Повратак

Српски војници испод крфских маслина

– Немојде, ваљевска подвало, да ме пресецаш, кад причам! – рече Благоје Саватић другу Недељку Тимотићу и чвокну ноктом од палца по жишци, што се жагрила на малој земљаној луши, која је купљена у Младеновцу још у оно златно, срећно време, када није било ни помена о великом светском крвопролићу. – Остави нас, да довршимо еглену, па после причај, докле хоћеш... Па, ето, браћо, јест, ако Бог да, скоро ћемо ми својим кућама. Хоћемо, Бога ми! Видим ја, много се нешто ужурбали по штабу. Командант већ три дана не долази с положаја, тамо му и ручак шаљу. Па још да знате, шта ми јуче ћата наприча... а ћата зна све!... Вели ћата: „Сад, или никад!“ – Каже он: „Руси кренули, Енглези такође, а Французи и Талијани сатрли Швабу до земље“... Па ту ти се умешао и Јапанац, и Американац, и триста још неких народа! Хоће, даће Бог, да се и ово сврши једанпут, да и ми још једанпут ударимо мотикама по дебелој српској орници!...
– Ама знаш, Радоване, да је да се само домчамо своје земље, па после нека траје рат, ако хоће, још сто година! Да уђем, брате, само у кућу, да још једанпут видим оно робље, па после нека умрем! Лећи ћу лепо на онај свој креветац, зовнућу Јованку па ћу јој казати: „Е, па сад, Јоко, пали свећу! Сад више ништа не желим!“... А ја сам вам се, браћо, и наиграо, и напевао, и лепих цура нагледао! Сада, ето, прођосмо и света... Пре сам мислио, да му је та Африка тамо негде у бестрагији, кад сада видим, да је као од мене до тебе. Прошиша ти, брате, Француз дванаест мора за пет дана, па квитарац!...
– Знам ја, богме, као да гледам: ето нас у нашој лепој Србији до Томина-дне, ама као што је један и један два!... Улазимо ми, на прилику, у Ниш, а народ измилео из кућа као мрав! Жене, црне жене, поређале се, као одавде еј тамо до онога брега, па нуде разне ћаконије и питају: „Аих, браћо, дођосте ли, ако Бога знате!?“... А ми одговарамо: „Дођосмо, ето! Дођосмо, и ту остајемо!“ – Тако ћемо да им одговоримо... Нећу ја, брате Радоване, да ми овде остану кости! Скоро ћемо ми сви у Србију, ако Бог да!...
– Па онда, идемо тако даље, и то возом, јер Шваба и Бугара нигде нема: они су давно побегли преко Дунава, напустили су цео Банат, па се утврђују чак тамо иза њега. Возимо се ми, а железничари више не питају: што си ти, Љубисаве, као један прост сељак, ушао у прву класу, већ вичу: „Улазите, браћо, па седајте где који милује!“... На железничким станицама сијасет света. Овде видиш старца на штулама; онде погурену старку, једва кобеља, толико је стара. Изишли и они, да виде српску војску: само њу да виде, па после не маре што ће одмах помрети!...
– Мој деда Јеремија изишао на младеновачку станицу, па шара очима по прозорчићима од вагона: мене тражи сињи кукавац! Наслонио се на штап, а колена му клецају као шибљика на северцу. Био је и пре сед, али сада, ето, обелео као апостол! Лице му намрачено, али очи светле као сунце: очекују оне срећу и благост небесну! Али очни вид прилично га издао, па не види да му ја машем руком. Мој Милутин, кога сам пре звао Пурцом, ижџикљао скоро метар и по, па ме, ето, смотри некако и познаде ме. Он виче деда Јеремији: „Деда, деда, ено тате! Он је, славе ми!“... „Неће бити, дијете!“ одговара деда и прилази ближе. „Видиш, да је оно неки други: просед, готово стар човек!“... А ја све то чујем и довикујем, колико ме грло доноси: „Пурцо, Пурцо! Ходи тати! Погодио си: ја сам, ја сам!“ – А Пурца трчи моме прозорчету и виче: „Тата, брзо силази! Сви смо дошли, да те дочекамо!“ – Тако виче мој Пурца, а мени лију сузе низ образе, као да сам јео рен!...
Благоје изговори ове речи и обриса руком сузу, што се котрљала низ необријано лице, скачући лагано с длаке на длаку, као што се лагано свлачи кап росе низ маљаво кукурузово перо. А другови опазише то и повикаше:
– Остави, човече, такве приче! Видиш да не можеш да говориш без плача! Не личи то српском војнику!...

