Čehov

Антон Павлович Чехов (1860–1904)
руски приповедач и драмски писац, прве приповетке објавио је као младић како би се издржавао за време студија медицине. У историји књижевности остао је упамћен као један од највећих мајстора кратке приче и европског реализма. Чеховљеве драме битно су утицале на светско позориште. Осим збирки приповедака, Чехов је објавио и новеле „Павиљон број 6”, „Дама с псетанцетом”, „Човек у футроли”, као и драме „Галеб”, „Ујка Вања”, „Три сестре” и „Вишњик”

Bедро зимско поподне... Мраз јак, пуца, и Нађенки која ме држи испод руке, хвата се сребрнасто иње по коси на слепоочницама, и на маљама изнад горње усне. Ми стојимо на високом брегу. Од наших ногу па до саме земље пружа се стрма раван у којој се сунце огледа као у огледалу. Крај нас су мале санке, тапациране отвореноцрвеном чојом.
– Да се спустимо доле, Надежда Петровна? – молим ја. – Само једанпут! Верујте ми, остаћемо читави и неповређени.
Али Нађенка се плаши. Сав простор од њених малих каљача до краја леденог брега изгледа јој као страшна, бескрајно дубока провалија. Чим ја само понудим да седне у санке, она умире од страха и престаје да дише кад гледа доле; али шта ће бити ако рескира да се сурва у провалију? Умреће, полудеће.
– Преклињем вас! – кажем ја. – Не треба се плашити! Знајте, то је малодушност, кукавичлук!
Нађенка најзад попушта и ја јој по лицу видим да она попушта пред опасношћу по живот. Ја је смештам бледу, уздрхталу у санке, обавијам је руком и ми се заједно сурвавамо у бездан.

Cанке лете као стрела. Пресецани ваздух шиба у лице, хукће, звижди у ушима, сече болно, штипа од гнева, хоће да смакне главу с рамена. Од притиска ветра немамо снаге да дишемо. Изгледа да нас је сам ђаво загрлио канџама и уз хуку вуче у пакао. Све око нас слива се у једну дугу пругу која нагло јури... Гле, још тренут само и ми ћемо, изгледа, пропасти.
– Ја вас волим, Нађа! – кажем ја полугласно.
Санке почињу све лакше и лакше да клизе, хука ветра и зврка саоника нису више тако страшни, не зауставља се дисање услед страха, и ми смо, најзад, доле. Нађенка није ни жива ни мртва. Она је бледа, једва дише... Ја јој помажем да устане.
– Ни за шта на свету други пут не смем – каже она гледајући ме крупним очима пуним страха. – Ни за шта на свету! Ја замало што нисам умрла!
Мало доцније, она долази к себи, и већ ми упитно пиљи у очи: да ли сам ја казао оне четири речи, или су јој се оне само причиниле у хуци вихора? А ја стојим крај ње, пушим и пажљиво разгледам своју рукавицу.

Oна ме хвата под руку, и ми дуго шетамо око брега. Загонетка, по свој прилици, не да јој мира. Да ли су оне речи изречене или нису? Да или не? Да или не? То је питање самољубља, части, живота, среће, питање веома значајно, најзначајније на свету. Нађенка нестрпљиво, тужно, проницљивим погледом загледава ми се у лице, одговара неумесно, чека нећу ли ја отпочети. И, колико прелива на том драгом лицу, колико прелива! Видим, она се бори са собом, њој је потребно нешто да кажем, о нечему да пита, али не налази речи, њој је незгодно, страшно, смета радост...
– Знате шта? – каже она гледајући у мене.
– Шта? – питам ја.
– Хај’те још једном... да пројуримо.
Ми се пењемо уза степенике на брег. Опет смештам бледу, уздрхталу Нађенку у санке. Опет летимо у страшну провалију, опет хучи ветар и стружу саонице, и опет, кад санке најсилније и најхучније лете, ја говорим полугласно:
– Ја вас волим, Нађенка!
Кад се санке заустављају, Нађенка баца поглед на брег, низ који тек што се спустисмо, затим дуго загледа у моје лице, прислушкује мој глас, равнодушан и нимало страстан, и сва, сва, чак муф и капуљача њена, сва њена појава – изражава крајњу недоумицу. А на лицу јој исписано:
– У чему је ствар? Ко је изговорио оне речи? Он, или ми се само причинило?

Та неизвесност је узнемирује, изводи је из стрпљења. Сирота девојчица не одговара на питања, тушти се, готова је да заплаче.
– Да није време да идемо кући? – питам ја.
– А мени... мени се допада ово санкање – каже она црвенећи. – Како би било још једанпут?
Њој се „допада” ово санкање, а, међутим, седајући у санке, она је, као и пре тога, бледа, једва дише од страха, дршће.
Ми се спуштамо трећи пут, и ја видим како ме она гледа у лице, прати моје усне. А ја стављам на усне марамицу, кашљем и кад стижемо до средине брега, успевам да процедим:
– Ја вас волим, Нађенка!

