Оче, благослови

Мостар, Саборни храм Свете Тројице

Е ко би се могао надати, да ће газда Симина шћи Ковиљка, коју он воли као зеницу ока свога, поћи за коровођу, коме је сав иметак у виолини!?
По цијелом Мостару пукао глас, а та новост бијаше женама главни предмет разговору.
Баш је била неђеља, кад се из цркве навратих мало код моје тетке Васе на кафу. Она ни пет ни шест, већ онако без поздрава и зачуђено упита ме:
– Та молим те, је ли истина, да ће се Ковиљка Симина са онијем Чехом коровођом вјенчати?! Јао, јао луде друге! Та она може имати од првије’ газдића најљепшега.
Ја слегох рамена и рекох јој да о томе ништа не знам.
Мени то не бијаше вјероватно, те кад се поздравих са тетком, одем управо у родице Ковиљчине Миле, с којом сам још од ђетињства познат, Држао сам стално, да она о томе све зна, а нисам се ни преварио. Ево како је било:
Беджих Кузмик, коровођа пјевачког друштва, настанио се баш у кућу, која гледа у Ковиљчине прозоре. Диван младић, да му треба тражити такмаца. Е не зна се, брате, да ли је шири, да ли је виши! Снажан, лијеп и добар младић, а млад, тек ако му је двадесет и двије. Његово велико чело издаје га за умјетника, а у очима му сија пјеснички жар. Био је родом из Чешке, а прешао је био у православље.
Свако, ко је пролазио испред куће старе Круне, газдарице овог младог Чеха, осврћао се на прозор, откуда се љеваху тихи звуци виолине, пуни свете туге, чежње и љубави. Ти звуци стварали су се под вјештим прстима младога Чеха. Но била је једна душа, коју су ти звуци водили далеко, далеко, неђе, ђе никад људска нога крочила није; ђе вјечно буји мирис злаћаног маја; ђе пјевају безбројна јата шарених птичица. Ти звуци отварали су јој двери небеског раја. Она се с њима заједно губила у бесконачном простору плаветнога неба. Њезино срце бијаше харфа, која брујаше под додиром тијех умилнијех звукова. Њено срце одлетило је као птичица и опијено љепотом младога Чеха пало му на груди, веселило се и плакало онђе...
Њихови су се погледи сусрели и без ријечи казали су једно другом тајну својих душа. Њихове душе загрлиле су се као два цвјетића па се тако љубиле.
Колико ли је пута уздахнуо млади Чех, гледајући младе богаташе и оплакивао судбину, што га је створила умјетником. Он би волио, да је син богата газде, па би онда лако Ковиљка била његова. Често у очајању збораше:
– У свијету данас само богатство и новац решава, а умјетност је људима комедија, с којом се у часу одмора задовољавају. Ох, кад бих и ја само био богат, па ето среће! Како би моје срце горило покојем и задовољством! На својим грудима грлио бих онај рај, што ми оте срце, мисли, душу и покој снова мојих. Њезине миле руке савијале би се мени око врата; њезина уста зборила би моје име; она би мене звала својим. О, Ковиљка, ти би тада била моја... Али овако, за јадна и сиромашна умјетника твој те отац никад неће дати. Ти ме љубиш, ја то знам... То сам прочитао из сјајног и сјетног погледа твога, што ми га шаљеш; то ми је казала она тиха и бескрајна сјета, која трепери на божанском твом лицу. Јесте, без ријечи казала си ми све. Ох, па кад ме љубиш, онда чуј овај глас, што ти га душа спрема: дођи к мени и хајдмо, хајдмо далеко... далеко, ђе нас људи неће стићи. На ове груди дићићу те и чуваћу те као своје благо, да ми те људи не украду. Са мном ћеш тако сретна бити. Ово чело мислило би само за те; ово срце горило би само за те; ова душа молила би се само за те; ове руке радиле би само за те. О, дођи, дођи!...
