Пешкир

I
Почетак приче

Многи од вас знају где је у Београду „сака-чесма.“
Е ту, код те чесме близу био је у неко време један мали кућерак, наравно, турскога кроја, ал опет имађаше један зид на улици, и на њему један мали прозорац.
И кућа изгледаше сиротињска, и прозорац бејаше мален; ал опет бејаше обложен стаклом, не артијом, као што су у то време биле многе малене сиротињске куће.
Преко дан могао си, кад том улицом прођеш, видети на прозорцу једну саксију са цвећем, и то каранфил; а иза њега, иако је прозор мален; опет видиш беле чисте завесе, које ваљда бранише сунчаним зрацима, да јачином својом не шкоде нечем у кући.
Увече, ако си и у то доба имао обичај да овуда пролазиш, могао си видети исти тај прозорац осветљен, и, истина да спуштена густа иако бела завеса закраћиваше видети, шта све у соби има, опет си могао бар свећу да угледаш, која је на столу а уз прозор горела. Чешће си могао упазити поред свеће и сенку од женске главе, која ваљда за столом седи, па штогод ради.
И око поноћи, кад би којим случајем овуда прошао, још би видео, да у тој кућици свећа гори.
И многог би копало то да дозна, ко борави у тој смерној кућици, а никад се живога гласа не чује. Но то не би могао од никога да чујеш. Сваки би ти, кад би ког упитао, слежући раменима казао, да не зна. Неки би ти можда могао толико да каже, да је виђао кроз прозор једну женску главу; али, ко је, и шта је, то не би умео да те извести.
Они, које си ти о њој могао питати, нису ти ништа умели казати, јер је нико није знао; ал су ту женску главу добро знале прве српске госпође.
Једино још, – што је какав мимоходац могао кроз прозорац једног зимског дана да види на столу у кући тој дивно извезен један пешкир.

II
Под прстен девојка

Ваљда је већ био децембар 1859.
Према краљевском двору у Београду најлепша и најгосподскија кућа, то је покојног Стојана Симића. Он је пре неких година умро, а након себе оставио жену са две кћери и једним сином.
Господар Стојан бејаше до смрти уважен човек. Он не бијаше „школован“, па зато код њега и није радила обмана, него само здрава памет. И бејаше доброчин човек; многа је сиротињска кућа њега благосиљала.
Госпођа Стевана бејаше жена велике природне памети, и целим својим држањем бејаше госпођа онаква, какву Срби као госпођу замишљају: озбиљна, пожаљива, достојанствена. Њена кућа бејаше онда у Београду прва кућа, ал је она опет децу своју васпитавала по српски. И она, и кћери, носише се српски.
Ове године бејаше сиротињска зима: ни снега, ни циче, ни ветра.
Једнога дана, а било је некако пред Божић, уђе у кућу госпође Симићке једна женска страна са малим завежљајем у руци. Слуга, чича-Димитрије, јави је госпођи, и пусте је у собу.
– Ти си Савка! – рече јој госпођа Стевана, – а јеси ли озебла?
– Па и нисам, – одговори страна, пољубив госпођи руку. – Напољу, хвала Богу, и не види се, да је зимње доба, Бог сe и нас сиротиње сећа.
– Жива и здрава била! Ал си се зацело уморила, док си довде дошла; седи!
– Богме има се доста поћи, ал је барем суво.
– А шта си то донела?
– Пешкир.
– Зар си већ готова! Е богме девојко ти си много вредна била. Ал треба и да причуваш очи; требаће ти и за после.
– Па морала сам, госпођо. Ја волим да сте ви раније сигурни; а и благи су дани већ ту.
– Каро, Бога ти, – рекне Госпођа Стевана једној девојци ту, – зовни-дер мало Босу. А је си л’ бар увек здрава била? – окрене се Савки.
– Хвала Богу. На то се једно за сад тужити не могу.
– Богме здравље јесте најбоље.
У то дође са гувернантом Каролином једна девојка, што би рекли
као јела – танка, висока,
црне косе – а црног ока,
у оку јој – сама милота,
а цела је – Божја красота.
– Шта ме зовеш, мајка, – рећи ће умиљатим гласом.
– Ево, Савка ти донела пешкир, – то је видиш моја под прстен девојка.
– Нека јој је са срећом – одговори Савка.
– Jу, ала је леп! – узвикну Босиљка, – е баш сте гa дивно навезли.
– То ми је једино, што могу, кад хоћу бар док ми очи трају и здравље држи.
– Је ли толико беше, – peћи ћe госпођа Стевана, пружајући везиљи награду.
– О, молим, милостива Госпођо, овде је много више.
– Нек ти је од прошенице, ти си то заслужила, па се сад о празницима бар мало одмори.
– Кад немам ништа хитног, и могу. Збогом, у здрављу дочекали Христове празнике.
– Збогом пошла, – и ти здраво дочекала.
Оде.
Увече тога дана, да си прошао мимо кућерка код „сака-чесме“, ти неби видео у соби свећу.
Савка везиља одмарала се.

