Слава

Корзиканско село
– Ревенски смо бјежали довђен, ревенски ћемо овђен провести суђено ни вријеме! А у ревени, ако Бог дадне, да се и вратимо у наше Ужице! Тако нам љеба и соли ревенске и ове Наполијонове кољевке!
Тако се заверише Нинко, Видак и Тадија, чим се, на почетку 1916. године, дочепаше копна лепе Корзике. И то „тројство“ не могаде нико на суву раскинути, као што га нису могли раскинути ни на води. Не би се та три Ужичанина раставили до истраге њихове ја л’ онијех, који би покушали да расплету то змијино легло.
Слегло се све село да види Србе.
– Вив ла Серби! – кличу сви.
– А вала, вивјели и ви! – одговара Нинко. – Вивјели, који сте нас избјегле овђен примили, у ову нашу чемерну промјену живота. И нека ви је од Бога вала!...
Сви им нуде стан.
Сваки тражи бар једнога у свој дом.
Али ни то их гостопримство не могаше раставити. Где један, тамо хоће сва тројица. И тако се сва тројица уселише у најпространији дом доброга домаћина Антонија.
Убрзо се спријатељише. Заволеше они домаћина Корзиканца, и он њих. Заволеше се баш као да су род рођени. Помажу они домаћину гдегод могу и колико могу. Тимаре му мазге, хране живину, намире овце и козе, а у два маха градили му и ћумур.
Што је највеће чудо лепо се разумеју! Поваздан и сву драгу ноћ разговарају са Корзиканцем и – разумеју се! Ил’ је таква Божја воља, да цео свет разуме српски у овоме јаду Србиновом?
Помажу они и домаћици у кући, а надгледају и подрум.
– Вино тражи слугу, а ракија господара! – вели Видак.
– Уи, Уи! – одговара Антонијо.
– Јаоме, ујао би ти до Златибора, да је овђен добре ракије! Ал’ ниђе наше клековаче... Ама, вино ви је као јеличко...
А увече поседају сви заједно; пију и разговарају.
Једно вече упиљио Нинко у Антонија, па заврте главом:
– Море, ово је наше горе лист, ови Анто.
– Не ђетињи море! Ђе ће бити наш, чак овђен, преко толикијех морја?! – чуди се Тадија,
– А ваљаде је било бежаније из Србије и послије Косова. Па кад ми натревисмо ову Корзику, ја зашто је и наши пра-прађедови, прије нас, нијесу могли натревити? - разлаже Нинко.
– Вјеруј, тако је! – потврђује Видак. – И ја цијеним. Планинско лице; наша кост... Виђи га!...
И сва тројица загледаше се у Антонија, а он изненађен, престане да пућка своју лулу и гледа их збуњено.
– Ву зјет Сербо! – вели му Нинко, који је већ оварисао француски.
Антонијо се запањио, па ни беле!
– Ву, има Сербо!... – вели му Видак.
– Има, има... – муца Антонијо.
– Има, јакако! И то знаш од којијех ћеш бити? Ако си слушао кадгођ за кнез Јова од Ужица? Е, од тијех си! Његови су одлазили – како приповиједају у нас – неђе преко морја... – наставља Нинко.
– А, Бога ми, и наликује на ту вамилију! – утврђује Видак.
– Свашта ли је у свијету! – мрмља Тадија. – Ко зна да л' ће и мене моја Гвозденија познати кад се вратим, ако вођен годинујемо.
– Јовов је то ђетић! Није друго! – тако утврдише.
За два-три дана убедише и Антонија да је Србин. Све село сазнало то и сви Антонија зову ,,Серб,“ па му чисто завиде. А он почео да се горди, па се упео да изучи што више српских речи.
Тако је све то ишло до Огњене Марије. Тада паде на ум Нинку да припита:
– Ама, данас је Огњена Марија, а за два дана Свети Илија?
– Тако је! – вели Тадија.
– Па то онда запада слава Антова?
– Кога Анта?
– Нашег газде, вала. Кнез Јово је ту славу славио.
– Знаш сигурно?
– Тако приповједаху моји...
– Ондак, гријех би био, да не научимо човјека да прослави своје крсно име.