Тако тужаше млади умјетник, а сама рука хватала се виолине, а тужни звуци попунили би ријечи његове туге.
* * *
Била је блага прољетна вечер.
Прохладни вјетрић слетао је са цвијетка на цвијетак, љубио их и с мирисом њиховим лепршао по зраку.
Ни један глас малих птичица није се чуо, само што је славуј пјевао о својој гордој ружици у градини, а ситне се злаћане звијезде низале по плаветном своду око блиједе мјесечине. Силан је свијет отишао у поље да се прошета и расхлади од од дневне жеге и омаре и да удише свјежину питоме ноћи. Па и стара Круна, газдарица младог Чеха, отишла је до своје комшинице Насте, да се с њоме мало поразговара у њезиној китној башчи. И газда-Симу позвао је његов стари јаран Лазо, да оду у виноград те да искапе коју у хладовини.
Само младог Чеха не позиваше срце, да се одмара у хладовини пољског зрака. Он је љубио самоћу и био је блажен, ако га когод није бунио у његовим мислима. Виолина, туга и чежња били су му најмилији другови његови.
Баш те вечери стајао је на прозору, а блиједа мјесечина бацила на њ своје зраке и љубљаше му високо чело. Као да се зауставила, да ужива складне звуке, што их широм ноћи носијаше свјежи вјетрић са његове виолине.
Он стајаше непомично на једном мјесту. Лијевом руком загрлио виолину, а десном превлачи лагано преко тананих жица. Његова глава бијаше сањиво забачена и погледи упрти у свијетлу бесконачност, гдје се злаћане звијезде преливаху миљем рајске дражи; па и тамо међу звијездама он гледаше само лик своје Ковиљке, која се на њ тако љупко осмјехује и као да му шапће: „Твоја сам, твоја!...“
Док је младом умјетнику тонула душа у мору немирних снова; док су његови сјетни звуци са виолине блудили по крилу благе вечери, младо и дражесно дјевојче квасило је своје лијепо румено лице чистом кристалном росицом - сузама. То нису биле сузе које обични смртни створ пролијева, то су биле сузе анђеоске љубави и душе. Она је јецала горко и боно, а своју малу главицу обарала је на подглавље своје постеље. У томе је часу зажелила да постане вјетрић, па да одлети на груди младог свирача и ту да издахне, а та би смрт била слатка, тако мирна и без бола...
Љубав је бура, која опустоши и раскида цвјетиће у перивојима наших душа, а у ту се пустињу настани кукавица – туга... Ковиљка плакаше тајно и боно. Али наједанпут сину њезино око ватреније него икад, а у том пламену стајаху ријечи: одважност и рад! Срце јој закуца оном снагом, коју крије јунак у својим прсима.
Зачешља своју меку и густу, свилену црну косицу, стави на главу мален фесић, а око врата китни ђердан, па се лагано и пажљиво украде из своје собе; сиђе низ степенице и као лептир претрчи у врата старе Круне. Лагано на прстима узађе уза степенице и стаде пред собу лијепога странца.
О, ко ће описати њезино душевно стање у овом часу?! Ко ће да погледа кроз њезине груди, да види ону буру страха, која још савлађиваше њезину одлучност?! Као плашљива кошута освртала се на сваки и најмањи шушањ. Како би то за њу било, да је ту кобац затече?! Па стара Круна! Шта би рекао свијет? Па њезин отац, како би у њ могла погледати?! Па њезин дјевојачки понос! И може ли се она као Српкиња тако упустити да странцу открива своју љубав?
Све то у једном часу, као усијана шипка, прохуја кроз њене млађане мисли. Срце јој је куцало више него икад. Њезине пуне груди таласаху се и дизаху се бурно, као морски вали. Дах јој застајаше, а врела крвца јураше муњевитим летом у њену убаву главицу.
