Džejms Džojs

ПАНК НА КЊИЖЕВНИ НАЧИН
Отац чувеног романа "Уликс" толико је волео музику да је неуморно уткивао у свако своје дело.

У једном језуитском колеџу, године 1893, млади Џејмс Џојс позван је на разговор с управником у четири ока. Разговор се тицао његовог будућег позива. Нудили су му да постане свештеник. За сиромашног дечака из нестабилне породице, каква је Џојсова била, овакав позив требало је да значи велику част. Част коју ни у ком случају није ваљало одбити. Управник је говорио да ниједан владар на свету нема моћ коју има свештеник, а младићу је читава прича деловала примамљиво. Све док изненада није угледао следећу сцену.
„Према Финдлетеровој цркви корачала су четири младића, ухвативши се под руке, њихали су главом и ишли у ритму полетне мелодије коју је њихов вођа свирао на хармоници. Та музика за тренутак пролете сањарским ткивом његове свести, као што је то увек бивало с првим тактовима неочекиване музике, и растопи га безболно и бешумно као што изненадни талас растапа дечије куглице направљене од песка. Осмехујући се због те отрцане мелодије, он диже поглед на свештениково лице и, видећи на њему невесели одсев смираја дана, полако повуче своју руку која се неодлучно предавала том братству.”
Овај кратак опис сасвим неочекиваног обрта који ће променити Џојсов живот и дати му нови правац, писац је дао у свом готово аутобиографском роману „Портрет уметника у младости”. Стивен Дедалус (јунак романа а истовремено и Џојсов псеудоним у време објављивања „Даблинаца”), збуњени је дечак који је до тада сањао само о свештеничком позиву и о повластицама које доноси. Али, како то обично бива с најјачим жељама и чврстим одлукама, живот се на неки начин поигра и укаже на море других могућности које дотада нисмо видели. Тако је и сам Џојс, изненада подстакнут неочекиваном музиком, схватио шта је његов прави позив. Да то није оно што пружа хладна свештеникова рука, већ зов музе Еутерпе у облику отрцане мелодије с хармонике.

Шест и по или пола седам?

Сви, наравно, знају колики је утицај Џејмса Џојса на модерну књижевност и колико су његова дела омиљена чак и данас. Али није толико познато да је Џојс поред своје неспорне књижевне обдарености, гајио још једну велику љубав (не само ону познату према Нори Барнакл): гајио је љубав према музици. Зато ће је неуморно уткивати у срж сваког свог дела, а повремено ће се њоме и бавити.
Млади Џејмс потекао је из велике али по приходима скромне ирске породице. Како је време одмицало, Џојсови су се селили у све сиромашније квартове Даблина носећи све мање ствари са собом. Неколико пута били су на ивици гладовања. Џејмс је био најстарији од својих десеторо браће и сестара. Ишао је у отмене школе, иако је породица била прилично сиромашна и уписан је и у језуитски колеџ. Ту се одиграла горе наведена догодовштина. Био је најмлађи ђак у разреду и још се препричава анегдота о томе да је на питање старијих у школи колико има година, збуњени дечак одговорио: „Пола седам”, вероватно правећи аналогију између протицања времена на часовнику и година које је проживео. Тај одговор остао му је као надимак током целог школовања.
Пошто је избегао прилику да постане свештеник, Џојс је уписао модерне језике 1898. и понајвише се бавио италијанским, енглеским и француским. Постао је запажен у књижевним и позоришним круговима у Даблину.

