Вањка

Вањка Жуков, деветогодишњи дeчак, кога су пре три месеца дали на занат код обућара Аљахина, не леже на Бадње вече да спава. Сачекавши да газда и калфа оду на јутрење, он узе из газдиног ормана стакленце с мастилом, држаљу са зарђалим пером и, раширивши пред собом изгужвани лист хартије, стаде писати. Пре него што ће написати прво слово, неколико пута се плашљиво осврте на врата и прозоре, погледа искоса на потамнелу икону, око које су се с обе стране пружале полице са калупима, и испрекидано уздахну. Хартија је лежала на клупи, а он је пред клупом клечао.
„Мили дедице, Константине Макаричу! – писао је. – И пишем ти писмо. Честитам вам Божић и желим ти свега од Господа бога. Немам ни оца, ни мајчице, само си ми ти још остао.“
Вањка погледа у тамни прозор, у коме је титрао одсјај његове свећице и живо представи себи свога деду Константина Макарича, који је служио као ноћни чувар код господе Живарјових. То је мален, помршав, али необично живахан и окретан старчић од око шездесет и пет година, вечно насмејаног лица и пијаних очију. Дању спава у кухињи за послугу, или ћаска са куварицама, а ноћу, умотан у поширок кожух, хода око куће и дворишта и удара у своје клепало. За њим, спуштене главе, корачају стара Каштанка и пас Ласко, прозван тако због своје црне боје и тела протегљастог као у ласице. Тај Ласко је необично пажљив и умиљат, подједнако се улагује и својима и туђима, али га не воле. Под његовом пажљивошћу и мирноћом скрива се права језуитска подмуклост. Нико боље од њега не уме да се прикрада кад треба и шчепа за ногу, да се увуче у ледењачу или да сељаку украде кокош. Више пута су му већ пребијали задње ноге, двапут га вешали, сваке недеље га шибали на мртво име, али би он увек остао у животу.
Сад деда зацело стоји код капије, шкиљи у јаркоцрвене прозоре сеоске цркве и тапкајући сукненим чизмама ћаска са служинчади. Клепало му је за појас привезано. Он пљеска рукама, јежи се од хладноће и, кикоћући се старачки, штипа сад собарицу, сад куварицу.
– Да ли да шмркнемо мало бурмута? – вели он, пружајући женама бурмутицу.
Жене шмрчу и кијају. Деда се топи од милине, загрцнуо се од смеха и виче:
– Држи, не дај се!
И псима дају да шмрчу бурмут. Каштанка кија, тресе њушком и, увређена, склања се у страну. А Ласко из учтивости не кија и врти репом. И време дивно. Ваздух је тих, провидан и свеж. Ноћ је тамна, али се све село види с његовим белим крововима, прамењем дима што се вије из димњака, дрвеће посребрено ињем, сметови. Све небо се осуло звездама које весело трепере, а Кумова слама се тако јасно истиче, као да су је за празник умили и истрљали снегом ... Вањка уздахну, умочи перо и настави писање:
„А јуче сам добио батине. Газда ме је извукао за косу на двориште и избио ме обућарским каишем зато што сам љуљао њихово дете у колевци и случајно заспао. А неки дан ми газдарица заповедила да очистим харингу, а ја почео од репа, а она узела рибу па њену главу стала да ми гура у лице. Калфе ме исмејавају, шаљу ме у крчму по ракију и заповедају ми да крадем од газде краставаца, а он удара чим стигне. А храна ми ништа не ваља. Ујутру дају хлеба, на подне каше, а увече опет хлеба, а што се тиче чаја и чорбе, њих газде саме прождеру. Морам да спавам у ходнику, а кад ми дете плаче, никако и не спавам, него љуљам колевку. Мили дедице, смилуј се, води ме одавде кући у село. Мени овде живота нема ... Клањам ти се до земље и увек ћу бога молити, води ме одавде, иначе ћу умрети...“
Вањка искриви уста, протрља очи својом црном песницом и зајеца:
„Бурмут ћу ти трти – настављао је он. – Богу ћу се молити, а ако до чега дође, млати ме као вола у купусу. А ако мислиш да тамо посла нећу имати, ја ћу богом кумити књиговођу да му чизме чистим, или да место Феђке идем у чобане. Деда мили, више се ово не да издржати, просто као на робији. Желео бих да пешке кидам у село, али немам обуће, зиме се бојим. А када порастем велики, за то ћу те хранити и никоме нећу дати да те дира, а кад умреш, молићу се за покој твоје душе, исто као за мајчицу Пелагију.