загонетка остаје загонетка! Нађенка ћути, о нечему размишља... Ја је испраћам са санкања кући, она се стара да иде лакше, успорава корак и стално чека да ли ћу јој рећи оне речи. И ја видим како пати њена душа, како се она савлађује да не каже:
– Није могуће да их је изговарао ветар! А ја нећу да то ветар изговара!
Сутрадан ујутру добијам цедуљу: „Ако пођете данас на санкање, свратите по мене. Н.” И од тада ја и Нађенка почињемо сваки дан да идемо на санкање и, спуштајући се санкама, сваки пут ја изговарам полугласно исте речи:
– Ја вас волим, Нађенка!
Убрзо Нађенка се навикава на ту фразу као на вино или на морфијум. Она не може да живи без ње. Додуше, слетати с брега исто тако је ужасно као и пре, али сад већ страх и опасност придају нарочиту драж речима љубави, речима које као и пре представљају загонетку и муче душу. Причињава се увек оно двоје: ја и ветар... Ко јој од нас двоје изјављује љубав, она не зна, али њој је, по свој прилици, већ свеједно: ма из ког пехара пио... свеједно, само да будеш пијан.

Jедном у подне одох на санкање сам; помешан у гомили, ја видим како брегу прилази Нађенка, како ме тражи очима... Затим се бојажљиво пење степеницама... Страшно јој је да иде сама, о како је страшно! Она је бледа као снег, дршће, иде као на губилиште, али иде, иде не осврћући се, одлучно. Она је, по свој прилици, одлучила да покуша: да ли ће чути оне заносне, слатке речи кад мене нема? Ја видим како она, бледа, отворених уста од страха, седа у санке, затвара очи и, праштајући се заувек са земљом, полази с места... „ЗЗЗ” зврје саоници. Чује ли Нађенка оне речи, ја не знам... Ја видим само како она устаје из санки, малаксала, немоћна. И види се по њеном лицу да и сама не зна да ли чује нешто или не. Страх, док се спуштала доле, одузео јој је способност да слуша, да разликује звуке, да схвата...
Али долази пролећни месец март... Сунце постаје љупкије. Наш ледени брег се мрачи, губи сјај и крави се најзад. Престајемо да се санкамо. Сирота Нађенка нема где више да чује оне речи, па нема ни ко да их изговара јер се ветар не чује, а ја се спремам у Петроград... на дуже, можда, заувек.

Hекако пред одлазак, на два дана, седим у сумраку у баштици, а од дворишта у коме станује Нађенка та баштица је одвојена високом оградом с гвозденим шиљцима... Још је прилично хладно, на ђубрету има још снега, дрвеће је мртво, али већ мирише на пролеће и, спремајући се на починак, живо гракћу гачци. Ја прилазим огради и дуго гледам кроз шупљину. Ја видим како Нађенка излази на степенице и управља тужан, очајнички поглед у небо... Пролећни ветар јој дува право у бледо, сетно лице... Он је подсећа на онај ветар који нам је хујао онда на брегу кад је она слушала оне четири речи, и лице јој постаје жалосно, жалосно, низ образе ће потећи суза... И сирота девојчица пружа обе руке, као да моли тај ветар да јој донесе још једном оне речи. И ја, сачекавши ветар, изговарам полугласно:
– Ја вас волим, Нађа!
Боже мој, шта ли се збива с Нађенком? Она кличе, смешка се целим лицем и пружа руке у сусрет ветру, радосна, срећна, необично дивна.
А ја идем да се пакујем.

Давно је то било. Сад је Нађенка већ удата: удали су је, или је сама пошла... свеједно, за секретара племићког масалног фонда и сада већ има троје деце. Оно како смо ја и она некада ишли на санкање и како је ветар доносио до ње речи „ја вас волим, Нађенка”, није заборављено; за њу је то сада најсрећнија, најнежнија и најлепша успомена у животу...
И мени сад, кад сам постао старији, није више јасно зашто сам изговарао оне речи, зашто сам се шалио...

КАКО САМ СТУПИО У ЗАКОНИТИ БРАК

Кад су попили пунч, родитељи се шапатом договорише и оставише нас.
– Навали! – шапну ми тата одлазећи.
– Упорно!
– Ама како ја њој могу рећи да је волим – прошапутах – ако је не волим?
– То није твој посао… Ти, будало, ништа не разумеш…
Отац то рече, одмери ме љутитим погледом и изађе из вењака. Нека старачка рука показа се кроз одшкринута врата и однесе свећу.
Ми остадосмо у тами.
„Што је суђено, то не можеш избећи!” – помислих, кашљуцнух и рекох бодро:
– Околности ми иду на руку, Зоја Андрејевна, најзад смо сами, и тама ми помаже, јер скрива стид на моме лицу… Тај стид је плод осећања од којих гори моја душа…
Али ту сам стао. Чуо сам како је срце Зоје Желвакове куцало и како јој удара зуб о зуб. Дрхтало је цело њено тело и то дрхтање се осећало преко подрхтавања клупе. Несрећна девојка ме није волела. Она ме је мрзела као псето батину и презирала, ако се само може поверовати да су глупи људи способни да мрзе. Ја сам и сад сличан орангутану, ружан, мада ме красе чин и ордење, а тада сам личио на звер:
дебеле њушке, бубуљичав, чупав… Од вечите кијавице и алкохола нос ми је био црвен и натечен. Мојој окретности не би ни медведи могли позавидети. Да и не говоримо о духовним особинама. А од ње сам, то јест од Зоје, док још није била моја вереница, узео неправедни данак. Зауставио сам се зато што ми је било жао ње.
– Да изађемо у парк – рекох. – Овде је загушљиво…

