Сима Нешић, терџуман

У Званичним новинама Књажества Србије, број 40. од 2. априла 1860. године, објављено је:
По представљењу Попечитељства Внутрени Дела, благоволила је Његова Светлост указом својим од 25. тек(ућег) мес(еца) и године ВНо 951 поред досадашњег персонала Управитељства Вароши Београда поставити: за чланове истог управитељства г. Милана Шукића, дојакошњег секретара управитељства и Мојсила Богдановића; за терџумана Симу Нешића, поштара крушевачког; а за писаре одељења Вучка Вељковића, Милана Сретеновића и Димитрија Јовановића, досадашње практиканте управитељства, (као и) Димитрија Тошића, Милана Дамјановића и Луку Сарића, дојакошње практиканте Попечитељства Внутрењи Дела.
Београдска варош је, још у доба кнеза Александра Карађорђевића, била подељена на квартове, а при сваком кварту је установљено одељење Управитељства вароши, које су чинили чланови (управно-судско-полицијски чиновници) и писари. Сваком кварту је додељено и по једно одељење жандарма, који су се бринули о одржавању реда и мира. Временом се појам кварта изједначио са појмом полицијске станице.
Највеће одељење Управитељства вароши је било оно које је отворено у непосредној близини Велике пијаце (данашњег Студентског трга), односно са доње стране пијаце, према Дорћолу. Ту се већ налазила и посада турске полицијске станице, смештена у једној згради поред џамије. У то време на Дорћолу је обитавао и већи број Турака, трговаца и занатлија.
Због координације са турском полицијом и због комуникације са грађанима турског порекла, кнез Михајло Обреновић је, наведеним актом, крушевачког управника поште Симу Нешића поставио за полицијског терџумана, односно тумача, преводиоца за турски језик. Две године је све текло по пропису, а онда је дошло до случаја који ће променити српску историју.
У недељу, 3. јуна 1862. године, бакалин Алекса Николић, чија радња се налазила са горње стране Велике пијаце (где је сада Капетан-Мишино здање) послао је по воду свог шеснаестогодишњег шегрта Саву Петровића. Најближа је била Чукур-чесма, те је Сава прешао преко пијаце, сишао до чесме и стао у ред да наточи воду. По воду дођоше и турски низами, из њихове полицијске станице, који не хтедоше да чекају у реду, већ стадоше да одгурују народ и пробијају се ка чесми. У том гурању Сима докачи крчаг једног Турчина и разбије га. Обесни низам потегне јатаган и сместа посече дечака.
Присутни Београђани потегну своје оружје, похватају Турке и позову српску полицију из оближњег кварта. Пошто се радило о турским изгредницима, Сима терџуман стаде на чело српских жандарма, дође до места догађаја, наложи да се тешко рањени дечак одмах пренесе у Варошку болницу, а затим нареди да се низаму завежу руке и да се поведе у српски кварт.
Ова група је, на путу ка кварту, морала да прође поред турске полицијске станице. У проласку, засужњени турски низам повиче, те наоружани турски полицајци истрче из своје станице. Сима изиђе Турцима у сусрет и стаде да објашњава да је турски полицајац само поведен на саслушање и да ће касније да буде предат турским властима на даљу надлежност. Међутим, Турци нису хтели да слушају, већ су испалили плотун у правцу српских полицајаца. На месту су погинули терџуман Сима Нешић и жандарми Петар Бановић, Милан Аранђеловић, Алекса Јовановић и Јован Понерац, док је тешко рањени жандарм Ђорђе Јовановић умро после неколико дана. Поред српских полицајаца погинули су и служавка Марија Јосифовић, коларски шегрт Илија и ученик шестог разреда гимназије Тодор Лукић.
То је био знак за почетак општег сукоба између Срба и Турака. Сукоб је трајао цео дан и ноћ, те је изгинуло још Срба. Тек уз посредовање искусног енглеског конзула Лонгворта примирје су потписали председник српске владе Илија Гарашанин и заповедник турске артиљерије Етем-паша.
У уторак, 5. јуна пре подне, окупио се цео Београд да испрати и сахрани своје мртве суграђане, Симу Нешића и Ивка Прокића. После опела у Саборној цркви, погребна поворка је, уз звоњаву звона, пошла преко Велике пијаце данашњом Васином улицом ка Ташмајданском гробљу. У тренутку када се поворка нашла код Стамбол капије (на месту данашњег Народног позоришта), Турци су, без икаквог повода, са Калемегданских зидина почели да бомбардују Београд. Бомбардовање је трајало четири и по сата.
Кнез Михајло је прогласио мобилизацију и за пар дана у целој Србији се подигла сва српска народна војска. Затим је кнез покренуо сва дипломатска средства да се турска војске повуче из Србије, да не би више злостављала српски народ. Резултат мировних преговора у Канлиџи је био да да се турска војска повлачи из утврђења у Ужицу и Соколу (крај Дрине). Међутим, кнез Михајло није одустајао, појачао је своју дипломатску активност, све док се 1867. године турска војска дефинитивно није повукла из Србије. Био је потребан само још један корак и два српско-турска рата (1876-78) до ослобођења и потпуне самосталности Србије.
Тако је тело бившег поштара Симе Нешића, као жртва било положено у темељ самосталности српске државе. У Београду се данас, по њему, једна улица зове Симина улица.
Милорад Јовановић