Стари звонар

У сумрак је све већ почивало.

У сеоцету покрај шуме, са ове стране мирног потока, било је тихо, као да у њему није било ни живе душе. Над сеоцетом се надвило пролетње небо, на коме је светлуцало безброј звездица. Са земље се подизао вео сумаглице, кроз коју је огледало потока светлуцало као вијугава сребрна стаза.
Нема, свечана тишина заваладала је над читавом околином. Сељани су увелико спавали. Тек су се разазнавали поједини кућерци. Овде-онде неко би креснуо жижак, или би се зачуо лавеж, или би шкрипнила нека капија, а затим би поново настала првобитна тишина. Кроз мрак би се могао назрети по који усамљени пешак, или коњаник, понегде би зашкрипала нека кола; све су то били сељани који су уранили у цркву, да се поклоне Спаситељу и да достојно прославе Васкрсење.
На усамљеном брежуљку, усред сеоцета, подиже се црквица. Прозори јој трепере осветљени упаљеним свећама, а танки звоник јој се губи у ниској магли и мраку. Кроз ноћну тишину се чује како под нечијим ногама шкрипућу степенице у звонику. То се стари звонар пење у звонару. Ускоро у звонари сину нова звезда, светилник старога звонара.
Старац се са муком попео стрмим степеницама. Остареле и изнемогле ноге га више не служе, готово да су га издале. Живот га је оронуо, време је да се смири, занавек; али смрт никако не долази. Синови и унуци су му помрли на рукама. Толико младих и старих душа је својим звонима испратио Богу на истину, а њега као да је смрт заборавила.
Колико је већ пута свом селу са звоника објавио Васкрсење Господње! Колико пута је у пуној побожности и преданости на звонику очекивао тај свечани тренутак! Не може се избројати! И ноћас ће бити навеститељ Васкрса, ако добри Бог да.
Старац полако приђе расклиматаној огради на звонику, и наслони се на њу. Кроз мрак је једва могао разазнати обрисе сеоског гробља. Црни дрвени крстићи на гробовима изгледаху му као стражари раширених руку. Где-где је по гробљу лелујала по која бреза, чија бела кора би засветлуцала под звездама, као да је посута ситним бисерјем. Са земље се до старца уздизао опојни дах пролећа, помешан са мирисом једрих изданака.
Шта ли ће му овогодишњи Ускрс, и ова година, донети – помисли старац Макарије. – Хоће ли и следеће године на данашњи дан вернима објавити Васкрсење Господње? Или ће и он онде, доле, на крају гробља, спавати мртвим сном прекривен прегршћу земље, са крстом изнад главе... Како буде Богу по вољи... Спреман је да пође сваког часа, али сад треба да свечано објави светли празник Васкрса. „Слава во вишњих Богу“, шану тихо и подиже поглед ка небу, ка милионима светлуцавих звезда, па се побожно прекрсти...
* * *
– Еј, Михајличу! – чу се одоздо дрхтави, старачки глас. Стари црквењак је подигао очи ка звонику, надневши руке изнад обрва, како би некако смотрио Макарија.
– Шта ћеш? Ево ме! – одврати му звонар и наже се преко ограде звоника. – Зар ме не видиш?
– Не видим.
– Није ли време да звоним?
– Шта мислиш?
Обојица погледаше у звезде. Милиони сићушних сјајних звезда трепериле су у славу божију, а високо горе на небу видела су се и „кола светог Илије“.
Михајлич коначно проговори:
– Не, још није време!... Знам ја то...
* * *
И одиста је знао. Сат му не треба. Звезде ће му рећи када је време.
Небо и земљу, и бели маглени вео, и јелови шумарак што под њим тихо шушти, и жубор у шумарку скривеног потока, све то добро познаје стари Макарије, све му је то одавно прирасло за душу. Сав живот му је тиме прожет.
Слике из прошлости му почеше излазити пред очи: како се први пут, као малиша, на овај звоник испео са оцем... Боже мој... Боже мој, кад је то било! Смотри себе као дечака са плавом замршеном косицом, којом се поигравао ветар, али не онај који по сеоским улицама ковитла прашину, већ неки други, тајанствени, који је на њега силазио са висина. Тада је први пут погледао са звоника. Дубоко, дубоко под собом је видео сасвим сићушне људе и сеоске кућерке који су му се учинили малени, а око села је угледао широко, недогледно пространство...
„Еј, па ево га... ту је!“ осмехну се Макарије и прстом показа према селу.
Такав је и живот. Док је човек млад, живот му се чини тако безграничан; а сада га ето целог на длану, од колевке па до гроба, кога је у углу гробљанском већ одабрао. Нека је Богу слава и хвала, време је да се смири... Прешао је тежак пут. А земља му је мати. Ускоро ће, ако је Богу воља, и он лежати у њезином крилу.
* * *
Време је! Још једном је Макарије бацио поглед према звездама, затим је скинуо капу, прекрстио се, па прихватио рукама конопце од звона...
Одјекну кроз ваздух први звук, за њиме други, па трећи, четврти... један за другим јуре и кроз тиху и свечану ноћ се разлежу складни, час тиши час јачи, час мекши а час оштрији звуци бронзаних навеститеља Васкрса Господњег!
