Tolstoj

Трагање за зеленим штапићем
Не мирећи се с бројним неправдама, писац „Рата и мира” је, по сопственој жељи, сахрањен на месту на коме је сањао бољи свет

Из мале железничке станице Астапово, у којој је прослављени руски писац Лав Толстој проводио последње дане, у првим сатима 7. (20) новембра 1910. године послата је ова телеграфска порука: „Срце је почело нагло да слаби, стање се веома погоршало. Болесник губи свест... Стање је скоро безнадежно. Болесник је уснуо, пулс му готово не ради...”
У последњем новинском извештају, док је Толстој још био у животу, писало је: „Стање је крајње опасно. Магла је, ледени ветар није у стању да је растера, жандарми у напетом ишчекивању дежурају. У Астапову нека необично страшна језа прожима све...”
Свиће. У једном тренутку пишчев пријатељ, пијаниста Александар Голденвејзер, отвара прозор Толстојеве собе и покретом руке позива новинаре који очекују „тужну вест од светског значаја...”
Енглески „Тајмс” пише: „У 6 сати и 5 минута Русија је изгубила свог највећег сина, а свет свог првог грађанина.”
Тако се, пре тачно сто година, угасио живот великог руског и светског писца Лава Николајевича Толстоја. Он је десет дана раније неочекивано напустио свој дом у Јасној Пољани и возом стигао до железничке станице у варошици Астапово.
По сопственој жељи, сахрањен је у завичајној чаробној ували, ураслој у столетну шуму и траву. Управо на оном месту где је, по тврђењу пишчевог најстаријег брата Никољенке, био закопан зелени штапић из њихове омиљене дечје игре „мравља браћа”. На штапићу је, наводно, писало „шта треба учинити да људи више не буду несрећни”, а кад се он нађе, веровали су дечаци, настаће бољи и праведнији свет.

Дечаштво

Лав Николајевич родио се 28. августа (9. септембра) 1828. године, недалеко од свог вечног почивалишта. Био је четврто од петоро деце Марије Николајевне, јединице кнеза Николаја Сергејевича Волконског, коме је припадало имање Јасна Пољана крај града Туле, и потпуковника грофа Николаја Иљича Толстоја, учесника Отаџбинског рата 1812. године
Марија Николајевна имала је тридесет година кад јој је умро отац. Пошто је остала једина власница великог имања, убрзо се удала за грофа Николаја Иљича који је од оца наследио само дугове. После свадбе Толстоји су се настанили у Јасној Пољани.
Марија Николајевна углавном се посветила деци. Њих је било петоро: најстарији Николај, кога су звали Никољенка, затим Сергеј, Дмитриј, Лав и једина сестра Машењка. Мајка их је све брижљиво одгајала, а синове је учила одрицању и храбрости како би једног дана, као и њихов отац, верно служили отаџбини.
Малом Лаву било је само годину и по дана кад му је мајка умрла. Бригу о деци преузели су отац и тетке. Старији дечаци имали су васпитача, Немца Фјодора Ивановича, кога је Толстој, под именом Карла Ивановича, описао у приповеци „Детињство”.
Кућа у којој су живели Толстојеви била је огромна, с четрдесетак соба. Ту се налазила и богата библиотека. Један део књига остао је од деде, кнеза Волконског, а део је набавио отац, који је волео да чита.
Кад је, после много година, један московски издавач замолио Толстоја да наведе књиге које је некад најрадије читао, овај је написао да су „изванредан утисак на њега оставиле руске епске народне песме о Добрињи Никитичу, Иљи Муромецу и Аљоши Поповичу”. Такође је навео да су му се свиђале и бајке из „Хиљаду и једне ноћи” и да му је најдражи песник био Пушкин.
Деца су расла, а старији дечаци морали су да се припремају за универзитет, па је одлучено да се читава породица пресели у Москву. У јануару 1837. године Толстојеви су, у седам кочија, стигли у престоницу. У прво време Лаву је све било необично, а највише га је изненадило што их на улици нико не поздравља, на шта је навикао у свом селу.
Породицу Толстојевих је, у лето исте године, задесила тешка несрећа – изненада је умро отац. Њега су волела сва деца, а нарочито му је био привржен Лав који дуго није могао да схвати да оца више нема. Непуну годину дана касније умрла је и бака. Деца су поверена на старање двема теткама: Александри Иљиничној и Татјани Александровној.
Пошто је живот у Москви био скуп, млађа деца ускоро су се, с тетом Тањом, вратила у Јасну Пољану, а старија браћа остала су у Москви, с Александром Иљиничном. Лав је био срећан што се поново налази на селу и што га опет учи Фјодор Иванович.
У јесен 1840. године, кад су и млађа деца поодрасла, читава породица поново се преселила у Москву. Склапана су нова познанства и прва пријатељства. Лав је ту доживео и своју прву љубав према Соњечки Калошиној, коју је касније поетично описао у причи „Дечаштво”.
Кад је, у лето 1841. године, умрла тета Александра Иљинична, сва деца, осим Никољенке, била су још малолетна. Зато је старатељство над децом поверено другој очевој сестри, Пелагији Иљиничној Јушков, која је живела у Казању.
За децу је убрзо почео нов, самосталан живот. Никољенка је кренуо на универзитет, следеће године уписали су се Сергеј и Мићењка, а после годину дана и Лав. У почетку је студирао турски и арапски језик, а касније је прешао на правни факултет. Учио је осредње, вероватно због тога што није лако подносио живот код ове тетке.
У пролеће 1847. године Лав Толстој напушта универзитет и настањује се у селу. Ту су му се ускоро придружила и браћа. Николај је дошао с Кавказа, где је служио као заставник у артиљерији, а Сергеј и Дмитриј стигли су из Казања. Тада су се коначно договорили о наследству. Лав је убедио браћу да му оставе Јасну Пољану, иако је то имање давало најмање прихода.

