Etnokoreološke celine Srbije

ЗАПАДНА СРБИЈА

Западна Србија припада динарској зони, што значи да обухвата простор између река Сава, Дрине, државних граница према Црној Гори, Албанији и Македонији, а од осталих етнокореолошких целина Србије дели је линија која полази од ушћа Колубаре у Саву, даље иде долином Колубаре, прелази преко Рудника и Западне Мораве, пење се на копаоник и са Копаоника долином Лаба и Ситнице спушта се у Метохију и Косово.
Велики број мањих предеоних целина западне Србије може се груписати у три области: северну средишњу и јужну. Ова подела није урађена само према различитој играчкој пракси, већ и због другачијих историјских услова и различите структуре становништва.
Велики део Србије је ван главних путева. То је условило старије очување старијег играчког наслеђа, пре свега великог броја обредних игара које су биле нераздвојни део свадбеног церемонијала и посмртног ритуала, као и завршетка аграрне године – жетве.
Карактеристика ове целине, као и целине динарске зоне, јесте колање, тј. играње у колу уз пратњу песме, које се изводило у бројним приликама. Развијањем овог јединственог обрасца и већим присуством инструмената, који замењују вокалну пратњу, настају бројне игре забавног карактера:повод, четворак, тројак, с ноге на ногу, свињарац, шестица, босанчица, прекид коло, сец коло, мала башта, девојачко коло, шарено коло и многе друге. Игру су пратиле најчешће свирале (дуге и кратке) и двојнице, гајде (доста давно), мањи састави као што су кланет и бубањ, оркестри виолиниста на северу, оркестри трубача у средишњем делу и зурле и тапан на југу западне Србије. Хармоника се појавила половином ХХ века.
Играње западног дела Србије одликује се снажним играњем, са целом површином стопала на тлу и савијених колена, која се у току играња не исправљају. Обрасци корака су једноставни, варирају се наглашавањем корака, уситњавањем корака у такту, избацивањем слободне ноге, док је преплитање ногу у току играња за ове становнике веома тешко.
Играње се у западној Србији изводи у различитим формацијама: у кругу (затвореном колу), у којем у средини може бити један играч, и у полукругу, који се може спирално увијати или садржати фигуру моста, односно ,,врата кола”, или пар непознатих играча у средини, а може се и ,,разбити” у парове.
У току играња, иако се игра снажно у свим областима, различито се прелази простор, а идући према југу играње постаје све разуђеније, ,,крупније”.
Играчи се у току играња држе за руке пуштене низ тело. Назив за игру је коло (у Метохији је постојао назив оро). Првог играча називају коловођа, а последњег кец.

ЦЕНТРАЛНА СРБИЈА
 

Централна Србија обухвата више мањих предеоних целина, од београдске околине на северу до Такова и Рудничког Поморавља на југу и Колубаре на западу до Велике мораве на истоку. За ову област често се чује синоним Шумадија и Поморавље, али то су (само) њене две највеће целине. Због тога се у другим областима игре које долазе из централне Србије често називају општим именом шумадинка.
Централна Србија обилује разноврсношћу игара, што је пре свега последица шаролике структуре становништва. Још од средине XIV века започеле су сеобе становништва проузроковане турском најездом. Од тог периода па све до XIX века, досељавање и прожимање становништва трију миграционих струја (динарске, косовско-метохијске и моравско-вардарске) створило је нови тип човека. Поменуте особине људи овог простора дошле су и до изражаја и у народним играма. Специфичан начин играња, препун варирања основног играчког обрасца, разноврсних играчких мотива (варалице, преплети, заплети, удари ноге у ногу, застајкивања, усложњавање корака) допринело је препознатљивости шумадијског стила.
Игре централне Србије се лако, лепршаво у умереном темпу, али управо за такав начин играња потребно је велико играчко умеће. Ово посебно одликује игру шетња (шета, повоз, шеталица, шетаљка, одмор), извођена уз вокално-инструменталну пратњу, са којом су момци или ожењени људи започињали играчке скупове. Најраспрострањенији играчки образац ове области је тип игре називанколо у три или краће коло. Коло се раније изводило у бројним варијантама, уз различиту музичку пратњу (вокалну, вокално-инструменталну и иструменталну) и различите називе (Жикино коло, џамбаско коло, Посејо деда, шестица и др.). И друге области Србије примиле су варијанте ове игре и прилагодиле их својој традицији, те је тако коло постала препознатљива игра нашег подручија. Данас се коло изводи само уз иструменталну пратњу, кораци су поједностављени, а и назив – једноставно коло.
Осим шетње и кола, окосницу играчког репертоара у централној Србији чине и следеће игре: девојачко коло (нова влахиња), старинска влајна (гајдица, поломка, ситниш, рудничанка, колубарчица, ситно напред, крива...), осмица, тројанац (од пет тактова), ђурђевка, поп-Маринково коло, ретко коло (моравско коло, народно коло) и четворка (чачанка, тасино коло...).
Игре су некада пратиле свирале, гајде, двојнице, а почетком XX века хармоника и виолина, као иструменти већих могућности, обогатили су постојећу музичку пратњу и тако подстакли народне играче ка импровизовању и стварању нових игара. Бројни свирачи, посебно на хармоници, допринели су изузетном развоју иструменталне традиције. Међу њима су некада веома познати Радојка и Тине Живковић, Миодраг Тодоровић – Крњевац, Милија Спасојевић, Будимир Јовановић – Буца, Милован Милутиновић – Бане, Јовица Петковић и бројни други.
Игре се у централној Србији играју углавном у полукругу, у којем је истакнута улога коловође (првог играча) и кеца (последњег играча). Играчи се држе за руке или, у споријим играма типа шетње, под руку. Игра се у десну страну.

