било тих пара!
Рекавши то, узе вадити из десне чарапе хартију по хартију, говорећи:
– Дела, режите у рабоше:
У почетку предали сте ми, по рабошима, готових новаца

9508
гроша
На Младенце пало је на тас
103
Газда Стеван из Клачевца дао је
60
Стојна Лазина из Дулена предала ми је трубу платна, да се њим опаше црква кад буде готова. Стоји и сад.

О Крстима пало је на икону
212
Марко Симин из Гложђа писао је цркви вола, кога сам продао за
480
Митра Ђорђа Хере дала је двоје чарапе. Стоје и сад.

Јока Мише Глувог откала је једне тканице. Стоје и сада

Баба Синђелија Стеванова дала је за покој душе свом сину Јеремији
60
Трпко Стојков за душу својој мајци
300
Црновунац Ђорђе, што, му је дете овде сахрањено, приложио је цркви
200
Бошњак Раде о својој слави даровао је
100
– Има ли још ко да ми је дао што год за цркву?
Сви ћуте.
– Више нико није дао ни једне паре, – вели попа: – А сви ови новчани прилози износе гроша 11023! Све те новце ја сам био спустио у ову десну чарапу. Сад у њој нема ништа. Куд су паре?
– Ама то и ми питамо? – прогунђа неко из гомиле.
– Казаће чарапа лева! – вели поп.
И сад узе вадити из оне друге чарапе све записку по записку и читати:
– На Младенце дадох наимару, мајсторима за руке

1500
гроша
Трипку Ћерамидару за циглу
3000

Кривом Марку за гвожђе
720

Наимару, да да мајсторима за руке, у пет рокова по 1000 гроша
5000

Голубу Каменару за тесање камена
200

Осаћанима Јолу и Илији за клис за кров
560

Стевану Буљанцу за сечу и превоз дрва за скеле
57

На Св. Тројице мајсторима напојнице
30

– То је све; више записака нема!
Људи узеше шапутом рачунати сваки на своје прсте, а неки од својих штапова начинише рабоше, и стадоше резати. У један мах, неки Илија Зрња викну:
– Море, људи! па поп је потрошио више него што је примио!
– И ја бих рекао, прихвати Богдан Мали.
– Угод 67 гроша! – заврши Милоје Ћук па, бацивши на земљу свој рабош, скиде капу те попа у руку!
– Опрости, попо! Ми се умало не огрешисмо о тебе!
– Док је ових записа у чарапи, не бих ја вама дао огрешити се, – вели попа, враћајући све оне записе у чарапу.
И сви други људи поскидаше капе па пољубише попа у руку.
Напослетку приђох и ја, вели мој приповедач, те се с њима пољубих, и замолих га да и даље настоји као што је дотле, те да се црква доврши!...
И настојавао је докле год се црква није са свим довршила, Бог да га прости!...

II
Црква код врела, ако и позно, доврши се и пропева; нурија се утиша; људи и даље уважаваху и слушаху паметнога Попа Милосава, и бејаше све добро, све лепо. Али на један мах букну друга, велика буна против Турака!
У нахији нама суседној неки осиони бегови отеше две девојке Српкиње, и силом их одведоше у харем. Девојачки родитељи запишташе, људи се, чувши за ту силу, ускомешаше, народ скочи на оружје; зачас барут плану; крв се проли; и с Турцима наста прави рат...
Ја, као нахијски кнез, продужава мој приповедач, морадох пред народом ићи на Турке. Срећом нашом, у ту се ствар умеша Кнез Милош, и он, познатом својом мудрином и брзином, о мало крви, истисну Турке из читавих шест нахија, и нас опет припоји к Србији. Мене, кад се умири, он учини судијом па, доцније, и председником у окружном суду. Човек прост, неписмен, ја се, тако, нађох као председник у суду целога округа; али ни парнице онда не бејаху велике, нити заплетене, те их ја, и моји другови судије, пресуђивасмо, чини ми се, доста праведно.
Једнога дана доведоше суду човека који, веле, не слуша никакву власт, ни општинску, ни државну! Кмет му једном заповедио да заједно с другим сељацима креше боцу, а он одмерио лактом и бирову и кмету, који га је послао. Кмет га послао капетану, и овај наредио да га ставе у затвор, а он окрха оца и капетану и оном који га је поставио за капетана. Један пандур, после тога, хтео је да га веже, а он га шчепао и испребијао на мртво име.
После тога покора, капетан га спровео суду, и ми га одмах осудимо: да му се оцепи 25 батина, па да се пусти кући нек ради, јер је било радно доба.
Човек тај бејаше крупан и снажан телом. Наши судски пандури, да би извршили нашу пресуду, навале да га оборе на земљу, али се он није дао. Уђоше к нама у „заседаније“ и казаше: да се оном убојици не може ништа!
Ја не могах отрпети, него изиђох из „заседанија“, и стадох на стубе, па махну руком на пандуре да кривца оборе, и да га истуку. Пандури му приђоше, а он једнога гурну на једну а другога на другу страну. Први се изгуби негде у корову, а други тресну о плот и страшно се утрува.
– Лези, море! – рекох ја осуђеном, – немој се рвати с тим људма: суд је пресудио да отрпиш батине, па да идеш кући!
– Пљујем ја тај суд који се гради господар над мојом кожом, – продера се он: – ја лећи нећу, а ко има две главе, нека приђе да ме обали!
Ја планух, стрчах низа стубе и шчепах га обема рукама. Он се узе отимати псујући ме што може бити гадније, али се отети не могаше, јер ја бејах снажнији од њега. Издигох га до према себи, па га треснух о ледину!... Ну гле моје несреће!... Он се тек опружи по земљи; задркташе му и ноге и руке, а на уста му удари пена бела и крвава. За тим се утаја као сваки мртвац!...
– Умре! умре! – повикаше људи, који беху онде..
Ја сав претрнух, и у мах ми падоше на ум речи Попа Милосава. Узе ме неописани страх. Изиђоше судије, притрчаше пандури, извадише воде из бунара, и узеше га поливати. Више од два сата мислим да смо се мучили докле га толико повратисмо да се види да је жив...
Људи ми, међутим, казаше да је он и од пре страдао од падајуће болести, али шта то помаже кад ће до мрака цела наша варош причати: да је председник својим рукама убио сиромаха човека...
А Кнез Милош?...
Како се освести, ми га понудисмо јелом и пићем, опростисмо му све кривице, и пустисмо га да иде кући...
Ја пак узмем судеког секретара те цео случај опишем и, по нарочитом татарину, пошљем Кнезу Милошу. После неколико дана дође ми од Кнеза Милоша. кратко, али мени врло јасно писмо:
„Ја сам тебе поставио за председатеља а не за пандура. Ако ти волиш службу пандурску, узми капу и иди кући... За сада нека ти је прочка, али други пут биће квочка!...“
– Од тога доба може бити да не прође ни један дан, а да се ја не сетим тога случаја и речи Попа Милосава. Зато тако често и говорим: „Бог да прости Попа Милосава“!

Милан Ђ. Милићевић
1895.