Adam Mickijevič i naša pesma

Кад краљује Вукашинов син
Шта је својим париским слушаоцима говорио велики пољски песник



Због све већег значаја и улоге Словена у светској култури и политици, у Француској је крајем четврте деценије 19. века одлучено да се оснује славистичка катедра на Француском колежу у Паризу. Ондашњи француски министар просвете, филозоф Виктор Кузен место професора на овој катедри понудио је славном пољском песнику Адаму Мицкјевичу (1798–1855) који је у то време био професор класичне књижевности на Универзитету у Лозани.
У писму од 10. априла 1840. године Кузен је Мицкјевичу послао предлог да прихвати дужност професора словенске књижевности на Француском колежу. При томе је захтевао да, у случају пристанка, с катедре говори само о „науци и књижевности”, али је одмах нагласио да ће и само песниково присуство на том месту „бити од великог политичког значаја”.
Одговарајући Кузену, Мицкјевич је прихватио понуду и сагласио се да „карактер такве катедре може да буде само чисто литерарни”.
Одлучујући се да прими понуђену дужност, Мицкјевич се најмање руководио личним интересима. У то време он је у Лозани имао много боље услове од оних који су му нуђени у Паризу. Међутим, постојала је опасност да та катедра, уколико је Мицкјевич одбије, падне у руке неком Немцу или Русу, који нису били наклоњени Пољацима и пољској ствари, и то је пресудило.
По струци класични филолог, а по позиву песник-романтичар, Мицкјевич није имао довољно правог славистичког образовања. Ипак се одлучно латио понуђеног посла јер је на своју катедру гледао као на важну позицију у борби за друштвено и политичко ослобођење словенских народа.
Мицкјевич је предавања на Колежу почео пред сам крај 1840. године и држао их два пута недељно. Остало је забележено да је наставу о српској народној поезији први пут одржао 16. фебруара 1841. године, својим 15. по реду предавањем, а завршио је 19. марта исте године, 22. предавањем.

Као Артур из Бретање

Почињући излагање краћим прегледом српске историје, Мицкјевич је одмах прешао на Косовски циклус. Том приликом је, први у историји проучавања наших народних песама, настојао да, слажући песме по одређеном реду, створи неку епску целину. По том његовом плану Косовску епопеју су касније покушали да саставе Медо Пуцић (на италијанском), Француз д’Аврил (на француском) и Стојан Новаковић (на српском језику).
Говорећи о Косовском циклусу, Мицкјевич је први од свих који су се бавили нашом народном поезијом направио поређење између Хомера и ње. Он то није чинио на научној основи па је, у свом песничком одушевљењу и заносу, понекад у нашој народној поезији видео сличности с „Илијадом” и „Одисејом”.
Дајући анализу готово читавог Косовског циклуса, Мицкјевич је истакао да је, после пропасти српске државе, у таквим песмама поново оживела њена историја. А говорећи о српском језику, видео га је као „најхармоничнији и најмузикалнији од свих словенских дијалеката”. Била је то у оно време значајна подршка Вуку Караџићу у његовој тешкој борби за наш народни језик.
Све остале јуначке песме Мицкјевич је сврстао у такозвани „романсни” циклус, који опева јуначка дела и доживљаје. Слушаоцима је то овако образложио:
„Народни догађаји нису више главни предмет поема, народни идеали везују се уз неку личност која на тај начин постаје представница епохе. Између личности јуначког циклуса изабран је неки Марко, српски краљевић, и њему су приписана сва сјајна дела српских ратника. Он је јунак свих борби, представља цео српски народ; по томе је налик на бретонског краља Артура, који је такође предмет циклуса витешке поезије, и који по народном веровању и данас живи и дела. Тако је и Марко, син краља Вукашина, према народној поезији, у извесној мери био бесмртан. Живео је дуге векове, војевао је по целој Европи... веровало се да није умро, да је отишао у брда очајан због проналаска барута и ватреног оружја, који су учинили крај некадашњем јунаштву.
Поеме које опевају сјајна дела Краљевића Марка чине романсни циклус; после њега следи песнички циклус у коме се прича о доживљајима појединаца, догађајима из домаћег живота.”