А Москва је град велики. Све куће су господске и коња има много, а оваца нема и пси нису опаки. Деца овде не носе вертеп нити кога пуштају на хор да пева, а једном сам видео у једном дућану, у прозору, продају се удице заједно са прутом, и за сваку рибу, врло су скупе, има чак и таква нека удица која би могла одржати сома од четрдесет кила. И видео сам дућане у којима се свакојаке пушке продају, као што су оне господинове, и свака би била, вала, по сто рубаља... А у касапницама: и тетребова, и јаребица, и зечева, а где их лове, о томе се продавци не исповедају.
Мили дедице, а када код наше господе буде јелка са даровима, узми за мене један златан орах и сакриј га у зелено сандуче. Замоли од госпођице Олге Игњатијевне, реци — за Вањку.“
Вањка грчевито уздахну и опет заустави поглед на прозору. Сети се да је по јелку за господу увек ишао у шуму деда и водио са собом унука. Весело је било то време! И деда је хуктао, и мраз је хуктао, па је угледајући се на њих и Вањка хуктао. Пре него што одсече јелку, деда обично попуши лулу, дуго шмрче бурмут, смеје се озеблом Вањици... Младе јеле, посуте ињем, стоје непомично и чекају која ће од њих умрети. Куд год погледаш, преко сметова као стрела прелети зец. Деда не може а да не викне:
– Држи, држи ... држи га! Ах, куси ђаволе!
Посечену јелку деда је одвлачио у господску кућу, а тамо би је стали китити... Више од свих осталих је у томе суделовала госпођица Олга Игњатијевна. Док је још била жива Вањкина мајка Пелагија и као собарица служила код господе, Олга Игњатијевна је Вањку кљукала слаткишима, и, беспослена, научила га да чита, пише, рачуна до сто и чак да игра кадрил. А када је Пелагија умрла, сиротог Вањку су преместили у кухињу за служинчад код деде, а из кухиње у Москву код обућара Аљахина...
„Дођи, мили дедице – настављао је Вањка. – Христом богом те кумим, води ме одавде. Смилуј се на мене, сироче несрећно, јер ме сви туку и страшно ми се једе, а туга ме мори да ти исказати не могу, стално плачем. А ономад ме газда тако калупом по глави ударио, да сам се претурио и једва се повратио. Јадан је живот мој, гори од псећег... А још ми поздрави Аљону и ћоравог Јегора и кочијаша, а армунику моју ником немој давати. Остајем твој унук Иван Жуков, мили дедице мој, дођи.“
Вањка начетворо пресави исписани лист и стави га у омот који је дан раније купио за копејку... Размисливши мало, умочи перо и написа адресу:
ДЕДИ У СЕЛО
Затим се почеша, промисли још мало па додаде: „Константину Макаричу“. Задовољан што му нису сметали док је писао, стави капу и не огрћући се капутићем, онако у кошуљи истрча на улицу...
Касапски момци, које је уочи тога дана распитивао, рекли су му да се писма спуштају у поштанске сандучиће, а из сандучића се разносе по целој земљи на поштанским тројкама с пијаним кочијашима и звецкавим прапорцима. Вањка дотрча до првог поштанског сандучета и гурну драгоцено писмо у отвор.
Уљуљкан слатким надама, после једног часа, чврсто је спавао... Сањао је пећ. На пећи седи деда, спустио доле босе ноге и чита писмо куварицама. Око пећи хода Ласко и врти репом.

Антон Павлович Чехов