III
Кићени сватови

Освануо је дан после Tри јерарха, године 1860.
Време је изгледало сумњиво. Изјутра рано беше пала танка магла, која би друге године у то доба земљу окитила ињем. Ал ове године није.
Чим су зраци јутарњег сунца до над вис Миријевски испели се, одмах су маглу над Београдом понели горе те је целог дана као пролетња роса сипила доле.
У кући госпође Симићке свечана журба.
Освануо је дан, у који се душа једне девојке сели у друго тело. То је најсвечанији дан у породици, најзначајнији у животу. Породица узима овог дана на себе улогу природе: да траје што постоји; а живот постаје задругар човечанству.
Весео је овај дан, ал је и брижан. Ако душа, која се тога дана сели у друго тело, нађе у њему топло срце, а не ладну празнину, онда је постигнута она жељена срећа, која је до тога дана златом шарала снове пресељеној души...
Пред подне почеше грмети кола пред господском кућом. Сва госпоштина српске престонице скупљаше се у сватове кћери Симићевој.
И тек се грмљава од ових кола мало стишала била, а на једанпут загрмеше друга, многа, и стадоше пред кућу девојачку.
Милоје Лешјанин
То су били момачки свати. Уђоше. Све собе у кући бејаху пуне. Овде видиш поседали достојанствени старци и старије госпође, – највише господство Београдово. Тамо се као у јато прибрали млађи људи, који или су скоро овакав дан славили, или га с истом оваком жељом чекају. Свуда кроз све собе видиш устумарале накићене девојке, које у овакој прилици увек највише посла налазе.
Тамо видиш младожењу: на лицу му читаш надземско задовољство.
Милоје Лешјанин, тада начелник „кнежевској канцеларији“ важио је у овоме смислу као прва „партија“ у Београду. Беше то човек из чувеније српске куће. који је, свршив школе у Београду, завршио образовање у Паризу. А скоро је дошао из Цариграда, где је био секретар у тамошњој српској дипломатској „агенцији.“
Но он бејаше и леп, каквог ваљда у целој Србији више не бејаше.
Уз способност, коју му сви признаваше, уз лепоту, коју је сваки видео, он бејаше још и поштена душа, и благородно срце, како се све то у једном човеку ретко може да стекне.
А и Босиљка Симићева важила је као прва „партија.“ Она имађаше највишег васпитања, каквог Српкиња у то доба могаше да има, бејаше образованија него многа у подобним приликама, а уз то још богата, како ретко која у Београду.
Сасвим је дакле природно било, да Милоје и Босиљка буду једна кућа.
Ово је ваљда прва свадба у Србији била, где нико ништа није имао ни млади ни младожењи да замери, – како је иначе обичај то у Београдским сватовима...
У један пут прекиде се жагор, какав увек у оваким приликама бива.
Изведоше невесту.
Није било свата, старог ил младог, мушког ил женског, коме ниси на лицу опазио милину. Босиљка бејаше невеста која је у пуној мери могла да зачини ово господско друштво.
Брат Милојев водио је невесту.
Милојко, млад, стасит и угледан официр Kojи се скоро из Берлина из школе вратио, беше дивна деверска прилика.
Овако господских сватова скоро неће бити у Србији.
И сви гледаше само у њих.
Жене и људи гледаше у младожењу и невесту, девојке уз то још и на девера, а старије жене гледаше у – пешкир деверски.
И бијаше дивота погледати га.
Од лепог српског платна, па преткиван златом, на крајевима имађаше бразду од самих ситних ружа и пупољака, а изнад те бразде извиле се гране окићене опет ружама и пупољцима – све извезено разнобојном свилом и чистим златом. И немаше налича; – окрени га како хоћеш, видиш ружу и пупољак њен заједно са зеленим лишћем како на једној тако исто и на другој страни – вез са два лица, без налича.
Као младожења и невеста, што усхићаваше господске сватове, и као девер што скреташе поглед многе девојке са невесте на себе, – тако је и пешкир, рукотвор Савке везиље, и вешто и невешто око на себе привлачио.
После се кретоше сватови, и грмљава од кола одвела је силан опет у велику цркву.

