Брегет

Необично се живо сећам те дуге децембарске вечери. Седео сам поред округлог трпезаријског стола и при јакој светлости висеће лампе читао раскупусани број Северне пчеле, онај исти, мени драги по успоменама број, који бих обавезно, долазећи на божићне празнике у Ружичну, затекао и марљиво прочитао од почетка до краја. Стриц Василије Филипович седео је сучелице у ниској и дубокој кожној фотељи, пруживши на тапецирану клупицу своје костобољом измучене ноге умотане у ћебе са тигровом шаром. Лице му је остајало у сенци; само су страшне беле брчине и лула која је вирила из њих биле у светлом кругу и необично се јасно оцртавале. Понекад бих подигао поглед са свеске и ослушкивао мећаву која је беснела напољу. Ти звуци који почињу муклим јецањем, расту по хроматској лествици до продорне цике и поново се стишавају увек носе у себи нешто ужасно, неку мргодну и злобну претњу. Дрвеће се тада увија и гуди својим крошњама, ветар звижди и јеца у димњацима и код сваког новог налета олује чини ти се канда неко баца у прозорске капке прегршти ситног сувог снега. И када бих се предао том ђаволском концерту, мисао би ми се и нехотице заустављала на томе да ја, ето, седим сада у запуштеној спахијској кући, изгубљеној у суморним снежним равницама, седим насамо са оронулим, болесним старцем, далеко од града, од уобичајеног друштва, и почело би ми се чинити да већ више никада неће престати ово завијање мећаве, и ова бескрајна туга, и монотони ход клатна...
— Кажеш, случајност, — изусти неочекивано Василије Филипович, окрећући се тешко у својој фотељи и заклањајући се руком од светла, — а знаш ли ти да живот понекад зна да направи такву шалу какву ниједан твој романсијер ни изблиза неће измислити?..
С почетка нисам разумео на шта се односи ова упадица, али се затим сетих да смо за ручком разговарали о безграничности литерарне фантазије, па упитах:
— Зашто сте одједном о томе почели, стриче?
— Па онако... седим сада овде... тишина... напољу време... па тако, знаш, враћа ти се прошлост... Сетих се једног догађаја и зато рекох...
Стриц је ућутао и са тешким уздасима дуго умотавао болесне ноге. Затим поче:
— Скуписмо се тако једном код коњичког капетана фон Ашенберга на имендану. Било је то једне зиме. Морам ти рећи да смо се ми, то јест наш Н-ски пук, управо вратили из мађарског похода и по наредби војних старешина разместише нас по одвратним засеоцима. Невероватна пустош и чамотиња. Истина, ишли смо у посету оближњим поповима, али просуди сам, шта ту има забавног? Преосташе нам само даноноћне пијанке и карте, карте и пијанке. Тако створисмо и правило да
... ко није пијан двапут на дан,
Тај, опростите, није улан...
И тако, сакуписмо се. Најпре — коњички капетан II класе Иванов први... Сада у пуковима старци кукају да се уситнио народ, да младеж низашта није. Исто је тако и у наше време зановетао капетан Иванов. А морам ти рећи да је он по годинама био најстарији официр у пуку и знало се (и читав се пук тиме поносио) да је у своје време с Денисом био на ти а с Бурцовом да је банчио и кавге заподевао пуних шест месеци узастопце. Осим тога, ту беше мајор Кожин — овај је био чувен у целој коњици по свом изузетном гласу. Какав је то глас био, ђаво да га носи! Дешавало би се да усред добре пијанке узме чашу, принесе је устима и рикне. Ето, ти се смејеш, а њему би, на часну реч, само парчићи у руци остали. Беху ту још два поручника — Резников и Белаго; звали смо их инсепарабле[1] или муж и жена јер се никада нису раздвајали и увек су у истом стану живели. Присутан је био и јесаул Сиротко или шупља глава — звали су га тако јер је уз сваку реч додавао „шупља глава“. Био је и коњички потпоручник гроф Олховски — ништа нарочито, шоња, мада доста добар дечко... додуше, помало наиван и глуп; тек што су нам га послали из војне школе... Био је у овом друштванцету и поручник Чекмарев, свеопшти миљеник и мезимац. Понекад, у добром расположењу, о њему је чак и капетан Иванов први говорио: „Овај деран... још може и да прође... вијуге су му у глави хусарске... Тај неће издати...“ Беше то весео, дарежљив, спретан леп човек, одличан плесач и јахач — краће речено, диван момак. А оно што је нарочито освајало наша огрубела срца била је некаква чудесна благост или готово женственост у његовом осмеху и понашању. Осим тога, треба рећи да је био веома богат и да је његов новчаник увек био свима на располагању.
