Родитељ

Ватрена линија протеже се од Нагоричана до Куманова и даље... Све је у пламену — људи и земља. Борба почела, али се брзо развија и хвата све шире размере. Нови одреди војске улазе у борбу и у пламену и огњу нестаје их. Тутњи страшна грмљава топова, дрхће земља. Борбени бес све већма захвата обе зараћене стране. Ту и тамо негде пишти труба, — борци је чују али мало о њој воде рачуна. Команданти обилазе своја оделења, раздају наредбе; лево и десно јуре ађутанти и ордонанси, долазе рапорти и саопштења — борба у највећем јеку.
Командант осамнаестог пука има тежак положај. Он је на левом крилу, а непријатељ је на ту страну највише надро. Брижан, уморан, али вазда хладан и присебан. Застао да мало одахне од силних напора; јер се треба за нове спремити. Кад се у једном тренутку окренуо на страну и пустио поглед према залеђу, он угледа позади себе једнога старца са повеликом торбом о рамену. Чича стоји гологлав пред командантом и гледа бојажљиво у њега.
— Шта ћеш ти старче овде? — пита га.
— Ама, до тебе сам дошао, — одговори старац снебивајући се.
Погледа командант: није мештанин. На њему гуњ и чакшире како носе сељаци из Шумадије, па ће га запитати:
— А одакле си ти?
— Отуда... из смедеревског округа.
— Па одкуда ти овде и шта тражиш?
Старац се невољно почеша по глави.
— Тражим сина.
— А где ти је син ?
— Ту у осамнаестом пуку... молим те да ми допустиш да се видим с њим.
— Зар сад?
— Донео сам му нешто преобуке и мрса и поздрав од мајке и сестара.
— И ти отуда запео чак овамо за сином!?
— Добро ми је дете, господине. Борац је, војник и по! Да није добар, не бих му долазио.
Задивљен командант посматра родитеља, који је толики пут превалио само да види сина.
— Јеси ли ти луд, човече? Зар не видиш овај окршај? Зар не чујеш, како прашти паклена ватра, како севају гранате?
— Ако господине, ако ће. Слушао сам ја њих пре двадесет и толико година,. па ништа. Нека свирају — то им је и посао.
— Е... твој син сад не може никуда из ланца да излази.
— Све једно. Не тражим ја да он дође мени, него те молим, да ти допустиш да ја одем њему у ланац, да му предам ово што му је мати спремила.
Командант га уздржава:
— Зашто не би причекао?
— Ко ће чекати и ко зна докле ће овај кркљанац трајати? Зар довде дошао, па да га не видим...
— Може те зрно погодити.
— Те што! Што Бог дадне вама, нека и мени буде. За то смо и дошли, да се бијемо, да гинемо. Ако буде суђено — то му је.
Најзад командант немаде куд. Само махну руком:
— Иди старче, нађи сина!
Задовољан старац очас стрча низ превој на другу страну. Дограби се једне косе. Смртна музика не престаје. Он и не мисли на њу: мисли на сина, где ће га наћи. Иде лево, иде десно, од једне чете другој непрестано распитујући за сина.
И нађе га. У првим је редовима. Прави борац, прави јунак: полегао иза једног бусена влажне земље и гомилице камења — нишани и окида, пали, не престаје.
Отац задрхта од радости. Викну га по имену. Син чу познат глас, окрете главу у страну. Ко да га је тане погодило. Борац се усправи и пође оцу у сусрет То је било чудно виђење, редак призор сретања оца и сина: грле се и љубе у сред окршаја и огњене дажде, на отвореном пољу, на домаку непријатеља. Око ушију фијучу куршуми, над главама хује гранате. Отац грли и љуби свога сина и доноси му поздраве од мајке и сестара, од суседа и рођака, од целог села. Старац набраја, а огњена киша сипа и прашти над главом и око ушију. Кад их све изређа старац скиде торбу с плећа.
— Ево ти ово спремила мајка; ту има мало преобуке и нешто мрса, пршуте и свега. Ево ти... иди тамо за ону косу, те се одмах преобуци и мало ручај, а мени дај ту пушку и мало муниције да те заменим.
— Ајде и ти са мном.
— Баш нећу. Подмладио сам се нешто... баш хоћу да мало окушам срећу и да те заменим.
Послушни син узе торбу са преобуком и ђаконијама и зађе за окуку. Старац прилеже за бусен и камење на синовље место и настави нишанити и обарати. Игра старцу срце од узбуђења.
Ил, је прошло четврт сата или није прошло, млади се борац врати у ланац. Иде све поскакујући. Отац хоће да остане поред сина, али га овај тера из бојне линије, да се врати.
И старац жив и чио изиђе из ланца.
Понова се јавља команданту да му заблагодари што му је допустио да се види са сином.
— Нађе ли га? — пита га овај.
— Нађох!
Пажљив поглед командантов угледа крв. Он боље загледа старца, заиста: с десне стране под раменом, танак млаз још свеже крви.
— Шта је то, болан не био?
— Баш добро што си ме пустио, те замених сина; да је он био на том месту, ко зна како би га и где тане ударило.
— А где те рани?
— У ланцу. Док се мој Јеротије пресвлачио, ја сам га замењивао, па ме, пасја вера, нађе. Добро да није њега. Него те молим не говори о овоме ништа мом детету, он није ништа ни запазио... А сад хвала и прошћавај!
И весели старац оде из борбе на превијалиште ...

Освета Косова и Сливнице, 1912-1913.