– Не личи – настави Благоје, – али тако мора да буде... Па, ево, да наставим, ако ћете слушати... Зовнуо мене Пурца, а деда занемео од чуда. Не уме да пође. Метнуо шаку изнад обрва, да му не смета сунце, па гледа нетремице у мене, али никако да ме позна. Ја милујем Пурцу по глави... Сишао бих, али бојим се поћи ће воз. Онда вичем: „Ој, деда, одидер овамо! Та ја сам! Шта ти је, зар ме не познајеш!?“ – Тада деда Јеремија прилази и рукује се са мном. Љубим ја њему руку, а љуби и он мени. Али ја истржем руку и не дам да је љуби стар човек. Он ми онда вели: „Хајде, силази! Хајдмо кући!“ – „Е, мој деда, – одговарам ја, – сишао бих ја, када бих смео... Морамо ми даље за Швабом!“ – Деда хоће још нешто да каже, кад ето ти моје мајке; с њоме моја жена, сестре и моје две кћерчице. Заџакаше и готово одгурнуше деду од прозорчета, па повикаше: „Аих, Благоје, јеси ли ти то, крста ти небесног!?“... Моја мајка погрбала, дошла мања, него што беше покојна баба Илинка Тимотијевићева, што је кувала по селу панахије, кад ко умре; дошла као сува грана, изнемоћала: једва иде, ојаднила као нико њен. Она једва може да ме довикне: „Блажо, синко, дође ли ми једанпут маји!?“ – А ја је хватам за руку и кажем: „Ево, мајо, дођох ти и, ако Бог да, скоро ћу се вратити кући... А сад, богме, мајо, опет морам овако с војском“... Она не уме ништа да одговори, већ само брише очи јаглуком, и као да покушава да прогута радост и чемер, што су јој се помешали у гуши!...
Ту Благоје превуче руком преко чела, да би, изгледа, разагнао с њега мрачне боре, па настави живо:
– Моја кћерчица Радмила порасла... Читава девојка. Јованка, моја жена, обукла јој дугачку сукњу... богме, лепо је обукла. Радмила ме гледа својим крупним, паметним очима, па их чешће обара земљи. Стиди се, јер ме се једва сећа. Жалости моја: не може да позна свога родитеља! Мени тешко, браћо,... тешко ми до Бога, али се савлађујем и велим Радмили: „Ходи, врајлице, своме таји! Понела си се, што си матора цура, па и не гледаш свога тају!“ – Рада се постидела од мога прекора, па ми брзо притрчава и љуби ми по неколико пута обе руке. А мала моја Радојка држи Јованку за сукњу, метнула прстић у уста, па крије очице иза материне сукње. Она ме никако не познаје од две године, када пођосмо у свет. Нисам сигуран да је то моје дете, па зато питам жену: „Јеси ли ти то, Јоко? – А ко ти је то иза леђа?“ – Јованка, уплакана, каже: „Ја сам, Блажо, Бог с тобом!... Ово ти је ћерка“. Подиже дете и додаде ми га. Ја узех мезимче и топло га обасух пољупцима, а оно завриска...
– Уплашило се дете од те брадурине! – примети Ваљевац Недељко.
Благоје и не чу, шта рече „ваљевска подвала“, већ продужи даље:
– А моје сестре држе по јабуку и чекају, да и на њих доће ред, да се и оне поздраве... Мало, па и с њима се љубим и питам их, како су, и шта се ради по селу. Мала Радојка већ се ослободила и виче: „Тата, отелила се Кошава! Имамо мало теле! Да знаш, тата, што је лепо!“... А деда Јеремија скида с врата кајиш од чутуре с ракијом. Он је частио редом војнике, како је кога стигао. Сад пружа целу чутуру мени и вели: „Наздрави, синко! Пиј у своје здравље и помени Господа, који те је опет вратио кући!“... У томе писну воз за полазак!...
– Нутоде! – узвикну Ваљевац Недељко. – А шта ћеш сада да радиш!?
– Шта ћу друго, него да им свима кажем „збогом“ и „довиђења“!? – Сви ће они да повичу: „Остани, забога! Доста си ратовао, хајде сада нама!“ – Али ја им одговарам, да се стрпе још само неколико дана: мир је ту!... Ето, то ће све тако да буде... видећете!...
Јевђо Катић, из Горобиља, повика Благоју, превлачећи руком испод гуше:
– Ево, Блажо, овђе сам најтањи, па кољи, ако те командир не би одмах пустио на одсуство!...
– Пустио бих га, вала, и ја – заврши Ваљевац Недељко, – па макар због одсуства Благоја Саватића трајао рат још пет година!...

Драгутин Илић – Јејо
ДОМОВИНА, календар за 1918. год.
Крф, 1918