Изашли смо и кренули алејом. Родитељи, који су прислушкивали иза врата, побегоше у жбуње кад се ми појависмо. По Зојином лицу затрепта месечева светлост. Био сам глуп тада, а ипак сам умео да прочитам на том лицу сву сласт ропства!
Уздахнуо сам и наставио:
– Славуј пева, женку своју забавља…
А кога ја самотан могу забавити?
Зоја је поцрвенела и оборила очи. Било јој је наређено да тако одглуми. Сели смо на клупу, окренути реци. Преко реке се белела црква, а иза цркве се уздизао дом господина грофа Кудларова, дом у коме је живео писар Бољницин кога је Зоја волела. Како је села на клупу, Зоја је уперила поглед у тај дом…
Срце ми се стегло од жалости. Боже мој, боже мој! Нека бог да царство небеско нашим родитељима, али…кад би бар недељу дана у паклу поседели!
– Од једне особе зависи сва моја срећа – наставих. – Ја према тој особи осећам посебну љубав…Ја њу волим, и ако она мене не воли, ја сам, значи, пропао… Та особа сте ви. Можете ли ви мене волети? А? Волите ли ме?
– Волим – прошапута она.

Ја сам, признајем, обамро од те њене речи. Мислио сам раније да ће се заинатити и одбити ме, пошто другог много воли. Много сам се уздао у то, а испало је обрнуто… Није имала снаге да иде против родитељске воље.
– Волим – понови и заплаче.
– То не може бити! – рекох ни сам не знајући шта говорим и дрхтећи целим телом.
– Зар је то могуће? Зоја Андрејевна, драга моја, не верујте! Не верујте, тако вам бога! Не волим ја вас! Дабогда трипут био проклет, ако те волим! А и ви мене не волите! Све је то просто бесмислица…
Скочио сам и узмувао се око клупе.
– Не треба! Све је то обична комедија! На силу нас жене и удају, Зоја Андрејевна, због имовинских интереса. Каква ту може бити љубав! Мени би лакше било да ми камен о врат обесе него да вас узмем, ето тако! Кога врага! Какво право имају они? Шта смо ми за њих? Кметови? Псине? Нећемо поћи једно за друго! Њима упркос! Гадови једни! Доста смо им попуштали! Сад ћу отићи и казати да нећу да се оженим с вама, и готово!
Зојино лице одједном престаде да плаче и за трен ока се осуши.
– Отићи ћу и рећи! – наставих. – И ви ћете рећи. Казаћете им да ме уопште не волите, а да волите Бољницина. И ја ћу Бољницину ићи на руку… Ја знам како га ви страсно волите!
Зоја се насмеја од среће и пође поред мене.
– Па и ви волите другу – рече она тарући руке. – Ви волите мадмоазел Дебе.
– Да, мадмоазел Дебе. Иако није православне вере ни богата, ја је волим због памети и душевних особина… Нека ме куну колико хоће, ја ћу се ипак њоме оженити. Ја је волим, можда више од живота! Без ње не могу да живим! Ако се не оженим њоме, ништа ми живот не треба. Овог трена идем… Хајдемо да кажемо оним комедијашима… Хвала вам, драга… Како сте ме утешили!
Душу ми је запљуснула срећа, и ја сам почео да захваљујем Зоји, а Зоја мени. И обоје смо срећни и захвални почели једно другом љубити руке и називати једно друго племенитим створењима…Ја њој љубим руке, а она мене у главу, у моју чекињу. Чини ми се ја сам њу, заборављајући етикецију, чак и загрлио. И могу вам рећи да је ово признање да се не волимо било срећније од било које љубавне изјаве. Пошли смо радосни, румени и устрептали кући, да саопштимо своју вољу родитељима. Идемо и један другог храбримо.
– Нека нас изгрде – рекох – истуку, нек истерају из куће, ми ћемо бити срећни!

Улазимо у кућу, а тамо на вратима стоје родитељи и чекају. Гледају нас, виде да смо срећни и махнуше руком лакеју. Лакеј долази са шампањцем. Ја почињем да протестујем, машем рукама, лупам… Зоја плаче, вришти…Подиже се граја, галама, и нису успели да испију шампањац.
Али су нас ипак натерали да се узмемо.
Данас празнујемо сребрну свадбу. Четврт века смо проживели заједно! У почетку је било страшно. Грдио сам је, тукао, настојао да је волим од невоље… И децу смо од невоље изродили… А после смо…навикли. А овог тренутка моја Зоја ми стоји иза леђа и наслоњена рукама на моја рамена, љуби ме у ћелу…