IV
Изложба у Пешти

Од те свадбе прошло је 22 године.
Младожења Милоје давно је у гробу. Невеста Босиљка проводи ојађен живот у кући, где је девовала и златне снове сневала; а пешкир? – он задивљава туђина још више нег’ и свога.
С јесени године 1881. био је велики индустријски излог у Пешти.
Сваки из Угарске радо би изложио нешто, чиме би или себе или своје племе уздигао и прославио. Па су и Србљи, који у Угарској живе, желели, да се нечим својим пред светом похвале.
У Суботици има врло много Срба. Па и они, што се зову Буњевци (јер су дошли са реке Буне у Херцеговини) опет су прави Србљи, мада они под Маријом Терезијом на силу покатоличени, у заблуди мисле да нису Србљи, па се пре приберу у котар с Мађарима, него што се ухвате у коло своје рођене браће. Толико католичка вера може Србина да одроди.
У тој Суботици, међу многима другима, има и једна одлична српска кућа Леовића. Госпођа Леовићка таква је одушевљена Српкиња, какве мало међ многима налазиш.
Па у свом одушевљењу за оним што је српско, желела је, да на излог тај пошље нешто, што би имену српском на част могло бити.
Но не знајући, где би и шта међ Србима угарскима могла наћи, што би вредило да свету покаже, обрати се на своју познаницу у Београду госпођу Мару Ђорђевићку, да јој ова штогод одовуд за ту цељ пошље.
Госпођа Мара, неимајући још довољно познанства у Београду, обрати се измеђ осталих и на своју по мужу својту госпођу Милу Драгашевићку. Мила је била Босиљкина другарица, она је била у сватовима њеним, и видела је и знала је за онај лепи пешкир деверски.
И сама рада да овој жељи госпође Леовићке припомогне, оде својој доброј пријатељици и суседици госпођи ђенералици Емилији, – жени Босинога девера. Исприча јој све и замоли је, да уступи онај деверски пешкир на неко време за ту цељ. Госпођа Емилија и сама је много ценила особине српскога веза. И пешкир оде из Београда у Суботицу, а одатле у Пешту.
Наравно, госпођа Леовићка није могла ствар на излог послати другаче, него као своју, али је изриком навела, да за продају није.
Одмах још првих дана пешкир почне на себе привлачити општу позорност, која је од дана на дан тако расла, да се најпосле дигне читава буна. Најпре се за њега заинтересоваше поједини стручњаци, затим читаве дружине, па најпосле и министри. Диже се читава ларма.
Из Беча дође неколико чланова Gewerbe-Museum-a, и хтедоше пешкир по што по то да купе; но кад им је молба одбијена, они га фотографисаше и у бојама израдише.
После њих дође Филип Хазе, онај чувени ндјвећи фабриканат ћилимова у Бечу; даље једна фабрика мајолике, па министар Сенде и многи други. Читава комедија!
Па кад видеше да госпођа Леовићка пешкир неће да прода, а они је позваше да о њиховом трошку а за награду оде у Беч, те да им покаже, како се тај посао ради, јер никако не могоше ни увећавним стаклом да пронађу тајну тога рада. Или, ако она сама неће да иде, онда да они пошљу једну своју вешту везиљу у Суботицу, те да је госпођа Леовићка том раду изучи.
Ово је већ на госпођу Леовићку била неприлика; али се она из ове незгоде извуче тиме, што им је казала да то она није радила, него је од старине, што је њој као оставштина мужевљевог јој деде припала.
То беше истина лаж, али по нужди.
Но тим не буде крај њеним неприликама. Наједанпут јој дође глас од грофа Зичија, који је био председник изложбе, да се кнежици Кобуршкој (рођеној сестри аустријске престолонаследниковице ерцхерцегиње Стеване) пешкир тако допао да гa је са изложбе узела и собом однела, па се госпођа Леовићка позивље, да изјави шта за њега тражи.
Таблô! То је био гром из ведра неба!
Шта да ради? Како да одбије жељу тако велике госпође? Како да иште пешкир који је кнежица већ кући однела? А опет мора, јер га у Београд на сваки начин вратити ваља. Кајала се сирота, што га је изложила под својим именом. Али шта ћe?
Хајд’ опет у лаж! Некада је и лаж врлина.
Пише грофу Зичију, како je она десператна и неутешна, што мора тако високој особи жељу да одбије, али она пешкир из својих руку дати не може, јер је то драгоценост, аманет, – и тако даље, – њене породице, и она дакле укратко пешкир мора имати.
На оваку изјаву дође од грофа врло ладан одговор, и – пешкир се врати изложби натраг.
Госпођа Леовићка једва дане душом. Ратосиљала се и онога часа, кад ју је одушевљење за Српство на оваки корак навело. Mecтo да се слади поносом који би припао вештини њених сестара, она је сирота препатила за оно неколико дана очајне муке.
Неколико дана после тога, ево га и цар из Беча, да походи изложбу. Прво питање, којим се грофу Зичију обратио, било је:
– А где је тај српски пешкир, што га сви од реда тако много хвале?
Зичи га одведе до пешкира. Цар га узме у руке, дуго га гледао, обртао, опет гледао, и главом махао, па рече:
– Заиста је особито леп; нисам мислио, да тај народ тако лепо и вешто уме да ради.
Но ово је био и одсудни моменат. Јер, да је цар пешкир зажелео, – по свој прилици био би крај сваком опирању, и лепи пешкир не би никад више видео свога белога Београда. Али је цар чуо, да је пешкир његовоме господару неодвојна драгоценост, па, знајући још, да је царска жеља, за поданика заповест, од самога себе није смео, па није ни хтео, да милошћу својом туђа срца цвели...