По равном, бијелом и глатком њеном челу проби врели зној и она га дрхтавом руком брисаше бијелим рупцем. Али наједанпут као да је охрабри нова мисао:
– Гријешим ли ја заиста, ако љубим? Зар је љубити срам и поруга? Зар нас љубав понижава? Јесте, љубав нас понижава ако није света, истинита, чиста, вјерна и божанска, ако се играмо с њом, тад нас она понижава. Али моја љубав није невјерна, она је чиста и свијетла као роса на прољетњем цвијету, она мене понизити неће! Па нек сав свијет збори о мени што му драго, моје поштење постаће свијетло, моја љубав неће мене Српкињу понизити, јер Српкиња љуби часно и поштено!
И она диже руку и ухвати за браву на вратима, која је дијељаху од њена најдражег блага на свијету.
Врата се лагано отворише и она уђе у собу. Занесени млади Чех тргне се. Његови прсти на тананијем жицама стадоше и звуци умријеше... Он шћаше клекнути и молити се свето и побожно пред сликом богиње, са које исијава најљепши зрак мира божјега, за којом толико гине и умире; која му је отела срце и мисли, која је учинила те се разбуктио пламен у његовој души и која његовијем осјећајима постаде краљица. Он није знао шта да чини. Зборио би али ријеч застаје а усне дрхћу. Он би јој полетио да је загрли, али она бјеше тако света, е му се чињаше, да се он грешник не смије приближити томе небу. Његова прса дисаху у неком нејасном страху, као у грешника кад цјелива свето распеће Мученика Човјека и Бога. У колебању своје душе осјети наједаред бијелу врућу руку, како му се око врата свија. Осјети на распламћелијем грудима лаки терет њене миле главице. Чу свети и бескрајни уздах гдје се изви, као птичја молитва у сјајном сунчевом зраку. Два свијетла ока, двије блиставе звијезде гледаху га и шаптаху му: Љубим те...
Јесте, њежно и лијепо дјевојче пало му на груди, загрлило га, гледа га, не збори ни ријечи.
Он бијаше тако блажен, тако утјешен, као трудни морнар, кад пошље тешког бјеснила буре и олуја стигне у мирно пристаниште. И полети ријеч са његових нијемих уста:
– Ковиљка!
Затим је загрли грчевито и њихове се усне спојише и плану први слатки пољубац, а младо дјевојче кроз сузе радоснице прошапта:
– Је ли, нас двоје се нећемо никад растати?
– Никад, Ковиљка, никад! Ми смо створени једно за друго и нико ми те неће отргнути. Ми ћемо заједно живити и умријети... Спаситељко моја! Спаситељко, да, јер си ми вратила све што сам сахранио: наду, снове и покој душе моје, и ја те немам чиме другим да наградим, до ли вјерношћу срца мога... Али једна мисао, као отровна гуја, пије моју крв... Твој отац... зар ће он допустити, да пред олтаром гледа своју јединицу са странцем, са сиромашнијем умјетником?
Дјевојче се трже, и нехотице се са њених малених усана оте ријеч: „Отац!“... и заћута замишљено... Али с нова јој око сину светим жаром одрешите воље и њене анђеоске ријечи забрујаше:
– Док сам била малено и лудо дијете, размажено чедо родитеља свога, слушала сам га у свему. Његова воља била је моја воља. Сваки миг његова ока испуњавала сам послушно и бојала сам се да га у чему не увриједим. И сад, захтијева ли послушност од мене, све ћу му испунити, све учинити по његовој жељи, па и живот свој на очев захтјев жртвоваћу, али се од тебе растати нећу. Отац има право нада мном, али никад над мојим срцем, над мојом љубави и душом. Бог је људима дао срце, да њиме осјећају слободно и да љубе. Љубав је као птица, лети и пане онамо, куд је жеље воде. И мени је Бог дао љубав, а она је изабрала своје мјесто у теби. Ох, ја ипак не сумњам у доброту његову. Он мене воли као живот свој, он ће моју жељу испунити. Пашћу му пред ноге, љубићу га и молити, да нас благослови. Не хтједне ли, нисам га дужна више слушати, а тада нека не куне мене, зато нека куне небо, које нам је дало срце да по својој вољи љуби и осјећа. Али једну ми жељу мораш испунити; ако ме љубиш, ако ти је моја срећа мила, обећај ми у овом најмилијем тренутку, у првом пољупцу нашем, да ћеш увијек мој мили српски народ љубити као свој; да ћеш га бранити и вјерно заступати као његов син и поштовати га, као што поштујеш своју милу Чешку, која је и мени света и драга. То ми обећај и бићу сретна и бићу твоја!