Младост

Пред одлазак из Казања, Толстој је саставио списак домаћинских обавеза и план самообразовања. Намеравао је да озбиљно изучава језике, историју, географију, математику, природне науке, музику, сликарство...
Убрзо је схватио да неће моћи да испуни тако обиман план, али је наставио много да чита. О прочитаном је стално правио прибелешке и сваког дана је нешто учио напамет – називајући то „гимнастиком памћења”.
У рано пролеће 1851. године с Кавказа је на одмор дошао најстарији брат Николај. Он је наговорио Лава да остави све и пође с њим и овај је, убрзо по доласку на Кавказ, положио испит за чин подофицира, упознао другове свог брата и с њима често јахао по планини. Једном приликом умало није погинуо, јер је топовско тане погодило точак топа чији је био пунилац.
Две године и седам и по месеци провео је Лав Толстој на Кавказу. За то време учествовао је у многим походима, питајући се често да ли ће успети да сачува хладнокрвност и мир у опасности. Ту је завршио и прво значајније дело, приповетку „Детињство”.
Крајем 1853. године одлучио је да напусти војнички позив и пресели се на своје имање, где би се сасвим посветио књижевности или „књижевниковању”, како је говорио. Међутим, непуних месец дана касније, подноси молбу претпостављенима да га преместе у активну армију на Дунаву. Јануара 1854. године распоређен је у артиљеријску бригаду Дунавске армије, а пре поласка на пут с успехом је положио испит за заставника.
У новембру већ је био у Севастопољу који су опседале енглеске, француске и турске оружане снаге. Његова батерија била је у прво време распоређена десетак километара од града, а у марту је стигла наредба да се премести на најопасније место – четврти бедем, најближи непријатељу. Ту је Толстој провео све време опсаде.
Руски војници и морнари напустили су 28. августа 1855. године град који су бранили једанаест месеци. Гледајући запаљени Севастопољ и француске заставе, истакнуте на његовим бедемима, Толстој је плакао, али се, као ни његови ратни другови, није осећао побеђеним. О тим биткама за град писао је у три „Севастопољске приче”.
После Кримског рата, Толстој је све чешће помишљао да напусти војну службу. У вези с тим, познати писац Иван Тургењев писао му је: „Било би врло добро кад би вам успело да напустите Крим. Ви сте у довољној мери показали да нисте кукавица, а војничка каријера вама не лежи. Ваше је да будете књижевник, уметник мисли и речи... Понављам вам – ваше оружје је перо, а не сабља...”