И објаснише Антонију да му србовање без славе не вреди, и да треба славу кнежевски да прослави, кад му Бог дао да је од кнежевског кољена.
– Ја не зна... – муца Антонијо.
– Ни бриге тебе за то. Ја зашто смо нас тројица вођена. Уредићемо ми све како ваља, а ти сједи и уживај!... – вели Нинко.
У уторак, уочи светога Илије, у рану зору, сва тројица се ревенски дали на посао. Видак оде у подрум; Тадија коље овцу јаловицу; Нинко одсеца главе пилићима и кокошкама, па се обезглављене претурају по дворишту.
Домаћица, кад угледа покољ, врисну:
– Арете!*
– Ја, лете! Ал’ неће дуго!... вели Нинко и наставља посао. А она се обраћа запрепашћеноме Антонију, да јој објасни ово чудо.
– Слава!... – мрмља Антонијо.
– Сла...ва!? – чуди се домаћица.
– Слава, јакако! – добацује Тадија. – Ама није ово ни черек онога, што ми спремамо за славу у нашијем кућама....
Предвече је све већ било уређено. И овца на ражњу, и живина на тањирима и колач и кољиво на столу. Видак је украсио свећу изрецканим, плавим, белим и црвеним хартијама и углавио је у чирак. Онда су сели, да се одморе, као људи и да се мало прихвате.
Пет пилета, испржили су за вечеру, уз киселу чорбу, коју је Тадија зготовио од овчих ногу и црева. Једу у сласт и пију као Краљевић Марко, па, боме и пропојаше.
Развукао Нинко:
Ја запросих, миље моје,
У селу ђевојку, море!
Ај! – Уј! – Миље моје,
У селу ђевојку, море.
Нинко још не заврши песму, а Видак опучи поскочицу:
Ој, ђевојко, џиџо моја!
Је л' те мајка наџиџила
И у коло оправила
Да поиграш до менека?..
Ијују!..“
Ту Тадија подвикну:
Ио! Ранђио!
Ја би’ с тобом ноћио...
Али га Нинко прекиде, дижући чашу и наздрављајући Антонију по десети пут. Опет се пије, опет пева. Све тако до дубоко у ноћ. Онда отераше домаћина и домаћицу да се одморе.
– То слава? – пита их Антонијо.
– Јок, јок! То је јаком навечерје. Сутра слава. Демен слава!... – објашњава Нинко. – Ожурђи селма навечерје – санте соаре...
Јаче је грмела песма и здравица на Светога Илију у кући Антонија Корзиканца, но громови светог Громовника! Нинко, Тадија и Видак довели све село на славу, нек виде и приповедају како Србин слави!....
– Аих, ђе не понијесмо ниједан гусле из Србије! А ваљало би данас једну одгуђети... – јада се Видак.
– Пјевај чоче, и без гусала! Пјевај, нек је мило нашем Анту. Прва му је слава у вијеку, кумим те Богом живијем! – наваљује загрејани Тадија. А Видак удесио баш као уз гусле:
Нема ране без дубоке бразде,
Ни мезета без овнујска меса...
Нема шале без ћевојке младе,
Ни вјештице без усјеђелице...
Песма, пиће, јело... Тако до поноћи. Тад се гости разиђоше, а уморни Антонијо уздахну:
– Слава, фини? – Готово?
– А, јок! Нон! Анкор још демен – сутра... Патарица!
– Па-та-ри-ца?! муца Антонијо.
Сутрадан прође и „патарица.“ Антонијо се погурио и замишљен шета пустим двориштем, по коме више ниједно пиле не чепрка. Шета и размишља:
– Лепо је што сам постао Србин и мило ми је, али та слава?!...
А Нинко му приђе и лупну га по рамену:
– Шта је? Жао ти је што се сврши весеље? Не јадај, море! Имаш ти и преславу....
– Анкор?! – узвикну Антонијо.
– Анкор, јаоме! – Виђи де, Видаче, по календару, кад дође преслава нашем Анту?
А Антонијо се од чуда погурио, па дошао крив као штап бога трговине и само мрмља: „Сла-ва! – Сла-ва!...“

Брана Цветковић
Крф. 1916. г.