Уочи свадбе

У кући се све узрујало, узаврело, ускомешало се. Кроз авлију, кроз собе, кроз ходнике, непрестано иду, промичу, људи, жене, дјеца, гуркају се, спотичу, стјешњавају, гуше се; шуштање свилених димија, клепет нанула и ситно позвецкивање ђердана чудновато се прелијева и стапа са тупим, пригушеним стењањем нечијим, тихим уздисајима и подмуклим, полугласним псовкама, те само оштри, ненадни врисак каква пригњеченог дјетета што за час наруши ту чудну хармонију, док се, напошљетку, и он не смири, утиша и потпуно се не изгуби у оном силном шуштању, стењању и клепетању. И свак, токорсе, изгледа запослен некако, свак као у журби некој, а ипак – поред свега тога, – готово нико ништа не ради нити припомаже, осим што се непрестано мотља, врти и окреће, сметајући свима и свакоме и љутећи се и псујући уједно, што му ови сметају. Једино понека жена што, увијајући се и свакоме се склањајући с пута, пронесе јастук какав, столицу, послужавник са слатким, или покоја дјевојка што склони по неколико чаша, однесе их некуда, хотимично звекећући њима. Нађе се и неки момак, који узме хармонику, растегне је мало и тако привуче пажњу на се; али чим се окупе око њега, чим га опколе и почну молити да настави свирање, он је опет остави, спусти, извади јаглук из џeпa и почне се стирати око уста, извињујући се, изговарајући како никако и не зна свирати, како је почетник, те како би му се сви ругали кад би ма какву пјесму започео. Њему за инат јави се и који од стараца и, – хвалећи се како ће он, сиједих коса, на срамоту момцима развеселити друштво, – накашље се и отпочне пјевати, па и он наскоро престане, љутећи се токорсе и псујући што му нико не помаже, што га не прати нико.
Тек кад се почне приближавати вријеме вечери и кад домаћин, гологлав и готово босоног, – у самим чарапама, без кундура, – навали са ракијом и живље почне нудити, као да и читаво друштво почне оживљавати мало, прибирати се. Хвалећи ракију и испијајући, људи се упусте и у причање о њој: почну питати за цијену, за трошкове, ударајући, наравно, са свом жестином на све порезе и намете који се на пиће товаре; затим, говорећи о трошковима, почну се тужити на све порезе и намете уопште, док се, напошљетку, не окоме на читаво доба данашње, доба немира, трзавица и борбе за комад хљеба, дубоко уздишући за старим, сретним земанима, када су готово на све стране текли мед и млијеко и кад се, кад год се хтјело, ока меса могла за вижлин куповати. Момци, којима се таки разговори нијесу свиђали, почеше се мијешати са дјевојкама, задиркивати их, пецкати; наскоро међу њима настаде чудно неко комешање, шапат неки, и само се могао чути покоји пригушен врисак, потмуло кикоћање испод руке на устима, и тихи, полугласни пријекори: ,,их какав си!“...„немој!“... „остави!“...Домаћица, која је, ознојена, задихана и некако поплашена, забринута, пролазила покрај њих, кришом се провлачила, само би их погледала и осмјехнула се мало; затим, хучући и лако се ударајући рукама у прса, вајкала се како јој ништа у реду није и, вајкајући се тако, одлазила у собу, међу жене, и, ломећи руке и пренемажући се, молила да не загледају, да опросте, да не замјере. Жене, – не бунећи се и не прекидајући разговора што су га прије отпочеле, – токорсе као да се почну чудити њезину вајкању и, готово једногласно, почну истицати, како овакога реда још нигдје нијесу видјеле и, да то потврде, одмах почну кудити друге неке домаћице, – које случајно нијесу биле овдје, – напомињући како су биле сметене и неумјешне, те су им станови више сличили појатама него ли кућама, домовима људским. Утјешена мало и умирена, домаћица је одмах одлазила у кухињу, – одакле се мирис пржених јела разлијевао по читавој кући, – завиривала тамо и питала: треба ли још чега: масла, или јаја, или шећера. Кухарице, ашчије, – које су за ову прилику нарочито доведене из комшилука и непрестано биле незадовољне, – ознојене и зајапурене, са обнаженим рукама низ које се циједила вода, окренуле би се према њој, потужиле се на дим и на слуге, и опет настављале рад, не слушајући је и не гледајући више. Једино кад би који од слуга, дражећи их и ругајући се, показао им боцу са ракијом, застајале би, погледале се и тихо, полугласно почеле се сашаптавати и проклињати.