Зрелост

Крајем 1856. године шињел је заменио грађанским оделом и ускоро одлучио да оде у иностранство.
До Варшаве је путовао кочијом, а одатле је возом продужио за Париз. У престоници Француске провео је месец и по, а у пролеће је отпутовао у Швајцарску. Био је у Женеви, пешачио по планинама, разгледао језера и шуме. Из Швајцарске је отпутовао у северну Италију, затим је неко време боравио у Немачкој, а крајем године вратио се у Петроград.
У рану јесен 1859. године Толстој је у Јасној Пољани отворио школу за сеоску децу. Сељаци су у почетку били подозриви према његовој бесплатној школи тако да је дошло само двадесеторо деце. Међутим, кад су, после три месеца наставе, већ добро знали да читају, у школу се јавило много нових ученика.
Од раног јутра до касне вечери бавио се подуком ове деце. А што је више радио у школи то је боље увиђао шта му све недостаје у образовању. Зато је одлучио да поново отпутује у иностранство и види како тамо васпитавају и уче децу.
У иностранству је посећивао разне школе и састајао се с познатим педагозима. Многе ствари које је видео у школама по Француској, Швајцарској и Немачкој ужасавале су га, али и натерале на размишљање. Тако је, у јулу 1860. године, у дневник записао:
„Био сам у школи. Ужасно. Молитва за краља, батине, све напамет. Уплашена, искварена деца.”
Године 1862. Толстој се оженио Софијом, средњом кћерком чувеног московског лекара Андреја Берса. Лав Николајевич имао је тада 34 године, а Софија Андрејевна је тек навршила осамнаесту. Одмах после венчања у Москви, младенци су кочијом, коју је вукло шест коња, отпутовали у Јасну Пољану.
Толстој је, ипак, највише од свега желео да пише. Маштао је да напише нешто велико, да обухвати читавих пола века руског живота. Био је то велики роман који је назвао „Рат и мир”. Хтео је у њему да прикаже живот Русије од 1805. до 1820. године, да прича о свим важним збивањима и оружаним сукобима, а нарочито о оном највећем, крвавом Отаџбинском рату, из 1812. године.
Пре него што је почео да пише, прочитао је мноштво историјских књига, сећања и писама, као и дневних новина и часописа. Због тога је путовао у Москву, где је посетио све библиотеке, разговарао с некадашњим ратницима. А да би што тачније описао чувену Бородинску битку, отишао је на то некадашње поприште и неколико дана га, на коњу, обилазио с генералштабном картом у рукама.
„Пишем, преправљам, све је јасно, али ме обимност посла ужасава”, записао је Толстој у свој дневник.
У почетку је радио у соби на спрату своје куће. Лети, бежећи од гостију или од врућине, одлазио је у шуму Чепеж, у близини куће, где је саградио колибицу. Највише је, ипак, волео да ради у соби са сводовима, у којој је, одмах после женидбе, направио кабинет.
Ту је и написао ово четворотомно дело на око хиљаду и по страница. Историјски тачно и доследно, он развија тему „Рата и мира” док пред читаоцима пролазе незаборавни ликови Наташе Ростове, Андреја Болконског, Пјера Безухова и многих других. Огромна галерија, са око шест стотина ликова.
На овом роману Толстој је радио скоро шест година (1864–1869). Ниједно своје друго дело није писао с толико љубави и истрајности. Супруга му је верно и стрпљиво помагала. Увече је седела за писаћим столом и, одгонетајући његов рукопис, често једну исту страну преписивала по неколико пута. Софија Андрејевна је волела тај мукотрпни посао, изјављујући да „преписујући роман доживљава безбројне утиске и призоре”.
И за следећи роман Толстој је говорио да ће бити историјски. Уместо тога, почео је да пише велики „породични” роман, како га је сам окарактерисао, док је неко касније то његово дело, поредећи га с „Ратом и миром”, духовито назвао епопејом рата у кући. Посебно је занимљиво како је нашао идеју за њега.
Било је то једног дана почетком пролећа 1873. године. Његов десетогодишњи син Серјожа читао је тети Пушкинове приче. Она је задремала па је дете прекинуло читање. Књига је, отворена, лежала на столу. У собу је ушао Лав Николајевич, угледао књигу, узео је и прочитао почетак приче:
„Гости су се искупили у летњиковцу...” На то је он рекао: „Ево како треба писати. Пушкин нам је учитељ... Неко други би почео да описује госте, собу, а Пушкин је одмах прешао на ствар.”
Тако је и Толстој „одмах прешао на ствар”. Роман „Ана Карењина” почео је речима: „У кући Облонских права је узбуна...” Чувену прву реченицу тог дела: „Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин”, писац убацује касније.
У јесен 1881. године одлучено је да се читава породица Толстојевих пресели у Москву. Требало је да се старији син упише на универзитет, а двојица млађих у гимназију. После пресељења, Толстој је у дневник записао:
„Месец дана је прошло. Најтежих у мом животу. Селидба у Москву...”
Стан у коме су живели није био прикладан, па је купљена кућа у Хамовническој улици у коју су се преселили у јесен 1882. године. За радни кабинет Толстој је изабрао малу, ниску собу у међуспрату. У Москви је проживео деветнаест зима, а лета је обично проводио у Јасној Пољани.
Године 1891–1892. биле су веома тешке за Русију. Готово 40 губернија борило се с глађу. Толстој је знао да народ умире док господа живе у раскоши. Стога је, заједно са старијом кћерком Татјаном Лавовном, кренуо по селима сакупљајући прилоге и отварајући кухиње за гладне. Писао је чланке, као и писма министрима и цару, о томе како се треба борити против ове народне несреће.
„У Русији не влада глад, само има места која су пострадала због неродице”, одговорио је на то цар Александар ИИИ.
Толстој је јасно видео огромну разлику између свог и живота руске врхушке и животарења читавог народа па је писао: „Народ стога гладује што смо ми сувише сити.”