СЕВЕРОИСТОЧНА СРБИЈА
 

Североисточна Србија смештена је између Дунава (на северу), линије која иде преко тупижнице, Ртња и Вратарничке клисуре (на југу), државне границе према Румунији и Бугарској (на истоку) и простора између Млаве и Велике Мораве (на западу). У оквиру неколико мањих области заједно живе две етничке заједнице – Срби и Власи. Срби су на овом простору углавном потомци косовско-метохијске струје, који су се доселили у време великих миграционих кретања становништва (од XIV до XIX века). Власи су трако-дачко-словенска симбиоза и на простору североисточне Србије постоје две групе: Ungureani – сточари који насељавају Хомоље и Црноречје и Carani – земљорадници, настањени у Тимочкој и Неготинској Крајни и Кључу. Срби и Власи живе доста дуго на овим просторима и настојали су да сачувају свој етнички идентитет у свим видовима живљења, што, поред осталог говоре и села где живе само једна етничка заједница. Међутим, размена културних добара (акултурација) била је неминовна и у материјалној и у духовној култури. Традиционална игра као један елемент духовне културе такође показује елементе једне и друге заједнице.
Постоји обиман заједнички репертоар игара, да наведемо неколико: влаина или влајна, стара влаина код Срба, а ора ђе патру или четворка, данца код Влаха; кесер код Срба а кисеру код Влаха; полонка код Срба, а с'тнга или прос'тнга код Влаха; поп-Маринково коло код Срба, шокћили или патулу код Влаха; тодорка код Срба или ђурђеску код Влаха; левакиња код Срба, а арамбао код Влаха; заплет код Срба, а рузмаљинка код Влаха...
Све до данас у севериисточној Србији сачувао се велики број обредних игара животног и годишњег циклуса. Свадбени церемонијал је код Срба и Влаха подједнако заступљен и пропраћен игром, док је у посмртном ритуалу играње заступљеније код Влаха.
Истраживања показују да се у играчком репертоару Срба на овом простору последњих деценија уочава све више позајмљивања градских игара из централне Србије. Власи, међутим, и даље стварају нове игре, користећи као основу играчки образац влаине – ора ђе патру. Ова игра је доминантна у североисточној Србији, међу обе етничке заједнице. Из те основе Власи су створили и даље стварају бројне игре, међу њима су најпознатије: омољанци, брестовљана, сојаница, пошуваја, нересничанка, препишор, кобиљана, волујана, бобошика, тобошанка и др.
Начин играња је код Срба и Влаха сличан. Играју снажно, целом површином стопала на тлу. Образац корака варира се поскоцима, мањим скоковима, треперењем, усложњавањем корака, избацивањем слободне ноге, а преплет, познат у централној србији, овде не постоји. Нема скакања и великог прелажења простора. Влашко играње је препознатљиво по ударима слободне ноге о тло – ропота (код Ungureana), и савијање колена у дужем трајању – утапање, пропадање (код Carana). Удари нису наглашени, већ пре пригушени, последица њиховог извођења су ситни трептаји целог тела. Тело је опуштено, а код Влаха и мало нагнуто напред. Доминантну улогу имају играчи, који наизменичним покретањем руку привлаче час десну, час леву играчицу ка себи. Жене играју смиреније и углавном прате играче, и то не корацима, већ покретима тела (куковима и коленима), који опет нису наглашени.
Најпостојанија компонента игре код Срба и Влаха је формација – полукруг. Играчи су у њему често спојени, држе се најчешће за појас или укрштеним рукама спреда. Постоје и игре, углавном спорије, које се изводе држањем под руку, а веома мали број игара који се изводе држањем за руке пуштене низ тело. Игра се за десном руком, али постоји једна игра која се игра на лево, то је полонка или с'тнга.
Игре Срба и Влаха изводиле су се уз пратњу свирале – флуера и гајди – караба. Познати и омиљени у овом крају су оркестри фрулаша који свирају уз пратњу бубња – тоба, оркестри виолиниста и трубача, а у другој половини XX века и хармоника. Важно је истаћи да је свирање и певање у североисточној Србији једногласно.