Звона, затим, занемеше и отпоче служба Божија. Раније је и Макарије силазио са звоника, па би стао у угао, покрај црквених врата, да се оданде топло помоли Богу. Сада му се није силазило. Љуто су га притисле силне године, а данас је по целом телу осећао неки сињи и мучаљиви терет. Зато је сео на клупу и предао се мислима. Каквим? Ни сам не би знао рећи. Звонара је једва била осветљена његовим светилником, у мраку су се звона једва разазнавала. Одоздо је допирао бруј појања верних, а кроз звонару се лагано прикрадао лахор, као да је било страшно нарушити Макаријев мир и тишину.
* * *
Старац је оборио главу на груди и пред њиме започеше излазити слике из прошлости.
Поју... помислио је. Из певнице се чују дечији гласови, чује се и глас старог свештеника, давно умрлог оца Наума. Стотине верних се клањају, метанишу, крсте се. Све позната лица и сви помрли... Ено строгог лика очевог, покрај њега старијег брата, који се крсти и уздише, а ево и њега самог, младог, бујног и веселог, пуног неодређене наде и самопоуздања, вере у срећу, радост и будућност!
И где се денула та срећа? Макаријеве мисли плахо креснуше, баш као огањ пре него што утрне, и обасјаше сав минули живот. Неизмерна патња, јад и невоља... Где је та очекивана срећа? Тешка судбина је разорила млади лик, погурила је снажни, усправан стас, научила га је да уздише, као што је уздисао и старији брат.
Са леве стране, у женској припрати, стоји његова мати међу осталим женама. Погнула је главу и побожно се моли Богу. Била је добра, вредна жена, Бог јој дао насеље у рају. Имала је доста брига. Свакојаки послови и терети, а поред тога и материчке бриге и дужности, остарише је пре времена. Њезине очи, раније пуне ватре и сјаја, све то изгубише, а страх и бојазан од неочекиваних удараца судбине потиснуше поуздање и понос младе жене. А срећа њезина, где оста? Само један син је преостао, радост, нада и утеха им за старе дане...
Тамо стоји онај богати сеоски зеленаш, који се вечито крсти и клања, љуби под црквени и преврће очима, да би лажном молитвом утро сузе сирочади и нејачи, које је оглобио, и да би и Бога слагао, као што људе вара и заводи на зло свакојако...
Крв узаври старом Михајличу. Озлојеђено и смркнуто погледавају ликови Божји и светитељски са црквених фресака на људски јад и беду, као и на лаж, притворство и лицемерје...
Све то је далеко остало иза Макарија. Сав његов свет је у овој мрачној звонари. „Бог ће сваком судити по правди, он ће праведне наградити, а грешнике казнити!“ шану старина тихо, а низ старачке образе капаху сузе као крупно бисерје...
* * *
– Еј, Михајличу, зар те је горе сан савладао? – зачу се глас одоздо.
– Ко зове? – запита старац и скочи на ноге. – Боже мој, зар сам стварно заспао? Никада се досад нисам тако осрамотио.
Хитром, у дугој служби извежбаном руком докопа се Макарије ужади од звона и погледа доле низ звоник, како верни крећу као мрави из мравињака. Литија је кренула, ено свећњака и рипида, ено „неба“ и свештеника, обилазе око цркве и из стотину грла побожно одјекује славопој: „Христос васкрсе из мртвих!“. Заносно одјекнуше ти гласови у звонаревом срцу, свеће у свећњацима му се учинише веће, а светлост њихова кудикамо јача. Он из све снаге потегну ужад од звона и ветар дохвати милозвучне одјеке бронзаних навеститеља Васкрсења Господњег, понесе их на својим крилима до подножја престола небеског, затим се одјек врати и стопи се јединствено са хармоничном мелодијом брујања звона старца Макарија.
* * *
Никада нису тако одјекнула звона старца Макарија. Као да је његово препукло срце оживело бронзу у звонима, која стога почеше наглас певати весело и радосно, смејати се и плакати. Полетеше оживљени звуци к небу и звездама, а ове затреперише јаче. Звона изнова зазвонише, одјекнувши од земље до неба са пуно љубави, радости и страсти.
Крупно и снажно забруја велико звоно, звук се неодољивом снагом протеже на све стране, те и земља и небо одјекнуше ускликом: „Христос васкрсе!“ И оба средња звона уздрхташе под ударима веште Макаријеве руке и са њиних бронзаних усана одјекну гласовито: „Христос васкрсе!“. И мала звона, па чак и звонцад у рукама деце у литији, и ти слабији, али не мање одушевљени весници славе божје и радости људске, журе се да стигну своју старију браћу, да им се придруже, те шапатом кликћу: „Христос васкрсе!“. И звоник као да осећа радост верних, па и сам лахор који лепрша око звонаревог лица, једном речи: и земља и небо, све то поје одушевљено: „Христос васкрсе!“.
Макаријева душа заборави на своју муку, на сав живот пун беде и неизмерног јада. Заборави јадни Макарије да су му живот и нада и срећа били тек само сан, и да је остао сам самцит на овом свету. Чуо је само бруј својих звона, која су у исти мах и певала и плакала, чији су звуци кроз мрак узлетали звезданом небу, да се оданде поново врате земљи.
Око себе види своју децу и унучад, чује им радосне усклике, чује како им се гласићи удружују у хармоничан хор, који му поје и кличе о радости и срећи, коју није познао никад у свом животу. Макарије вуче ужад, сузе му теку низ остарело лице, а срце му силно куца у заносу замишљене среће.
Владимир Галактионович Корољенко