Бекство

И поред свега тога, хтео је да напише још један велики, слободарски, роман. Једном је његов пријатељ, познати правник и писац Анатолиј Фјодорович Коњи, изнео случај из праксе. Била је то прича о девојци коју је преварио неки млади човек, рођак богате петроградске даме. Писац је саслушао причу с великом пажњом, па је идућег јутра саветовао Коњију да пише о томе. Међутим, Коњи ништа није написао, али је његова прича послужила Толстоју као основна грађа за роман „Васкрсење”.
Роман је писао скоро десет година, улажући у њега сву велику љубав и веру у руски народ. На „Васкрсењу” је Толстој радио у време кад му је живот у рођеној кући бивао све неподношљивији и кад га је често обузимала жеља да некуд побегне и живи животом обичног народа.
„Поглед на то господско царство толико ме мучи да почињем да се бавим мишљу да побегнем, да се сакријем”, записао је у дневник 20. августа (2. септембра) 1910. године.
Два месеца касније (28. октобра /10. новембра) Лав Толстој је, гоњен разбукталим унутрашњим кризама и немирима, ноћу побегао од куће, у пратњи пријатеља и личног лекара Душана Петровича Маковицког.
После тродневног путовања возом, кад је и добио запаљење плућа, и седмодневног боловања у стану шефа мале железничке станице Астапово, Лав Николајевич Толстој је умро. Вест о његовој смрти брзо је обишла свет.