Тенор и ред у реченици

Али зашто је баш тајанствена музика успела да младог Стивена (односно Џејмса) одвоји од бога и приволи га уметности? Изгледа да је за Џојса музика најчистија форма уметности која успева да, чак и кад је спакована у неколико прозаичних тактова, оживи и разгали душу човека и потпуно га уведе у животнију стварност. Сам Џојс био је велики љубитељ музике. Младић који се плашио паса и грмљавине, после смрти мајке и очевог пропијања издржавао је себе и своју сиромашну породицу држећи часове језика и певања. Био је обдарени тенор, чак је освојио бронзану медаљу на годишњем музичком фестивалу „Феис Цеоил”. У двадесет другој наступио је заједно с познатим оперским певачем Џоном Мекормаком, а кад се већ остварио као књижевник, помагао је и промовисао младог ирског тенора Џона Саливана. Једном је на крају Саливановог наступа, устао у препуној сали и одушевљено тапшући узвикнуо: „Хвала ти, Боже, за ово чудо. Након двадесет година поново видим светлост.”
Поред Ирске и Ираца, у Џојсовим делима као мисао водиља провлачи се музика најразличитијих жанрова. Прва збирка песама коју је објавио зове се, нимало случајно, „Камерна музика”. Све песме врло су певљиве и звучне па је неретко за већину њих компонована и музичка пратња.
„Финеганово бдење”, последња Дзојсова књига, пуна је лирских музикалних делова. Пошто је крајње нејасна и тешко разумљива, савет који сам аутор даје за тумачење дела је: „Кад ниси сигуран, читај наглас... и то с даблинским акцентом!”, показујући на овај начин колико полаже на звучност самог језика.
Ликови из збирке прича „Даблинц„и често расправјају о тадашњој музичкој сцени и о операма. А једно цело поглавље у „Уликсу”, смишљено названо „Сирене”, компоновано је као фуга и посвећено музици. У том поглављу чак и главни јунак, Леополд Блум, на комичан начин постаје музички инструмент!
Једна животна прилика добро описује Џојсову опседнутост музикалношћу и звуком саме реченице. Наиме, док је једном у Цириху шетао парком са вишегодишњим пријатељем Френком Баџеном повео се разговор о „Уликсу” на којем је писац у то време радио. Френк је питао Џејмса како напредује роман, а овај је одвратио како је врло задовољан данашњим радним учинком, пошто је провео цео дан у раду. Френка је даље занимало колико је написао страна, на шта је Џојс одговорио: „Две реченице!” Забезекнути пријатељ даље је испитивао да ли је то због тога што није могао да нађе праве речи. „Не, речи већ имам”, одвратио је аутор. „Оно за чим трагам јесте савршен ред речи у реченици. Мислим да сам га нашао.”
Још као дечак Џојс је открио благотворна дејства музике и особину да и најгори страх може да преобрати у фину мелодију и тако га отера. У „Портрету”, писац се сећа догађаја из раног детињства кад је као врло мали дечак изјавио да се заљубио у комшијску кћи, али, авај, она је била протестанткиња и зато неприхватљива за његову католичку породицу. Тада му је тетка Данте (како се зове у роману) запретила да мора да се извини због такве љубави! У супротном доћи ће орлови и ископаће му очи! Ову епизоду књижевник Џојс претвара у песмицу, како би дечачки одагнао страх од сурове казне:
„Очи ће му ископати, он се мора извинити, он се мора извинити, очи ће му ископати.” Али потоње честе операције очију и, на крају, готово потпун губитак вида, као да показују да се луцидни писац никада заиста није извинио за све своје преступе против конзервативног и саблажњивог ирског друштва.

Опеван и после смрти

Сада Џојсово дело служи као надахнуће многим савременим уметницима. А то није ни чудо пошто је, како у књижевности тако и у музици, био визионар: још 1915, вођен уметничким нагоном, пред једним блиским пријатељем, на акустичној гитари одсвирао је нешто што ће седамдесетак година касније бити познато као панк-рок. Шокирани пријатељ није имао појма да је жустра мелодија пророчки показивала у будућност, па ју је само презрео.
Бери Мур, Џојсов земљак и кантри-рок певач, преузео је презиме од Леополда Блума и назвао се Лука Блум. „Џеферсон Еирплејн”, који су наступали још на Вудстоку и лансирали и данас познати сингл „СомебодÚ то лове”, као надахнуће користили су Уликса за своју песму „Рејоуце”. Лу Рид у својој песми „МÚ хоусе” директно упућује на „Уликса” користећи имена главних ликова. Ван Морисон, још један Џојсов земљак, поистовећује се са књижевником у песми „Тоо Лонг Ин ЕØиле” где пореди себе и писца који је више од пола живота провео ван Ирске
Многи мјузикли обрађују теме из његових прича или живота. Чак се продају и дискови с музиком коју је Џојс спомињао у својим делима или која је настала препевавањем збирке песама. Један од најпознатијих мјузикла је „Мртви”, названом по причи из „Даблинаца”. У њему играју познати Кристофер Волкен и Габријела Конрој. Сценарио је написао Ричард Нилсон, чувен по адаптацијама класика, и 2000. године био је награђен за ово дело.
Изгледа да невероватни таленат ирског тенора-књижевника побуђује и даље срца не само љубитеља књижевности, већ и оних који воле и стварају музику. Вероватно због тога што се генијалност не може зауздати у оквирима једног медија, већ сама као вода тражи сопствене чудне путеве. Па тако је и музикалност или музикална генијалност Џојсовог дела у својим чудним стазама покренула нове токове неочекиване музике за неке нове Дедалусе.