И док је све у кући жагорило, шумило, комешало се, дотле је она, удавача, сама, са својом јараницом Софијом, сједила у својој соби, на уском, тијесном миндерлуку, са опуштеним рукама на кољенима, и замишљена, тужна, забринута гледала, кроз широм отворени прозор, у ноћ, у помрчину, и ћутала непрестано, само ћутала. Меко праскање малога кандила пред старом, мрком иконом некаквом, једино је нарушавало тишину у соби овој, а блиједа му свјетлост расипала се унаоколо, мутно освјетљујући полусвели босиок око иконоса, окрајак једне мараме што је висила на зиду и двије увеле дуње, о канапу објешене, испод таванице. Из мрака, искрај врата, свијетлила се чудно, као два дуката, два велика ока старог, угојеног мачка, који се довукао однекуда и као да се и сам чудио: зашто је баш у овој соби све мирно и зашто се само овдје шути?
– Шта ти је?...Што си невесела? – једва, у неко доба, усуди се Софија да јој се примакне и да запита, обавијајући је руком око паса и наслањајући јој своју чупаву главу на меко, обло раме. – Вазда се радовала овом дану, а сад...
– Сад ми тешко – тихо прошапта удавача. – Мучно...
– Тешко ти?... Рашта?... Зар не волиш више, шта ли?...
Удавача се осмјехну.
– Волим ли?... Што питаш?... Знаш...
– Па баш ти се и чудим, кад знам све – осијече Софија, ударивши је прстом по носу и улагујући се.
– Баш зато... Ашиковала с њим толико, три године желила, очекивала овај дан, па...
– Чим жеља престане бит’ жеља, чим мину чежња и туга што су с њом свезане, онда...онда, чини ми се, ни сласти нема више – одговори удавача јаче и подиже главу. – И сад... сад ме страх, – додаде.
– Чудан страх...
– Страх?... Од чега?...
– Од њега... Од себе саме...
И подиже се са миндерлука и пође према прозору.
– Не знам ти рећи рашта, – поче живље, прислањајући се уза зид и играјући се бошчом – ама... од јуче не могу да се отресем овог страха и бриге ове... Ето, нехотице ми пане на памет и запитам се: шта ме тамо чека?... Шта?... Хоће ли он бити вазда онако добар, хоћу ли му бити вазда овако драга, хоће ли бити среће, или... Шта ме чека?... Шта?...
– Баш си луда! – прекори је Софија благо, чудећи јој се. – Ко још и о томе мисли!...
– Волила бих да не мислим ни ја, волила бих да се отресем, ама...
Неко у ходнику подврисну из гласа и чаша некаква прште, разби се у комаде. Буран смијех одјекну кроз читаву кућу и стакла на прозорима као да се затресоше... Међу дјевојкама опет као да настаде пригушено цикање и опет се помало чули они малопрашњи пријекори: „Их, какав си!... Остави, болан“...
– Не могу се отрести таких мисли – узбуђено настави удавача и извијајући се заломи прстима. – Све... све ми се чини к’о да сад газим у ноћ, у маглу, па... па не знам или ће ми се расванути или... ух... ух... Боже сачувај!...
– Прибери се... Шта ти је?...
– Ништа... Ништа ми није... Ух!... ко зна... ко зна треба ли да ми се опјева свадба или... или ме треба оплакати... Ко зна!...
На авлији изненада наста граја, вика, галама... Зашушташе димије, заклепеташе нануле, зазвецкаше ђердани... Поче се хватати коло... И одмах након тога разли се силна, јака пјесма дјевојачка и проби се, изви кроз ноћ, кроз помрчину:
Златни топи на град ударише,
Нашој Ани прстен поставише,
Наша Ано, је л’ ти жао мајке?
И док је пјесма звонила и одјекивала по читаву комшилуку, удавача, узбуђена и узрујана, брзо притрча Софији, грчевито је обгрли око врата и, сакривајући јој главу на прса и стежући све јаче, нагло удари у плач, у силан, хистеричан, неуздржљив плач.

Светозар Ћоровић