Ђокица

Био је попис становништва, и сви чиновници беху одређени да врше попис људства и стоке. Бољи одоше бољима, а господин Пера би одређен у Циганску Махалу, да тамо пописује људе и стоку. Кад им је раздавао пописне листе, да их сами попуне, у свима циганским кућама уздахнуше и старији и млађи, и сви зажалише кад им је већ свега дао добри Бог, зашто им још и „књигу и писму“ није дао; и зато је господин Пера морао сам својеручно да попуњава рубрике у свакој кући. Из страћаре у страћару, уђе напослетку и у кућу неког Тодора. То је била нека као задружна кућа. Иако од чељади нико баш није много зарезивао старешину, ипак су се они сматрали као задружна кућа; пуна и кућа и таван циганчића, а по ларми и џеви, која се надалеко разлегала, изгледало је да их је трипут више него што их је.
— Ко је овде старешина? — упита господин пописивач, отварајући дивит, који је са собом носио, и намештајући се да пише.
— Ја сам, господине, — рече матори, рошави Циганин.
— Како се зовеш?
— Наши Цигани ме зову Гага, Гага ме зову, а власт у јопштини ме зове Тодор Првуловић,
— Добро, — вели и записује чиновник: — Тодор Првуловић. Дакле, ти их, Тодоре, издржаваш и храниш. Ти си хранитељ.
— Јок ја, господине.
— Него?
— Бог па Гјока, Јока, Ђока, господине! — поправља се Циганин.
— Ко, рече?
— Гјокица, Ђокица, господине.
— Ама немој ти ту мени, само одговарај тачно..
— 'Оћу, господине....
— Има ти ту час Тодор, час Ђока, час Ђокица. Немам ја када да се с тобом толико морим. Пази шта те питам! Дакле Ђокица вас издржава, — вели чиновник и пребрисује и поправља пређашње. — Ђокица је, дакле, старешина.
— Ама, није Ђокица, господине, него ја!
— Ама, зар опет! — љути се чиновник. — Е, стој молим те, не може то тако. Их, — хукну, — куд баш мене послаше Циганима! Еј, што сам ти срећан! — јада се чиновник. — Е, тако. Срећне послаше машамодама и монополкама, а мене овде! Дакле, слушај шта те питам; пази па ми одговарај!
— 'Оћу, господине! — клања се Циганин.
— Дакле, шта је теби тај Ђока, Ђокица? Или како ти кажеш Гјока, Гјокица? Отац ти није, јер си и сам матор. Је ли ти брат?
— Неје ми брат, господине! — отреса се запрепашћен таквим питањем Циганин. — Охо-хо! Како ће брат да ми будне?
— Онда, ваљда ти је син? — пита чиновник.
— Ама, није ми син, господине! — брани се Циганин. — Да ми не да Бог, господин, такву страмоту.
— Онда зет?
— Ух, зет! Батали такве речи, господине! Па ја ћу да побијем, господине, све ћерке, да побијем ћу, а не давам ги за Гјокицу.
— Па је л' вам штогод род? — обрецну се већ нервозни чиновник. — Род, далеки род можда вам је!
— Ама, какав род, господине, откуд може Гјокица род да буде на Циганина. Ако смо Цигани, господине, хришћани смо. Славу славимо! Славимо светога Гургица, Бога ми ти казујем. Не лажем те, Бога ми. Гургиц слава наша! Иако смо Цигани, па јопет нам не треба такав род, Хвала Богу!
— Па онда кум! Кумова бар доста имате?
— Ама неје ни кум, господине! Да знаш какви трговци и чиновници су нам кумови. Таса магазаџија, па господин Ћира дресер, па Мика практикант, па Пуја пандур, па Гиле џамбас. За свако дете имам другог кума! А Гјокица не може да нам кумује, иако смо ми Цигани, господине.
— Па шта је, дођавола, тај Ђокица, — развика се пргави господин чиновник. — Није старешина, није отац, брат, син, ни зет, ни кум!
— Е неје, господине, све то неје.
— А издржава вас, велиш? Храни вас; ваш хранитељ? — пита пописивач.
— Јесте, господине, ’ранитељ, ’рани нас све.
— Хм, — домишља се чиновник. — А да није какав, онако масарош; богати наследник, па се... овај... к’о сваки масарош, спанђао... па срамоти фамилију?...
— Неје, господине, Ђока је Ђока, да га Бог поживи за много година, а и теб’ сас њег’, да поживи, нама сас њег' добро. Није масарош... Кам’ да је.
— Па, онда ће најбоље бити, да дође он сам. Где је?
— Ех, да дође, ама не слуша он; кад удрви реп, не слуша тад никога. Ни господин Тасу, оног арачлију тад не зарезује!... а питаш, где је? Ено га горе, нестрекника, окачио се сас реп о соје.
— Шта, шта!? — узвикну зачуђени чиновник. — Старешина и хранитељ, па има реп!?
— Јесте, наш Ђокица, ’ранитељ наш, а добро кажеш да је старешина. Истина је он и старешина и ’ранитељ наш. Он плаћа и порез и прирез, ’рани и чиновнике и нас Цигане. Само, знате, нема права да буде посланик; а ни бирач не може да буде; ни кмет, ни одборник. А има фајду од њег’ и држава а и ми имамо фајду...
А чиновник тек сад, када погледа горе, опази више себе Ђокицу како се окачио репом о гредице, па се љуља, плези, бекељи, трепље и пљуцка на све стране. И на пописну комисију и на државну статистику.

Стеван Сремац