О, како је божанствено било видјети онај усхит, што затрепери на лијепом лицу младићеву! Њезини гласи били су му звуци чиста херувима, што облијеће пријестоле вјечитога Бога... Он је пригрли јаче, а са уста му сађе глас:
– Хоћеш ли живот, даћу ти. Хоћеш ли крв моју, пролићу за те. Ово срце из својих груди ишћупаћу за твоју вољу. Колико си својом љепотом надмашила све своје другарице, толико и још више величином своје родољубиве душе. О, благо оном народу, у коме се рађају таке дјевојане! Ја сам срећан, од свега свијета срећнији, кад ме љуби така душа. О, Ковиљка, кунем ти се светињом љубави моје, кунем ти се својом чашћу, да ћу ти жељу испунити. Твој српски народ увијек је сваком поштеном Чеху био братски и мио народ, и ја ћу га увијек љубити као свој, тим више што си ти цвијет тога великог несавладаног и славног стабла. Љубићу га, Ковиљка, љубићу га као и ти; љубићу га као што љубим тебе!...
Њихове усне спојише се и заћуташе, а срца су била жарко и врело...
* * *
Те је вечери газда Сима спокојно испијао ракију у хладовини винограда са својим пријатељем Лазом. Он није ни сањао, да у том часу странац грли његову јединицу.
Њих се двоје разговарали и пијуцкали, док ће ти њему Лазо:
– Вјере ти, Симо, нешто ми паде на ум. Ко је онај младић, што станује према твојој кући у бабе Круне? Видим га увијек на прозору. Тај ти и не оставља собе, него се цијели дан завуче па свира уз ћемане.
Газда Симо као да се сјети нечега:
– Да, да, то ти је, брате нови коровођа пјевачког друштва. Баш ми је неки дан причала баба Круна о њему. Каже да је врло добар момак. И ја га често видим на прозору. По лицу му судећи, рекао бих да није лош.
– Ама, брате Симо, нешто ћу ти казати.
– Шта Лазо?
– Ама све ми се чини...да овај...твоја...знаш ови...Ковиљка...
– Шта, Ковиљка?! – погледа га зачуђено газда Симо.
– Баш некијех дана ишао сам послом па прођем испред твоје куће. Твоја Ковиљка бијаше на прозору. Она ме није спазила, јер је заципљена гледала у прозор оног момка, а он је свирао уз ћемане. Ја сам одма помислио, да ту има нека, те сам ти баш наумио казати. Гледај, Симо, да какогод своје дијете одвратиш од тога, јер ђаво не спава; све може бити, младост лудост, а крв је крв...
Ово нимало не би мило газда-Сими, него му зададе бриге. Та он би за своју Ковиљку дао живот и све, али за понос и част имена свога он би и рођено чедо заклао рукама својим, па ма му срце препукло.
Већ је било вријеме и њих се двоје упутише кући. Ко познаје ход газда-Симе, примјетио би, да су му ове вечери кораци били бржи него иначе. Кроз уши су му непрестано зујале ријечи Лазине.
Он није сумњао у своју шћер, али тек онако нешто га је љутило. Он се журио и сав задуван дође кући. Стари зељов залаја, а кад виђе домаћина поче вртити репом и умиљавати се.
– Ковиљка! – пола озбиљним гласом зовну Симо, али одговора нема.
– Ковиљка! – јаче завика газда Симо, а кухарица Роса одазва се:
– Газда, Ковиљка ће можда бити код бабе Круне. Можда јој се досадило самој, па је отишла пријеко да јој мало прође вријеме.