V
Златна медаља

Сав свет, што га je на изложби наизменце било, дивио се и много и право српскоме пешкиру. Најпре они, који истински разумеју, а после и они, који све што чине, чине по моди.
За неког је била мода то, што вештаци и стручњаци овај рад хвалише. То су били људи, који заиста нешто врeде и знају, ал – овој грани вештине не бијаху вични. За другог пак била јe мода то, што велика господа и двор овај посао, хвалише. То су људи, код којих ни небо није плаво, ни снег није бео, ни лед није ладан, ни сунце није сјајно, – ако се тако озго не каже...
А за српски пешкир рекоше да је леп, и стручњаци и госпоштина. И тако га је хвалио сав скупљени свет.
Нису гa могли добити, ал су му опет правду одали. Госпођа Леовићка је за тај пешкир добила од изложбене пороте златну медаљу, – и тако је овај лепи српски пешкир, који можда никад није ничији образ убрисао, опет дивно образ осветлао и српском роду, и српској вештини, и српској вредноћи.

VI

Савка везиља


Кад би те нанео пут, да сада прођеш улицом Кocoвcкoм у Београду, поред једне омање куће, ти би кроз прозор могао видети једну стару и слабу женску главу, како са двоји наочари на очима за столом крај прозора седи и свилом и златом везе. То је иста та Савка везиља.
Она јоште везе; ал везе српски вез. Њу није учио Bazar, иди Frauen-Zeitung или Mode-Welt, или Journal des dames, или Journal illustree; њу je учила Српкиња, која је вештину своје бабе са своје мајке на своју кћер пренела...
Савка још везе; ал око ње ћеш видети јато младих Српкињица, како танком иглом, и меканом свилом, и жеженим златом, на српском платну уче вести старински српски вез. И Gewerbe-Museum бечки, и Haase чувени фабриканат, и сви они који желеше да знају ту вештину српскога веза, нек се спусте мало до Београда, и нека потраже Савку везиљу, па ће онда узазнати ону тајну, коју на изложби онолико желеше и онако тражише.
А онај чудотворни пешкир? Ено њега на старом месту: коме је дат тада, тамо је и сада.
Браничевац
(Jован Драгашевић)
Часопис Преодница, Београд, 1891. године