Сакуписмо се тако све саме нежење (код нас у пуку била су само двојица ожењена) и пописмо страшно много. Пили смо у домаћиново здравље, у круг, пили смо „на аршин“ — поређали бисмо чаше на аршин дужине и испијали их редом, довели певаче и с певачима пили, позвали пуковски оркестар и уз музику пили... Јесаул Сиротко —шупља глава — уз сваку чашицу казивао је узречице: „Једна ко ниједна, човек хода на две ноге, трећи пут бог помаже“, и тако малтене до педесет; већина од њих била је сасвим непристојна.
Тада се неко сети, чини ми се да је то био један од нераздвојних, да је гроф Олховски јуче био код спахије да игра ландскнехт. Показало се да је Олховски на картама добио хиљаду и по рубаља, враног ждрепца и златни сат Брегет. Сат нам Олховски одмах показа, стварно леп сат: изрезбарен и украшен, а када се одозго притисне дугме, он почне мелодично да откуцава сате и четвртине сата. Старински сат.
Breguet
Олховски се направи помало важан:
— Ово је, — рече,— веома ретка ствар. Ни за шта на свету је не бих из руку испустио. Сасвим је могуће да у свету нема више од два-три оваква примерка.
Чекмарев се насмеши.
— Не би требало да прецењујете ваш сат. Ја вам могу показати исти такав. Он уопште није тако ретка ствар као што ви мислите.
Олховски неповерљиво одмахну главом:
— А где ћете да га набавите? Опростите, али ја сумњам...
— Како хоћете. Желите опкладу?
— Са задовољством... Када ћете га набавити?
Али се ова опклада учини друштву незанимљивом. Јесаул Сиротко ухвати Олховског за оковратник и одвуче га у страну говорећи:
— Ето их, шупље главе, опет почели са глупостима. Ако ћемо пити, онда ћемо пити, а ако не, онда је боље да играмо карте...
Пијанка се настави. Одједном Кожин нареди својим стравичним гласом:
— Драбанти,[2] напоље! (Драбантима смо звали посилне.) Врата под кључ! Гаси светло! Пунч је на реду!..
Отпремише сместа послугу, закључаше врата и погасише сва светла. Наместише главу шећера на спој трију укрштених сабљи испод којих ставише велики котао. Рум букну плавим пламеном и капетан Иванов први погрешно запева баритоном:
Где су хусари прохујалих дана?
Смели хусари где су?
Ми смо га нескладно пратили у хору. Када је стигао до речи:
Памтим добро ја вас, деди,
Док пијете из крчага.
Око ватре ред вас седи,
Нос вам црвен ко у врага —
глас му задрхта и још више напукну.
Пунч још није био скуван када се одједном јесаул Сиротко лупи дланом о чело и узвикну:
— Браћо моја! Шупље главе! Сасвим сам заборавио да ми данас стиже комора. Морам да бришем, децо!
— Седи, седи и немој да лажеш, — рече капетан Иванов први.
— Тако ми бога, голубе, морам... Пустите ме, шупље главе. До осам морам да будем тамо, а, уосталом, ионако ћу се брзо вратити. Олховски, колико је сати? Одсвирај де!
Чули смо како Олховски преврће по џеповима. Одједном забринуто рече:
— Ето ти га на!..
— Шта се десило? — упита фон Ашенберг.