Његово се набрано чело наоблачи, а у очима је сијао родитељски гњев. И не чекајући ни часа оде и уљезе у врата бабе Круне. Надао се да ће затећи своју Ковиљку, гдје се разговара са Круном, али нити Круне нити Ковиљке. У сваки и најмањи буџак завиривао је, али ње нема те нема.
Сад је био на чисто.
О, шта би наједаред од тог човјека! Изгледао је страшан и мрачан, као дубока јесенска ноћ. Поглед му је био пламен, који уништава и коси. Тијело му је дрхтало а отров гњева кипио му у души. Ријечи његова пријатеља испуниле су га. Љутит, страшан и одважан као див, лупи руком на врата собна, у којој бијаху загрљени. Врата се широм отворише и лупнуше.
Он шћаше јурнути као гладан лав на свој плијен и прстима ишчупати дах живота оном, који у том часу грљаше његово најмилије на свијету.
Али као да му на пут стаде нека тајна сила, која му шапташе: „Не ступај напријед, грешниче! Ово је рај, у ком се два анђела моле Богу своме; не буни им молитве, јер ће се Бог гњевити!“
Његови укочени погледи спазише његову јединицу у загрљају младог Чеха. А као да му је блиједа мјесечина шћела потпуно тајну да открије, обасјала је кроз прозор својим лаганим зраком двоје загрљенијех, те изгледаху свети и величанствени.
Кад се врата растворише, убаво се дјевојче изви из загрљаја младићева; снага је шћаше изневјерити. Она дрхташе као прут, а страх јој испи са бијелог лица слатку румен. Скупивши пошљедњу снагу, полети оцу, клече му пред ноге, руке диже и склопи их, као побожни калуђер на молитви, те дршћући и збуњено рече:
– Оче, благослови и опрости! Ако ти је мила срећа твоје јединице, ако се твоје родитељско срце стара за будућност свога ђетета, и ако ти је мило, да твоја Ковиљка задовољно проживи на овом свијету; ако си икад, оче, љубио; ако знаш шта је љубав, а ти, оче, благослови ове двије душе, које је Бог сјединио. Смилуј се, оче, и не гријеши! Допусти, да твоја Ковиљка пред олтаром пружи руку оном, кога воли. О, оче, он је тако добар, тако поштен и узоран, да ће ти бити као син! Он ће те љубити, као што те ја љубим. Спаси ме, оче; спаси мене и себе, јер је у овој нашој љубави Бог. Чувај се, оче, да томе Богу не згријешиш, јер је страшна казна његова. Оче, благослови!
За цијело је то вријеме млади Чех стојао укочен и блијед, а у његову се оку засјале сузе, које је изазвао анђео молитвом својом. Груди су му дисале нагло; он је слушао глас, који се за њега моли, који за њега пред родитељем својим дрхти и он скупи снагу, крочи и клече, поред свога анђела, пред збуњеног оца, склопи руке и понови:
– Оче, благослови!
Ко би могао мислити, да се одлучна воља газда-Симе може порушити и његова љутина растопити у благу питомост?! Ко је вјеровао да ће његов гњев, што малоприје сијеваше у оку, замијенити топла суза! Ко ли је у сну снио, да ће са његова чела минути страшни облак!
Буру његове срџбе утишала је ријеч његова чеда. Сунце љубави родитељске васкрсе у његовој души и расвијетли је. Низ коштуњаво његово лице стадоше се ронити топле сузе и он диже своје родитељске руке над главама двоје драгих, очи к небу уприје и јецајући завапи:
– Оче, благослови!
А блиједа мјесечина провириваше кроз прозор и гледаше, како на старчеве груди падоше двије млађане главе, а кроз тишину благе и питоме ноћи као да и славуј у својој милој пјесмици збораше:
– Оче, благослови!

Алекса Шантић

Стражилово, 1894.