ЈУГОИСТОЧНА СРБИЈА
 

Југоисточна Србија граничи се на југу и истоку са државним границама Македоније и Бугарске, на северу са целинама централне и североисточне Србије, а на западу са средишњом и јужном западном Србијом. На простору југоисточне Србије живи велики број староседелачког становништва (старовремаца или чутуклија), потомка досељеника косовско-метохијске и моравско-вардарске струје, а најмање Динараца. Близина Бугарске и Македоније и бурна историјска збивања оставила су траг и у традиционалним играма. Шопска област која се протеже од Пирота дo Софије у западној Бугарској и североистока Македоније представља јединствену целину у свим областима стваралаштва, па и у народној музици и игри. Осим тога, утицај других култура и традиција прати се далеко у прошлост. Старији утицај Леванта из Грчке доспео је преко Византије у Немањића Србију и у Призрену и у околини утицао на стварање достојанственог градског играчког репертоара, а потом се пренео и у сеоску средину. Други, млађи утицај доспео је у Врањско Поморавље са Османлијама и оставио трга највише у стилу играња.
Етнокореолошка истраживања показују да је област југоисточне Србије најразноврснија и најзанимљивија целина у Србији. Овде постоји велики број основних играчких образаца (типова), разноврсна музичка пратња (од вокалне, вокално-иструменталне до инструменталне), бројни инструменти, све познате формације игре на нашем простору (од соло играња до круга), разноликост стила играња, велики број обредних игара везаних за годишњи циклус обичаја (коледари, сировари, лазарице, краљице) и животни циклус (свадба).
Од игара забавног репертоара, извођене уз инструменталну пратњу, игра чачак представља доминантну игру југоисточне Србије. О бројним играчким и музичким варијантама ове игре говоре и називи: бањски чачак, сврљишки чачак, нишки чачак, стара босара, пиперана, пиротски чачак, шиловачки чачак, пчињски чачак... Поред ових игара заступљене су следеће: једностранка, осампутка, (осмача, чича Дришља), четворка, селско оро (староселско, новоселско), самачки (по саме, лиле, лилка, катанка), тројанац, руменка и поломка (у северном делу ове целине), власинка, бугарка (бугарчица, пешачки) и шесторка (у јужном делу целине).
Осим песме, игру је пратила свирка дудука, гајки, камена, гајди и тупана, зурли и тапана, оркестра трубача и хармонике.
Начин играња југоисточне Србије препознатљив је по израженој вертикали, тј. треперењу тела, што је последица повијених и еластичних колена, која се испружају само на трен. Тело је исправљено и непрестано ситно трепери. Стиче се утисак да се стопала не одвајају од тла. Игра се пуним стопалима, снажно и оштро. У севернијем делу целине (Бања, Тимок) специфичан начин играња назива се подвожење – једна нога граби простор, а друга је потискује што се одвија истовремено уз потресање целог тела по вертикали. У Шоплуку игра се посебно веома снажно, а играчи пре него што се спусте на тле исправе колена и удахну пуним плућима. У току играња прелазе мало простора. Становници Лесковачке Мораве и Власине су брзоноги, слободних покрета, али опет веома снажно изведених. И у Врањском Поморављу игра се веома чврсто, али лаганије и смиреније. Косовци играју уздржано, достојанствено, без претераних и наглашених покрета.
Посебност у игри и музици југоисточне Србије, која се у другим целинама Србије ретко среће, је непоклапање дужине играчке и музичке фазе (нпр. у игри чачак, власинка...). Сестре Јанковић су ову појаву назвале правилно у неправилноме или асиметрија и посветиле су овом проблему посебан рад. Осим тога, динамичност у играма југоисточне Србије доприноси разноврстан ритам–2/4 и ¾ преко 5/8, 7/8 и њихових комбинација.

