Православна браћа

Риста Прендић, чувени српски татарин, био је у присним пријатељским односима са Обреновићима. Прендићи су уживали велико поверење и кнеза Милана Обреновића. Зато је Кости Прендићу, Ристином сину и руководитељу алексиначког телеграфа, пред Српско-турски рат (1876-1878) дато у задатак да започне једну ризичну мисију – да на непријатељској страни пронађе сараднике, који ће Српској војсци омогућити одлучујућу предност.
Коста се прерушио се у ћурчију, обукао је просто сељачко одело и набавио одређену количину робе, кожухе и друга народна одела. Онда је прешао у Ниш и робу је нудио по кућама. Улазио је он и у турска државна надлештва, где је продавао кожухе и склапао пријатељства и покушавао да регрутује сараднике.
Када су у Србији коначно отпочеле припреме за рат Коста Прендић је све чешће прелазио границу, а као путујући трговац, покућар, дошао је и до нишког телеграфа. Управитељ нишког телеграфа био је Јерменин Аранђел Вахрам. Јерменин је био и телеграфиста Петар Шахин. Турци су на најважнијим, међународним телеграфским линијама обично постављали Јермене или Грке, јер су они у то време били и највештији телеграфисти у Турској. Међутим, јерменски народ је трпео турски погром, још суровији него што су то трпели Срби. Због тога ова два Јерменина, желећи да помогну својој православној браћи Србима, прихватају сарадњу са Прендићем.
У току 1874. па до краја 1875. године Вахрам и Шахин су све турске војне телеграме, који су размењивани између Цариграда и Нишког гарнизона, ноћу, у заказано време, отправљали алексиначком телеграфу, где их је преузимао Коста Прендић и достављао их Врховној команди српске војске.
Врховна команда је била задовољна сарадњом, те је на 343 седници Министарског савета Србије од 20. октобра 1875. године било је одлучено:
По предлогу председника Министарског савета решено је: Да се турским телеграфистима из Ниша: Петру Шахину и Аранђелу Вахраму, за извесне услуге даде из касе министарства иностраних дела у име награде 160# ћес.
Није ово била једина Прендићева веза. Успоставио је контакт и са једним турским инжењеријским официром који је живео у Нишу са породицом. Није нам познато да ли је и овај сарадник био побуђен родољубљем, солидарношћу припадника исте вере, или неком знатном свотом новца, тек инжењерац сачињава план нишке тврђаве и предаје га својој супрузи, која прелази границу и планове предаје Кости телеграфисти. Међутим, српској војсци су биле потребне и неке детаљније позиције, па Прендић опет одлази у Ниш. Инжењерова супруга овога пута није смела да понови ризични прелаз преко границе, а можда би то постало и сумњиво, те се размена плана заказује на граничном прелазу.
На граници је увек било путујућих трговаца, ситничара, који су у зони око српске и турске карауле продавали своју робу путницима. Коста је, опет у улози ћурчије, дошао рано и поређао свој еспап (робу), гласно га хвалећи и продајући понешто. Инжењеријски официр је дошао до турске карауле и, тобож незаинтересовано, почео да обилази трговце. Било је договорено да савијени план убаци у џеп једног комада одеће којег би пробао. Као што то обично бива код људи невештих у таквим стварима, инжењерац је план, приликом облачења, испустио на земљу. Коста се сагао, тај папир хладно покупио и прикључио га неким својим папирима, уз самокритички коментар о својој неспретности са тим 'артијама, квитама, рецеписима и осталим андрамољама. Турски официр је купио један кожух, уредно га платио, а Прендић га испратио са најлепшим жељама у присуству турских пограничних стражара, који очигледно у тој гужви нису запазили примопредају документа.
Изгледа да су Вахрам и Шахин постали сумњиви, па су једне зимске ноћи пешице прешли границу, прегазили Мораву и стигли у Алексинац. Министарски савет Србије у записнику са седнице од 1. фебруара 1876. године бележи:
По предлогу Министра унутрашњих дела решено: Да се телеграфистима турским, који су овамо пребегли - Вахраму и Шахину даје у име издржавања, првоме по 20#, а другоме по 12# ћесарских (аустријских дуката, јер Србија још није почела да кује сребрњаке и златнике) месечно, рачунајући од 5. децембра прошле године.
По ослобођењу Ниша и завршетку рата, 1878. године, јерменски телеграфисти су помогли да се обнови нишки телеграф. Године 1880. су обојица били примљени за српске телеграфске чиновнике и радили су у Алексинцу. Управник им је био Коста Прендић.
Аранђел Вахрам 1881. године прелази у Београд, овде ради до 1888. када прелази у Ниш, где ради као управник поште до одласка у пензију. Петар Шахин је, као чиновник нижег реда, своју каријеру у српској пошти градио радећи као поштар или телеграфиста у Нишу, Сокобањи, Жагубици, Текији и Чајетини, а у Београд долази 1889. године. У Београду је неко време, поред основног посла, био и наставник у Поштанско-телеграфској школи. Од 1895. године и он одлази на југ, у Врање, где ради до пензије.

Милорад Јовановић