Светац
(по Толстоју)
Френк Харис (1856-1931)



Павле, најстарији син грофа Строганова, имао је само тридесет две године кад је произведен за владику: био је најмлађи достојанственик у православној цркви, ипак, његова епархија била је готово највећа, пружала се километрима дуж обале Каспијског мора. Још док је био младић, људи су се дивили Павловој искрености и нежности и изгледало је да указане почасти повећавају његове дивне особине.
Ускоро након што је произведен за владику кренуо је да посети своју епархију да би сазнао шта је људима потребно. На своје пастирско путовање повео је двојицу старијих свештеника у нади да ће му њихово искуство бити од користи. Након много разочарања био је приморан да призна да му они могу користити једино као секретари, јер нису могли да разумеју његово страствено одушевљење. Млади владика је себи за узор поставио Христов живот и уживао је у сваком болу или тешкоћи које је његов идеал садржавао. Његова два свештеника мислила су да не пристоји владици да толико ради и да буде тако немаран према „достојанству и положају”, под чим су подразумевали удобност и лагодан живот. Прво су гунђали због посла и то с разлогом, јер, заиста, владика се заборављао у својој мисији и, како је путовање одмицало, изгледало је као да његово тело слаби у ватри његове преданости.
Након што је дошао до најјужније тачке своје епархије, укрцао се на брод и кренуо дуж обале на север да би посетио сва рибарска села.
Једно поподне, након напорног јутарњег рада, седео је на клупи и одмарао се. Бродић је мировао далеко од обале, јер је вода била плитка и поветарац се стишао у врелини дана.
Над копном су били кишни облаци, али изненада се појавило врело сунце и владика је угледао неке кровове који су се ружичасто пресијавали у даљини.
- Које је то место?- питао је капетана.
- Краснаводск, мислим да се тако зове - одговорио је капетан после мало оклевања. - Гнездашце између планина и мора, све у свему можда стотину душа.
(У Русији се за људе обично каже „душе” као што се у Енглеској каже „руке”.)
- Стотину душа - понови владика - одсечених од света. Морам да посетим Краснаводск.
Свештеници су слегли раменима, али ништа нису рекли, знали су да нема користи да се буне или жале. Али, овога пута у помоћ им је притекао капетан.
- Удаљено је двадесет пет врста - рекао је - а морнари су исцрпљени. Моћи ћете лако да уђете, али излазак уз морски ветар захтеваће тешко веслање.
- Сутра је недеља - одговорио је владика - и морнари ће моћи да се одмарају читав дан. Молим вас, капетане, реците им да спусте чамац. Не бих питао због себе - додао је тихим гласом.
Капетан је разумео, чамац је спуштен и под малим четвртастим једром стигао је до обале за неколико сати.
Љермонтов, крупни кормилар, одмах је угазио у плитку воду и на леђима пренео владику до плаже да се не би поквасио. Два свештеника стигла су до обале како су најбоље умела.
Код прве колибе владика је старца који је секао пруће питао где је црква.
- Црква - поновио је сељак. - Нема је.
- Зар немате попа, свештеника овде? - питао је владика.
- Шта је то?
- Сигурно - одговорио је владика - имате овде некога ко посећује умируће и моли се с њима, некога ко се брине о болесним женама и деци?
- О, да - узвикнуо је старац усправљајући се. - Имамо свеца.
- Свеца? - поновио је владика. - Ко је он?
- О, добар човек, светац - одговорио је старац. - Ради све за свакога ко је у невољи.
- Је ли он хришћанин?
- Не верујем - одговорио је старац одмахујући главом. - Никад нисам чуо то име.
- Плаћате ли му за његове услуге? - питао је владика.
- Не, не, он ништа не узима - гласио је одговор.
- Како живи? - испитивао је даље владика.
- Као и ми остали, ради у свом малом врту.
- Покажи ми где живи, хоћеш ли?- рекао је владика благо, и старац је одмах спустио секиру и повео их између раштрканих колиба.
За неколико тренутака стигли су до колибе у баштици с купусом. Била је потпуно иста као и остале колибе у селу, сиромашна и оштећена временом, носећи своје закрпе без жеље да их сакрије.
Старац је отворио врата:
- Имаш посетиоце, Иванушка - рекао је склањајући се да пропусти владику и његове свештенике да уђу.