— Ма сат никако да нађем. А тек што сам га метнуо крај себе, сад кад сам скидао плашт.
— Дајте де, господо, посветлите.
Упалисмо светло, почесмо да тражимо сат али га не нађосмо. Одједном нам постаде некако нелагодно и почесмо избегавати да гледамо један у другога.
— Када сте га последњи пут имали? — упита фон Ашенберг.
— Па кад су врата закључали... ево сада. Скидао сам, сећам се, мундир и мислио: ставићу га крај себе, макар ћу у мраку знати колико је сати...
Сви се ућуташе и снуждише. Иванов први тако снажно удари песницом о сто да су се чаше, које су стајале на њему, срушиле уз звекет.
— До ђавола! — викну промукло. — Па да тражимо тај проклети сат. Ајде, момци, брзо, завлачите се под сто, под клупе. И да се нађе!..
Тражили смо га приближно четврт сата, али све је било узалуд. Збуњен и изгубљен, Олховски је стално понављао: ,,Господо, та ђаво нека га носи... та до ђавола с тим сатом, господо...“ Али Иванов први дрекну на њега страшно избечивши очи:
— Будало! Пљујемо ми на твој сат. Разумеш ли да по-слу-га није би-ла ту.
Напокон, изморени од потраге за тим проклетим сатом, седосмо око стола у мучном ћутању. Кожин нас жалосно погледа и сасвим тихо упита:
— Шта сада да радимо, господо?
— Па то је већ ваша ствар, мајоре, — сурово одговори Иванов први. — Ви сте међу нама најстарији по чину... Само, сат има да се нађе.
Одлучили смо да ће сваки од нас дозволити да га претресу. Први приђе јесаул Сиротко, за њим капетан Иванов први. Лице старог хусара доби пурпурну боју, и ожиљак од сабље, који је од темена до преконосице ишао дуж целе његове седе главе, оцртавао се као широка бела пруга. Дрхтавим прстима он је извртао џепове тако силовито као да је хтео да их сасвим истргне из чакшира и гризући бркове мрмљао:
— Срамота! Човеку да се смучи! Први пут Н-ци претражују један другог... Брука! Срамота за моју седу главу, срамота...
На тај начин сви смо редом били претражени. Остаде још само Чекмарев.
— Хајде, Феђуша, приђи... шта ти је? — гурне га са суровом и тужном нежношћу Иванов први.
Али је овај и даље стајао, приљубивши се уза зид, блед, непокретан, дрхтавих усана.
— Па хајде, Чекмареве, — храбрио га је мајор Кожин. — Та видиш, сви смо то прошли...
Чекмарев лагано одмахну главом. Никада нећу заборавити страшни, искривљени осмех који је нагрдио његове усне у тренутку када је изговарао:
— Ја... нећу дозволити... да ме претраже...
Капетан Иванов први плану:
— Како, до ђавола? Петорица старих официра дозволили су да их претраже, а ти не дозвољаваш? Видиш, цела ми је њушка иштрафтана и зуби кундаком избијени, ма претражили су ме... Зар си ти бољи од нас? Или си можда на част осетљивији него ми? Одмах да си пришао, Феђка, чујеш ли?
Али је Чекмарев поново одрично одмахнуо главом.
— Нећу, — прошапута.
Било је нечег стравичног у његовој непокретној пози, у умртвљеном погледу и затегнутом осмеху.
Иванов први промени наједаред тон и обрати му се веома нежно што нико није могао да очекује од те старе пијанице и огрубелог војника:
— Феђуша, голубе мој, окани се глупости... Знаш да те као сина волим... Та окани се, мили, молим те... Можда си ти, овај, некако... знаш... због оне будаласте опкладе... разумеш, шалио се... а? Нашалио си се, Феђуша, и готово, а сад, молим те...
Крв јурну Чекмареву у лице и одмах се повуче. Трзаји му искривише усне. Ћутке, са оним истим паћеничким осмехом, он одмахну главом... Постаде ужасно тихо; у тој тишини само је заглушно одjекивало љутито шмикање мајора Кожина.
