Поштарица

Године 1879, у месецу мају, била се састала Народна скупштина у Крагујевцу. На дневном раду био је пројект Закона и примању поштанске конвенциjе, закључене између ондашње Кнежевине Србије и Аустро-Угарске царевине. Између владе и опозиције владала је велика заоштреност. Многи посланици из народа нису ни знали шта је то конвенција. Опозиција је гледала да и ову прилику искористи и акт владе протумачи на њезину штету. Љути опозиционар онога доба, Ранко Тајсић, овако је објашњавао ту конвенцију:
– Знате ли, браћо, што је то конвенција са овом нашом тетом Аустријом? – Та конвенција, коју вам влада подноси на одобрење, није ништа друго него један велики и јак конопац, који има на једном крају замку. Ту замку ето, хоће влада да натакне на врат нашем слободном народу, а други крај конопца преда у руке нашој драгој сусетки, тети Аустрији. Пазите, браћо, шта радите и како ћете гласати, јер ако примите ову конвенцију, уверавам вас, доћи ће време да Аустрија затегне замку око врата наше слободне земље и нашега народа, па ће онда бити узалуд кукњава: „Јаој тето, не затежи тако, удавићеш ме! Али се тета неће умилостивити све дотле док ми не мањкамо“.
У ово доба управа пошта потпадала је под министром унутрашњих дела. Министар је био чувени Јаков Туцаковић, а начелник, Јован Авакумовић. Први секретар писац ових редова, један писар, један практикант и два служитеља још, и то је било цело министарство! Све канцеларије министарстава биле су смештене у Старом конаку кнеза Милоша у Крагујевцу, а министри и особље размештени по вароши.
Министар Туца, (тако су га звали грађани) био је енергичан човек али и вешт парламентарац и готов на компромисе. Видео је лепо куд навија Ранко распаљујући патриотизам сурових Шумадинаца, готових увек да се маше и оружја. Али исто тако знао је он и да су људи потребити и да се лепим речима и обећањем могу многи борци припитомити и убедити. А шта је све то пред државним разлогом и интересом?! Он је силу употребљавао само онда кад се није могло другчије. Но понекад, он је знао бити и освајач, допадљив и каваљер према женскоме свету.
Једне вечери нареди ми Туца да га ујутру рано пробудим и сачекам пред његовим станом. Заповеђено–учињено. Кренемо се сутрадан заједно, чаршијом, право министарству. Пролазећи поред једне куће у близини Конака, искрсну пред нас једна баба. Туца ће, више као за себе, али ипак гласно:
– Гле Маре! Добро јутро Маро! – Баба застаде, застасмо и ми.
– Ма бога ти, јеси ли ти то, Маро?!...
– Бог ти помогао, господине, – трже се баба, наднесе руку над очи, да тобож боље види, па ће рећи: – Ко беше ти?!
– А зар си заборавила Туцу, Марице?
– Бога ти Туцо; јеси ли ти? Остарило се Туцо, па се не може више. Године су. А како ти? Можеш ли?...
– Ја, Богу хвала, Маро, држим се још помало!
– Лепо је теби, у сили и господству си.
– Сећаш ли се, Маро, старих наших дана, уживања младости и...
– Ћут’, Бог те видео. Не говори тако пред тим ђететом.
– А што?! Нек га, и оно ће остарити, па нека граби. Ех, Маро, Маро, знаш ли, да се увек сећам оних наших дана?! Сад би умели боље, али да није пусте старости!
– Е Бог те овеселио. Ти још ђаволиш. Има свему краја Туцо, помиримо се с тиме, млађи стигоше.
– Тако је Маро. Мило ми је за не знам шта да сам те видео. Збогом!
– Збогом и у здрављу Туцо.
На томе се прекиде овај нежни разговор и ми пођосмо на једну, а баба на другу страну. Туца је био необично расположен и на лицу му се могло читати задовољство од овога сусрета, јер се, изгледа, сећао неких часова из младости који се дуго памте и чине да се жали за њима. У том сањарењу неосетно стигосмо пред Конак. Улазећи унутра затекосмо једног народног посланика који чека.
– Гле Јанка! Које добро? Јеси ли кренуо к мени, – упита Туца и уведе га у своју собу.
Унутра, у министарској соби, настављао се овакав разговор:
– Дошао сам, Туцо, да те нешто замолим, а не знам хоћеш ли ми учинити, – изјави Јанко Н..., народни посланик противне, опозиционе групе у Скупштини. – Имам јединца сина. Добар је дечко, али смо га нешто ја и домаћица ми размазили. Учио је, да рекнем, нешто мало и школе у селу, али му некако није ишло од руке. Био је мало и на занату, па није ишло како ваља. Отворио сам му потом дућан у селу, па однесоше сељаци све на вересију, и тако пропаде. За тежак рад није, а и не воли сељачки посао. Жао ми га, јединац ми је, па те молим да му даш неку службицу. Ако не можеш ништа друго, а ти га дај бар за поштара, поштарицу. То није тешко, ту се не тражи Бог зна шта особито, ни памет, ни бистрина, а ни рад. Уверавам те, биће добар и поштен, само те молим да ми то учиниш.
Туца је пажљиво слушао Јанка и кад овај доврши он прихвати молбу и настави:
– Хоћу Јанко брате, за тебе све. Али, и ти ћеш мени нешто за љубав учинити, је ли? Ја знам да си ти на оној другој страни и не тражим ти да гласаш за владу. Нећу ја, ни дао Бог, да ти пријатељи замере. Знам ја како би то било и шта би људи рекли, али једно можеш учинити, без замерке, и ти мени. Сутра је гласање, а влади је потребна већина. Изгуби се ноћас из Крагујевца и пођи у нахију. Остани тамо дан, два. Кад се вратиш, доведи сина да га видим. Служба му је у пошти сигурна.
Сутрадан при гласању за и против конвенције, Јанко Н... је био већ у своме селу. Јаков Туцаковић није само придобио овога једнога посланика. Он је умео придобијати људе, лепо зборити и – постигао је циљ! Конвенција је изгласана, а млади Јанковић примљен је за поштара. Тако је свршен један политички пазар.
Али не лези враже! Она замка, о којој је говорио Ранко, објашњавајући шта је то конвенција, после неколико година затегла се збиља, али око врата поштарици, који је на мало чудноват начин дошао у струку, и ту још чудноватије замрсио своје рачуне са државном касом.
Тако се ипак донекле обистинило Ранково тумачење и скоро испунило његово пророчко предсказивање везано са овом конвенцијом, али не на штету српског народа већ на штету Аустрије. Аустрија је уистину њоме намакла замку и затегла конопац, али не око врата српскога народа, као што је вазда мислила и радила, него око врата једнога грешнога шумадијског поштара. У низу грехова старе грешнице, ваљда је и овај политички пазар и грех нешто помогао, да слична судбина и њу постигне. Градећи још многе, друге, кајишарске и неморалне пазаре и конвенције, у светскоме рату је и сама себи ставила омчу за врат.
Јаков С. Петровић
Поштански календар за 1931. годину