Владика је угледао простог, мршавог човека од шездесетак година, обученог пола као сељак, пола као рибар; носио је уобичајени овчји кожух и високе рибарске чизме. Једина упадљива ствар у његовој појави био је начин на који се његова сребрна коса истицала на тамној кожи; очи су му биле јасне, плаве и продорне.
- Уђите, Висости - рекао је - уђите. Журно је очистио столицу за владику рукавом и поставио је за њега уз дубоки наклон.
- Хвала ти - рекао је владика седајући. - Помало сам уморан и одмор ће ми добро доћи. Али, седи и ти - додао је, јер је „светац” погнуто стајао пред њим у ставу пуном поштовања. Без речи, Иван је привукао столицу и сео.
- Изненадио сам се - почео је владика - кад сам сазнао да овде немате цркву, ни свештеника. Сељак који нам је показао пут, није знао ни шта значи „хришћанин”.
Светац га је погледао својим стрпљивим очима, али ништа није рекао, па је владика наставио:
- Ти си хришћанин: јеси ли?
- Нисам још чуо то име - рекао је светац.
Владика је изненађено подигао обрве.
- Зашто онда бринеш о сиромасима и болеснима кад им је потребно? Зашто им помажеш? - распитивао се.
Светац га је посматрао један тренутак, а онда је тихо одговорио:
- I мени су помагали кад сам био млад и кад ми је помоћ била потребна.
- Али која је твоја вера?
- Вера - поновио је старац, зачуђен. - Шта је то вера?
- Ми себе зовемо хришћанима - почео је владика - јер Исус, оснивач наше вере, звао се Христ. Исус је био Божји син и сишао је с неба са Јеванђељем. Он је учио људе да су деца Бога и да је Бог љубав.
Старчево лице се озарило и он се жељно нагнуо напред:
- Причајте ми о Њему, молим вас.
Владика му је испричао причу о Исусу и кад је дошао до краја, старац је узвикнуо:
- Каква дивна прича! Никад нисам чуо, ни могао да замислим, такву причу.
- Чим се вратим кући, намеравам да вам пошаљем свештеника који ће овде основати цркву у којој ћете обожавати Бога, и научиће вас читаву причу о страдању и смрти божанског Учитеља - рекао је владика.
- То ће бити лепо од вас. Бићемо веома срећни да га дочекамо - узвикнуо је старац топло.
Владика је био дирнут очитом искреношћу свог слушаоца.
- Пре него што одем, а мораћу да одем ускоро јер нам треба неколико сати да поново стигнемо до брода, желео бих да ти кажем молитву коју је Исус научио своје ученике - рекао је.
- Веома бих волео да је чујем - рекао је тихо старац.
- Хајде онда да клекнемо у знак поштовања и понављај је за мном, јер ми смо сви браћа у љубави према Учитељу - рекао је владика и клекао, а старац је одмах клекао поред њега и склопио руке као што је владика склопио своје и понављао реченице које су силазиле с владичиних усана.
- Оче наш, који си на небесима, свети се име Твоје.
Кад је старац поновио ове речи, владика је наставио:
- Дођи краљевство Твоје. Како на небу тако и на земљи.
Жар с којим је старац понављао речи: - Како на небу тако и на земљи, био је заиста дирљив.
Владика је наставио:
- Хлеб наш свагдашњи дај нам. И опрости нам дуге наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим.
- Дај... дај - понављао је старац очито заборавивши речи.
- Хлеб наш свагдашњи дај нам - поновио је владика - и опрости нам дуге наше као што и ми опраштамо дужницима нашим.
- Дај и опрости - рекао је старац коначно. - Дај и опрости...
И владика, видећи да му је слабо памћење, наставио је молитву:
- I не уведи нас у напаст, него избави нас од зла.