ВОЈВОДИНА (СЕВЕРНА СРБИЈА)
Део Србије северно од Саве и Дунава – Војводина, представља специфичну етнокореолошку целину у оквиру панонске зоне. Својим положајем Војводина чини својеврсну грницу између Балкана и Европе, што се одразило и на њено играчко наслеђе. Војводину чине три веће области: Срем, Банат и Бачка. Настањена је разнородним живљем: Срби староседеоци, досељеници из Босне,Херцеговине, Црне Горе, Хрватске (досељени у ХХ веку, после I и II светског рата и у последњој деценији ХХ века), велики број етничких заједница: Буњевци, Шокци, Румуни, Мађари, Чеси, Словаци, Роми, Русини, Хрвати, Македонци, Бугари... Етничка шароликост овог дела Србије подстакла је очување традиционалне музике и игре сваке појединачне заједнице, што потврђује чињеницу да се преко музике и игре најбоље исказује етничка припадност.
Обредних игара у Војвођанским селима одавно нема. Почеле су да нестају још у XVIII веку, а данас су видљиви само тргови њиховог постојања. Годишњи и животни циклус био је пропраћен музиком и игром, нарочито свадбени церемонијал, у којем је сваком тренутку придаван значај. У овим приликама неизоставно је било Велико коло (банатско, бачко, сремско) извођено уз гајдаша, потом девојачка игра називана у Срему Кетуша, у Банату Фицко, у Бачкој Мађарац, Младино коло...
Поред обредних игара, постојало је много игара забавног карактера, тј. локалног забавног репертоара. Његова подела може се најбоље представити груписањем према облику – формацији, и то на паровне игре (по двоје) и игре у затвореном колу. Најпознатије игре у затвореном колу су: Велико и Мало коло (банатско, бачко, сремско), Паорско коло, Гајдашко коло, Буњевачко, Старачко... Од половине ХХ века, под утицајем градских игара, коло се почело отварати формирајући тако полукруг. Међу овим играма познате су: Мајсторско коло, Трговачко коло, Панчевачко, Видино коло, Младино коло...
Играње у паровима је у Војводини заступљеније. Парови могу бити различито распоређени по простору: правилно по кружници или линији и слободно по кружном простору. Од распореда по простору зависи и начин повезивања играча: играчи могу бити постављени један поред другог или један наспрам другог, држећи се под руку, за руке испружене испред себе, неповезано или тако да играч обухвати играчицу око појаса, а она њему постави руке на рамена. Најпознатије паровне игре су: Циганчица, Мађарац, Келеруј, Зурка, Кисел воде, Ердељана, Сиротица, Ситне боле, Тодоре, Тандрчак и др. Постоји и неколико игара које се изводе у тројкама (играч са две играчице) и то код Срба у Банату и код Буњеваца у Бачкој.
Наведене игре у колу и у паровима чине окосницу играчког репертоара Срба староседелаца, Буњеваца, Шокаца и Хрвата. Разлике међу играма ових заједница су пре свега у начину играња и музичкој пратњи, док су основни играчки обрасци веома слични. Играчки репертоар Срба досељеника у ХХ веку је сасвим другачији. Код њих су присутне неме игре и претежно игре уз вокално-инструменталну пратњу. Остале етничке заједнице (Румуни, Мађари, Чеси, Словаци...) покушавају, као што је већ речено, да сачувају сопствене традиционалне игре.
Инструментална пратња играма, веома заступљена у прошлости, изводила се уз пратњу гајди и тамбура, које су касније заменили оркестри тамбураша и виолиниста. Код Мађара се јављају цимбала и удараљке, а код Румуна дувачки оркестри у којем доминира тарагот. Хармоника је у Војводину доспела рано, у неким крајевима још у XIX веку, а као пратња игри коришћена је и кроз цео ХХ век.
Стил играња је у Војводини веома различит од осталих крајева Србије. Код свих житеља (осим Динараца) доминантну улогу имају мушкарци играчи. У току играња они импровизују, варирају основни, углавном једноставни играчки образац. Вештина у томе огледа се у непрестаном покретању ногу од колена наниже, што носи различите локалне називе: федерирање (у Банату), дуплири (у Срему), кврцање и искврцавање (Буњевци у Бачкој). Жене играју мирније и углавном ситно, вешто пратећи и прилагођавајући се партнерима. Осим тога, играчки образац варира се уситњавањем корака, застојима, ударима рукама и коришћењем разних реквизита при игрању (Мађари у Бачкој) итд.
Војводина као спона између Балкана и Европе у музичком и играчком медијуму, препознаје се у следећим особеностима: у великом броју паровних игара, у многим играма са називом коло које подсећају на свите познате у Европи у XVI и XVII веку (игре садрже више делова, започињу лагано и све се више усложњавају), у рано уведеној хармоници и оркестарској пратњи играма. Приближавање Војводине западноевропском музичком и играчком идиому започео је Исидор Бајић, компонујући по угледу на пољску музику, музику и игру Српкињица. Ова игра имала је дванаест различитих фигура, а до данас је сачувана само једна – сеоска игра типа Сремице, од четири симетрична такта. Остале фигуре су заборављене.