Најлепша српска поема

Као највреднију песму из тог циклуса Мицкјевич истиче „Женидбу Максима Црнојевића”. Он за њу најпре, одушевљен, каже да је „најлепша поема која постоји у српском језику”, а затим слушаоце уверава да се „...сигурно ни у једној књижевности” не може наћи песма „тако обрађена, тако добро сложена у свим појединостима и довршена као поема о женидби Максима Црнојевића”.
Пре него што је подробно анализирао читаву „Женидбу”, Мицкјевич је дао низ података о историји, друштвеном животу Црногораца и њиховој отаџбини, за коју, на крају, каже:
„...То је горска земља; допире скоро до мора, од кога је ограђена само уским појасом... Црногорци причају да је господ бог, створивши свет, ишао по њему са врећом камења и подизао планине, а када је дошао у Црну Гору, врећа му се поцепала и све камење је тамо испало...”
На крају овог предавања, а осврћући се на изузетну обимност „Женидбе Максима Црнојевића”, која је са око 1300 стихова наша најдужа епска песма, Мицкјевич каже:
„Невероватна је ствар да се песма толиких размера могла сачувати у памћењу и прелазити од уста до уста у току триста година... Може се схватити таква лакоћа памћења кад се ради о лирској поезији... Али у епопеји постоји основа, постоје битни делови... које имагинација не може да представља по својој вољи... Словенски народи изгледа да имају изванредан дар памћења, љубав према прошлости. Они не измишљају ту прошлост, не стварају себи представу о њој, али... њихова имагинација, настањена у прошлости, непрекидно и муњевито је осећа...”
Предавања о нашој народној поезији велики песник завршио је анализом лирских (женских) песама. За њих каже: „Нема ничега привлачнијег од стила тих песама, он надвишава чак и правилност и изразитост епског стила. То је врхунац савршенства који је могао да досегне словенски стил.”

Вук и старац Милија

Мицкјевич је на крају слушаоцима дао и ово обавештење о Вуковом сакупљачком раду:
„Све те песме узете су из Вукове збирке... Најтеже је било скупити женске песме, јер, како сам малочас рекао, старе жене их кваре својим начином певања, а младе неће да их певају јавно, нити пред страним особама и на молбу одговарају љутито да нису слепе бабе да би их певале...
Касније је тај исти Вук, отишавши на двор кнеза Милоша (који је управо пре неколико месеци збачен с престола) покушао да тамо скупи све певаче у земљи... Вук беше чуо за певача по имену Милија, који је нарочито добро певао поему о женидби Максима Црнојевића, коју смо већ читали и која је највећа и најважнија. Замолио је кнеза да пронађе песника... Пронађен је и доведен, али су Вукове наде биле обмануте. Најпре, песник је био стар и сав пун рана од јатагана и сабаља... а сем тога могао је да пева само кад се напије ракије... Просвећени људи на Милошевом двору... гледали су то са чуђењем и исмевали књижевника Вука и певача;... најзад су сиротог певача убедили да се с њим спрдају, да се Вук с њим забавља као с дворском будалом. Увређени певач је једног дана побегао с кнежева двора, тако да га више нису могли ухватити.”
Нико ко се до тада бавио нашом народном поезијом није о њој изрекао толико похвалних судова као овај песник. Ти судови често су били претерани, често романтичарски обојени и нетачни, али их има доста и добрих и тачних који су остали до данас. У његовом навођењу чињеница има много нетачности, али кад се узме у обзир да су његова научна средства била врло ограничена, да је српски језик учио тек у току самих предавања и да није имао коме да се обрати за савет и стручну помоћ, то што је дао у предавањима означава видан допринос почецима славистике.
Мицкјевичева предавања слушана су с пажњом и симпатијама. О њима се много и говорило и писало, а касније су превођена на немачки, италијански, руски и пољски језик. Поводом стогодишњице песникове смрти, код нас је, у преводу с пољског језика, 1955. године објављена књига „О српској народној поезији”, са свим његовим предавањима одржаним о тој теми на Француском колежу .