Срби у Старој Србији

Какав су народ Срби у Старој Србији


Поодавно сам читао, не сећам се где (али не мари ништа: и Апостол Павле, на једном месту, не помиње извора свом наводу, па му опет верују толики хришћани) како је покојни Фуад-Паша, Бог да га прости по његовој вери, једном дописнику Јевропљанину доказивао да су Турци права срећа за балканске народе, који би се, уверавао је стамболски државник, међу собом поклали, да није Турака, који их чувају од те погибије!
Не знам би ли се ти народи поклали на мртво, али да би се гребли, да би се чупали, гризли, па чак мало и наклали – доказали су сами чим су осетили своје руке одрешене, и у рукама ножеве, које су други наоштрили! Та једнокрвна и једноверна браћа тако се јуначки умеју свађати око једне нурије, или око каке прљуше, као други око највећега предела, или најбогатије државе.
На несрећу, као да је Фуад погодио!
***
Пре неколике десетине година име Србин за Турке бејаше исто што и: бунтовник, одметник, револуциoнар! У свој турској царевини нико није смео на сва уста назвати се Србином; а Срби у Кнежевини били су падишах-хаинлари (цареве издајице). Према томе, врло је ласно протумачити: Зашто су се Срби у Турској царевини од сваке руке довијали само да се, пред Турцима и турским властима, не називљу Србима! Они су се, дакле, називали по месту одакле су; по вери у којој су, или како било другојаче, само да им се не рече да су: падишах-хаинлари!...
Некако у то доба пада најживља радња бугарских родољуба, који усташе будити свој давно заспали народ на борбу с цариградском васељенском патријаршијом за васкрс народне бугарске цркве.
Кроз дуге векове име Бугарин међу Хришћанима на истоку бејаше име мирна и вредна земљорадника, а међу Турцима то беше име најпокорније и најверније султанове раје. Турци су веровали, да су Бугари толико заборавили своју некадашњу народну самосталност, да би се пре побојали да на Султана не устану прави мусломани, него ли Бугари хришћани!
Имајући у Бугаре тако поуздање, Турци не само не сметаху њиховој пропаганди за васкрс народне им цркве, него су им још снажно помагали и ауторитетом државне власти на једној страни против Грка а на другој – против Срба.
Тада се у Турској, захваљујући том стицају прилика, бугарском племену видик ширио преко сваког очекивања, а Србима се напротив, код очигледних права, сужавао.
То беху тешки и чудни дани, у које се три рака пецијаху на једној ватри, па један другоме не само не вероваху, него се још један на другога жаљаху! Бугарин Раковски, један од најжешћих бораца за бугарску мисао, у патриотском заносу, доказиваше: да је „Стефо-беј,1 Кнез-Лазарев син, са својим Србима, војевао за бугарска права“! Жарки родољуб, он чак људе из Босне родом називаше: Българским Словенима!...

