Необичан домаћин

Митров-дан је...
Многи Срби славе данашњег светитеља. И најсиромашнији се спрема, да што свечаније и радосније прослави свога кућњег светитеља и заштитника, Многи су данас домаћини у бојној линији, где се боре противу непријатеља лепе српске вере и имена. И они данас духовно учествују код својих милих укућана, о слави својој. У хладним гудурама и врлетним пределима, сећају се данашњега свога крсног имена и моле се Богу...
Код кућа су остали, само жене, деца и стари, Oни данас у домовима, замењују домаћине и прослављају свога кућњег светитеља...
У једној је кући остала само млада жена, са нејаким мушким дететом од пола године. Домаћин је на граници у боју противу непријатеља. И она је спремила славски колач, свећу и жито, колико тек „да се слава не угаси“.
Дошао и свештеник, да пререже славски колач, јер гa није имао ко у цркву да донесе.
Кад дође време, да се окреће колач, жена рече:
— Heћу ја господине попо да држим колач, као „женска страна“. Имам ја замену домаћина.
После ових речи жена оде и брзо се врати носећи своје чедо, које спаваше анђеоским сном.
— Ето, то је сад домаћин — рече жена, — и положи детиње ручице на колач.
Свештеник пева црквене песме и полако обрће колач, а дете се постепено буди. Кад се колач преломи, оно отвори очице, а на лицу му се осу невини осмејак...
Матери заблисташе сузе у очима. То су сузе радости, што има сина, да одмени оца па слави, и сузе туге, што није домаћин у кући...
Заиста, ово беше дирљив моменат, да би и најтврђа срца гануо до суза.
Шта ли је тек било у души матере то само она oceћa? Ипак је она задовољна. јер јој је колач држала „мушка страна“— њен синчић, који je заменио домаћина. И Бог ћe се смиловати овоме дому и дати добро. —
Заиста су ово ретки примери побожности!
Народ, који има овакове узвишене слике вере и морала достојан је: да живи; да има славну будућност и да увек има угледно место, међу културним народима.
Вера је увек била тесно везана са српским народом, и он са вером. Вера га је у ропству крепила, она га ево сада у ратним часовима води, за слободу и веру своје потлачене браће.
И, данас, када се слободни Срби жртвују за слободу своје браће у ропству, ево, где супруге, матере и деца наших врлих ратенка, не заборављају своје вере. Они радосно испуњују своје верске дужности и онда, када нису у домовима њихови браниоци. Они су опет радосни, и ако им је тешко њихово одсуство, јер верују: да су они на светој и племенитој дужности, — задобијања слободе својој браћи у ропству. —
Овакав је народ достојан да живи и да напредује. Оваквом народу не може никаква сила па пут да стане, јер је Бог с њиме увек.
Слава нека је Богу и томе великом народу.'....

Београд, 26. октобра 1912. г.
М. Ј. Путниковић, свештеник
Балкански рат у слици и речи, 1913.