Иванов први дубоко уздахну пуним плућима, окрену се боком Чекмареву и не гледајући га мукло рече:
— У том случају, знате, поручниче... ми, мада не сумњамо у ваше поштење... али знате... (он баци брз поглед на Чекмарева и одмах окрену главу), знате, некако је незгодно да и даље остајете међу нама...
Чекмарев се затетура. Изгледало је као да ће се сваког тренутка срушити. Али се савлада и придржавајући сабљу левом руком, гледајући у под укоченим очима, полако као месечар пође према вратима. Ћутке смо се размакли да му направимо пут.
О продужетку пијанке није могло бити ни говора и фон Ашенберг није ни покушао да нас наговара. Позвао је посилне и наредио им да поспреме сто. Ми, сада већ потпуно трезни и тужни, седели смо ћутећи и као у неком ишчекивању. Наједаред Бајденко, домаћинов посилни, узвикну:
— Ваше благородство! Ево га неки сат!
Полетесмо к њему. И стварно, на поду, испод котлића за пунч, лежао је џепни сат Олховског.
— Ђаво би га знао — мрмљао је збуњени гроф — мора да сам га некако нехотице ногом, шта ли, тамо гурнуо.
Послуга је била по други пут удаљена да бисмо слободно могли да размотримо ситуацију. Младеж је бранила Чекмарева саосећајући с њим, али су стари другачије гледали на све то.
— Не, господо, он је увредио све нас и заједно са нама цео пук — рече својим дубоким, одлучним басом мајор Кожин. — Зашто смо ми могли дозволити да нас се претражи, а он — не? Да је увредио једног официра — лако би се решило: петнаест корака, пиштољи и готова ствар. А овде је сасвим нешто друго. Не, он треба да напусти Н-ски пук, и он ће га напустити.
Фон Ашенберг, Иванов први и јесаул су се с овим сложили, мада је било очигледно да им је жао Чекмарева. Почесмо се разилазити. Споро, ћутке, као да смо се враћали са сахране, изишли смо на доксат и застали да се опростимо.
Неки човек брзо је трчао путом у правцу фон Ашенбергове куће. Иванов први пре осталих препозна посилног поручника Чекмарева. Војник је био без капе и изгледао је веома уплашен. Још у трку, с муком долазећи до даха, повика:
— Ваше благородство... несрећа!.. Убио се поручник Чекмарев!..
Појурисмо у Чекмаревљев стан. Врата нису била закључана. Чекмарев је лежао на поду преваливши се на страну. Под је био заливен крвљу, велики двобојски пиштољ лежао је два корака даље... Гледао сам прекрасно лице самоубице на које се већ почела навлачити камена маска смрти и чинило ми се као да на његовим уснама видим онај исти мучни, искривљени осмех.
— Погледајте да није оставио писмо — рече неко од присутних.
Писмо је доиста постојало. Лежало је на столу притиснуто... шта мислиш, чиме?.. златним џепним сатом фирме Брегет и — што је најгоре — тај је сат био потпуно исти као и сат грофа Олховског.
Писмо и сад знам напамет. Ево шта је у њему писало:
„Збогом, драги другови. Кунем се богом, кунем се патњама господа нам Исуса Христа да нисам украо. Само зато нисам дозволио да ме претражите што сам у том тренутку имао у џепу исти сат као и потпоручник гроф Олховски, који сам наследио од покојног деде. На жалост, живих сведока немам, те сам зато био приморан да бирам између срамоте и смрти. Уколико се сат Олховског нађе и тако докаже моја невиност, молим капетана Иванова првог да све моје ствари, оружје и коње подели драгим друговима, а себи да остави мој џепни сат“.
И доле потпис.
Стриц Василије Филипович сасвим се повукао у сенку. У свом заклону дуго је брисао нос и кашљао. Напокон рече:
— Ето видиш, голубе, какве све случајности има у резерви живот...

[1] Нераздвојни (од франц. inséparable).
[2] Телесна стража, телохранитељи.

Александар Иванович Куприн
1897.