Старац је опет поновио речи са запањујућим жаром: - I не уведи нас у напаст, него избави нас од зла.
И владика је закључио:
- Јер Твоје је Краљевство, и моћ, и слава, за вијеке вјекова. Амен.
Старчев глас је имао призвук страствене искрености пуне љубави док је изговарао:
- Јер Твоје је Краљевство, и моћ, и лепота, за вијеке вјекова. Амен.
Владика је устао и његов домаћин је следио његов пример, а кад је пружио руку, старац ју је узео у обе своје, говорећи:
- Како ћу икада моћи да вам захвалим што сте ми рекли ту дивну причу о Исусу? Како ћу икада моћи довољно да вам захвалим што сте ме научили Његову молитву?
Као човек у заносу понављао је речи:
- Дођи краљевство Твоје. Дођи воља Твоја како на небу тако и на земљи...
Дирнут његовом смерном искреношћу од срца, владика је био веома љубазан. Ставио му је руку на раме и рекао:
- Чим се вратим, послаћу ти свештеника који ће те научити више, много више него што сам ја имао времена да те научим. Он ће ти рећи све што желиш да знаш о нашој вери, љубави у којој живимо, нади у којој умиремо.
Пре него што је могао да га заустави, старац је сагнуо главу и пољубио његову руку. Док му је указивао поштовање, у очима су му биле сузе.
Отпратио је владику до ивице воде и, видећи да он оклева чекајући кормилара да га пренесе до чамца, „светац” се сагнуо и узео га у руке, закорачио с њим кроз воду и на постављено седиште на крми ставио га нежно као да је мало дете, на велико изненађење владике и Љермонтова, који је рекао као да говори себи:
- Тај човек је јак као младић.
Још дуго након што је брод напустио обалу старац је стајао на жалу машући владици и његовим друговима. Кад су били далеко на мору, окренуо се и отишао ка својој колиби и нестао им с видика.
Мало касније владика је, окренувши се својим свештеницима, рекао:
- Какво занимљиво искуство! Какав диван старац! Јесте ли приметили како је ватрено говорио Господњу молитву?
- Јесмо - одговорио је млађи свештеник равнодушно. - Мислим да је покушавао да се размеће.
- Не, не - узвикнуо је владика. - Његова искреност била је доказ његове доброте. Јесте ли приметили да је рекао „дај и опрости” уместо да само понавља речи? А ако размислите о томе, „крух наш свагдашњи дај нам и опрости нам дуге наше као што и ми опраштамо дужницима нашим”, звучи помало као ценкање. Нисам сигуран да једноставна реч „дај и опрости” није боља, више у Исусовом духу.
Најмлађи свештеник слегнуо је раменима као да га се питање не тиче.
- Можда је то оно што је старац мислио? - питао је владика после паузе.
Али, како му ниједан од свештеника није одговорио, наставио је, као да наглас размишља:
- На крају је опет употребио реч „лепота” за „славу”. Питам се је ли то било несвесно? У сваком случају, изузетан човек и добар, сигуран сам, из пуке доброте и љубазности природе, као што су многи људи добри у Русији. Није чудо што је наши мужици зову „Света Русија”, није чудо, кад можете да нађете такве људе.
- Они су неуки као свиње - узвикнули су други свештеници - ниједна душа у селу не зна да чита и пише, они су незнабошци, варвари. Нису ни чули за Христа и не знају шта значи вера.
Владика их је погледао и ништа није рекао. Очито је више волео сопствене мисли.
Била је мркла ноћ кад су стигли на брод и сви су одмах отишли на спавање јер је дан био веома заморан.
Владика је спавао тек неколико сати кад га је пробудио млађи свештеник:
- Дођите на палубу, брзо, брзо, Висости, дешава се нешто изузетно, светлост на мору и нико не може да разабере шта је!
- Светлост - узвикнуо је владика, и устајући из кревета почео је да се облачи.
- Да, светлост на води - поновио је свештеник. - Дођите брзо, молим вас; капетан ме је послао по вас.
Кад је владика стигао на палубу, капетан је стајао гледајући дурбином преко широке воде према заветрини где се заиста видела светлост која је треперила близу површине мора. Изгледало је као да је удаљена око сто метара.
- Шта је то? - узвикнуо је владика, изненађен што су се скупили сви морнари и што зуре у ноћ.
- Шта је то? - поновио је капетан грубо, јер је био веома узбуђен. - То је човек седе браде, у десној руци има светиљку и хода по води.
- Али нико не може да хода по води - рекао је владика благо. - То би било чудо - додао је он прекорним тоном.
- Чудо или не - одвратио је капетан склањајући дурбин - ја то видим, а човек ће ускоро стићи овамо јер иде према нама, погледај - и док је говорио додаде дурбин једноме од морнара.
Светлост се и даље њихала као да је заиста ношена човековом руком. Морнар једва да је принео дурбин очима, кад је узвикнуо:
- То је то! Човек који хода по води... то је „светац” који је пренео вашу Висост на палубу по подне.
- Боже, помози нам! - узвикнуше свештеници, крстећи се.
- Биће овде за који тренутак - додао је морнар. - Долази брзо.
И стварно, готово одмах старац је дошао до њих и преко ниске ограде крочио на палубу.
На то су свештеници клекнули мислећи да је то неко чудо, а морнари, заједно с капетаном, следили су њихов пример остављајући владику да стоји затечен страхопоштовањем и несигуран.
„Светац” је пришао и, ширећи руке, рекао:
- Бојим се да сам вас узнемирио, Висости, али ускоро после вашег одласка, открио сам да сам заборавио део оне дивне молитве, а нисам могао да поднесем да ви одете и мислите да ме није брига за све што сте ме научили, па сам дошао да вас замолим да помогнете мом сећању само још једном. Сећам се првог дела молитве и последњих речи као да сам их слушао читавог живота и знао у души, али средина ми је измакла. Сећам се „Оче наш, који си на небу, свети се име Твоје. Дођи краљевство Твоје. Буди воља твоја како на небу тако и на земљи”, а онда све чега могу да се сетим јесте „дај и опрости”, и краја „И не уведи нас у напаст, него избави нас од зла. Јер Твоје је краљевство, и моћ и лепота за вијеке вјекова. Амен”. Али заборавио сам неке речи у средини: да ли бисте ми поново рекли средину?
- Како си дошао до нас? - питао га је владика запрепашћено. - Како си ходао по води?
- О, то је лако - одговорио је старац. - То свако може. Шта год волите и у шта верујете на овом свету, воли и оно вас. Ми волимо воду која чини све чистим и лепим за нас, и никад се не умори од чишћења, и вода воли нас. Свако може да хода по њој, али хоћете ли ме научити ту дивну молитву, молитву коју је Исус научио своје ученике?
Владика је одмахнуо главом и тихим гласом, као да говори себи, рекао:
- Не верујем да те могу научити ичему о Исусу Христу. Ти већ много знаш. Да ми је само...

Мање познате речи
епархија (грч. eparcheia - намесништво) - црквено-административни округ под управом епископа
врста (руски) - мера за дужину (= 1066,781 m)
мужик (руски) - сељак, у данашњем руском језику реч се сматра застарелом