***
У то време, као што је већ речено, Срби у у Турској не смеђаху ни изговорити свога народнога имена, а Срби у Србији и у другим земљама, жудни да им се браћа Бугари што пре ослободе, гледаху у том прегоњењу бугарских првака само патриотску ревност коју ће, надаху се они, потоњи хладнији радници, боље обавештени, више засићени, умерити и свести у правичне границе.
– Та, забога, – говораху онда многи Београђани: – зар се Бугари могу толико заборавити да траже себи оно што је очевидно српско? Зар они не виде толике српске задужбине које и данас држе духовни живот Старој Србији и Македонији? Зар они не слушају песме о прошлости српској, које једине блаже јаде нашој браћи у тим земљама? Зар они могу не знати чији је град Прилеп, ко ли последњи царова у лепом Скопљу на Вардару?
Али Београђани, и сви који овако питаху, заборављаху да се „једући, расклимају вилице“; они држаху да им је и Охрид обезбеђен, а не предвиђаху да би се могла наћи братска рука, која би се чак и за Ниш машила, па да не задркће ни пред крвавом Ћеле-Кулом!
Без сумње је и међу браћом Бугарима било врло много добрих и умерених људи, који су осуђивали прегоњење; али освајачку пропаганду нису водили разборити умерењаци него ватрени прваци!...
***
У то време Кнез Михаило купи један прости дунавски пароброд за превоз обичних терета, и надену му име Делиград.2 На то Турци у Стамболу јекнуше, и одмах једном свом ратном броду дадоше име Косово, да нама Србима напомену: „где су сабље разделиле царство!“ И то им не би доста. Чињаше им се да је власт према Србији сувише раздробљена. Зато склопише нарочиту Косовску област, у коју уђоше: Ниш, Пирот, Врања, Скопље, итд.
Сваком свом мутесафиру (управнику), у тим градовима, поставише по једнога помоћника Бугарина, коме једини посао бејаше: увећавати број Бугара, који су цару покорна раја; а смањивати број Срба, који су свакад падишини хаинлари!...
Најбезобзирнији у овој служби беше неки Драган-Ефендија.3
У поменутим местима Срби беху силом позивани да одговоре на ова два питања:
1. Јесте ли ви Грци?
2. Јесте ли ви Бугари?
Ако одговоре да су Грци, могли су се надати да остану под Цариградским васељенским патријархом. Одговоре ли да су Бугари, морали су доћи под Бугарскога егзарха.4
Србима тада беше до Бога тешко. Они нису Грци, а нису ни Бугари; међутим, Турци не хоћаху чути ни за каку трећу групу народа.
Тога ради је бивало, по разним местима, разних случајева, жалосних, а и смешних. Један од тих испричаћемо овде.
***
У једној мутесарифској вароши скупио се бејаше меџлис у ванредну седницу. На првом месту седи грађански управник Абдураман-Паша; до њега је кадија; па заповедник војске Ахмет-паша; па малмудир; па онда Драган-Ефендија, и даље редом сви чланови овога нарочитога меџлиса. У дно собе, за својим калемима, седе ћатипи,5 готови да запишу, као одлуку меџлиса, оно што паша продиктује.
У тај меџлис бише уведени: владика Калиник, и још 15-16 народних представника, које варошана а које сељака. Ови људи беху из разних места, али се свима њима имађаху поставити једна иста питања. Ушавши у меџлис, владика и сви његови људи учинише паши темена до земље, и приђоше да га пољубе у скут.
Паша махну руком за знак да не треба прилазити к скуту његовом. Па, погледавши у свога помоћника, Драган-Ефендију, рече:
– Џанум, почните питања.
Драган-ефендија оштро промери очима и владику и све његове људе, па поче питати овако:
– Какав сте народ ви, деспоте?
– Ми смо Велешани, Скопљанци, Врањанци, Лесковчани, Нишлије, – одговори владика за све своје другове, који се дубоко поклонише те тиме утврдише владичине речи.
– Велешани су који живе у Велесу; Врањанци, који живе у Врању, – вели Драган-Ефендија, – али народ који сте ви, питам ја?
– Сви смо каури, – одговорише питани.
– И то знам; ваш је мезхеб (вера) хришћански, зато сте каури; али народ, милет који сте, кажите овде пред честитим пашом, и пред овим светлим меџлисом?
– Кој знаје; ми смо људи прости, неучевни; не умемо ни да кажемо.
– Е, па јесте ли јаудије?
– Несмо, ни дао Бог!
– Турци нисте?
– Е, тако је Божја воља!
– Јесте ли Грци?
– Грци несмо.
– Јесте ли Арнаути?
– Несмо.
– Јесте ли Бугари?
– Ни Бугари несмо.
– Е, па што сте?
– Казасмо малопре: Велешани смо; Скопљанци смо; Врањанци смо, и...
– А језик ваш какав је? – прекиде их већ нестрпљиви Драган.
Владика Калиник окрете се и погледа по својим људма; један старац истаче се из гомиле напред, поклони се дубоко, и рече:
– Ефендум! ваша милост безбели зна, да у царевини нашег милостивог падише, има језик бошњачки: наш језик и бошњачки језик тако су једно, као што је једно млеко из кравина вимена, и ако се музе на четири сисе!..
Драган-Ефендија ухвати се за чело, и срдито рече, као сам себи да говори:
– Кешки! Ноге да сам скршио боље би било, него што сам дошао да ове хајине питам!... Дишери! – викну он, и махну руком.
Владика Калиник, и дружина му, поклонише се, и изиђоше из меџлиса...
– Аџаит! – тромо проговори Абдураман-паша: – Боље их оставите, да они вас траже!
– Добро је док се год ови гложе,6 – шану кадија мутесарифу на ухо: – њихова свађа продужава наше царовање!...
Овим се исцрпе дневни ред овога меџлиса!...

Милан Ђ. Милићевић,
1895

Треба имати на уму да је Милићевић био секретар Кнеза Михаила, који се залагао за сарадњу и војно савезништво са Бугарима и Грцима, ради ослобођења од Турака. Чак су постојали и тајни пактови о војној сарадњи и међусобној помоћи у рату, још шездесетих година 19. века, пре него што смо се ослободили од Турака. Зато је Милићевић у овој причи прилично благ, када говори о Бугарима родољубима.


1 Мисли на деспота Стефана Лазаревића.
2 Аустрија је имала четири пароброда на реци По-у, у Италији. Кад Италија оде Талијанима, та се флотила распродаде. Од четири брода један, по имену Пијаченцу, купи Србија и надену му име Делиград. Она друга три брода такође су дошла у Дунав, и добила друга имена.(напомена аутора)
3 Драган Цанков, бугарски шовиниста, који је радио против утицаја Србије на Балкану. Заједно са Турцима је на подручјима где су живели Срби затварао малобројне српске школе и отварао бугарске школе. Уништавао је, спаљивао сву литературу, књиге, ђачке уџбенике и новине, на српском језику. Код кога би била нађена и једна српска књига, подлегао би казни, батинама или затвору. Осим тога, Бугари су рачунали да ће им једном припасти сви српски крајеви, јужно од Алексинца, и да ће изаћи на Егејско и Јадранско море, па су сваки покушај организовања српских родољуба пријављивали Турцима, који су предузимали драстичне мере. (моја напомена)
4 Велики број Срба, нарочито у Македонији, изјашњавао се да су Бугари, сматрајући да је боље да остану у православној вери, макар и под бугарским егзархом, него да се потурче и постану муслимани. Шиптари, нарочито на Косову и Метохији, су, напротив, прихватали ислам, иако су већински били православци или католици. (моја напомена)
5 калем, дивит = писаћи прибор; ћатип = писар, секретар (моја напомена)
6 Мисли на сукоб између Бугара и Срба. (моја напомена)