Rukoveti Stevana Mokranjca

"GRAD Negotin su najmarkantnije obeležila dva čoveka, od kojih se jedan u njemu rodio, a drugi u njemu slavno poginuo. Jedan od njih skupljao je konje i oružje, drugi je skupljao narodne melodije. Jedan je osnivao vojne jedinice, drugi je osnivao muzičke škole i pevačka društva. Jedan je komandovao konjici i pešadiji, drugi je dirigovao horovima", napisao je akademik Ljubomir Simović.
Stevan Stojanović Mokranjac rodio se 9. januara 1856. godine u Negotinu, od oca Stefana i majke Marije. Otac Stefan umire posle samo dva dana po rođenju sina. Kompozitorov otac je bio mehandžija, koji je uspeo da mehanu uzdigne do hotela "Evropa".
Mokranjac je prvi razred osnovne škole završio u Negotinu, a zatim je sa majkom prešao u Beograd, gde je nastavio školovanje. U Beogradu je, s bratom Lazom, koji je studirao prava, često posećivao pozorište i koncerte. U isto vreme, s bratom od strica Vasilijem, išao je u Bogosloviju i slušao crkvene pesme.
Godine 1864. vraća se u Negotin, gde završava osnovnu školu kao odličan đak i još bolji crkveni pevač.
Gimnaziju je učio u Negotinu i Zaječaru. Za vreme raspusta naučio je da svira violinu koju je dobio od Svetozara Popadića. Pri kraju gimnazije je već počeo da piše note i beleži melodije.
NA Mokranjčev muzički razvoj uticalo je i formiranje Prvog beogradskog pevačkog društva 1852. godine i formiranje Pozorišnog pevačkog društva u Negotinu, već 1853. godine. Svojim prisustvom u ovim društvima, Mokranjac je isprepletao njihove sudbine. Zaslugom ovih društava, pre svih, Mokranjac je poslat na studije u inostranstvo. Naime, Mokranjčevo materijalno stanje se naglo pogoršava kada je Uprava fondova prodala Mokranjčevu imovinu u Negotinu za isplatu duga. Mokranjac, "siroma`, a nikakve zarade ni sa koje strane", obraća se za pomoć i beogradskom i negotinskom društvu.
Već od 1867. godine vodio je pojanje u staroj negotinskoj crkvi, i u njoj bio psalt, a već od maja 1872. godine je prvi horovođa negotinskog pevačkog društva.
Takav napredak nije mogao doći samo talentom, koga je Mokranjac nesumnjivo posedovao, već i velikim radom i odricanjem.
O RADU je sam Mokranjac mnogo kasnije, 1900. godine, rekao:
"... Radićeš, jer si ubeđen da svakom narodu - a koliko tek srpskome - valja poslenika, valja dela".
Godine 1872, Stevan Mokranjac sa samo 16 godina nastupa u Negotinu kao član negotinskog pevačkog društva u ulozi recitatora, horovođe i organizatora cele priredbe. O ovome svedoči sam Mokranjac u autobiografiji, a sačuvan je i program priredbe štampan u Beogradu.
Od jeseni 1873. godine Mokranjac trajno napušta Negotin, noseći u sebi šturo školsko znanje, ali i urođenu muzikalnost, nasleđenu od majke. Pošto je i ranije bio i radio u Beogradu, Mokranjac se tu i zaustavlja. Ulazi u Beogradsko pevačko društvo kao redovan član. Na početku je pevač, a malo kasnije i zamenik horovođe Davorina Jenka. Godine 1876. prima se dužnosti nastavnika pripravne škole Beogradskog pevačkog društva.
Jovan Dučić je napisao da su svi ljudi za neki posao, a samo odabrani za - umetnost.

U vreme odlaska Mokranjca u Beograd, velikoškolska omladina je napustila romantičarsko-rodoljubivi pravac. Vezala se za živi realizam Černiševskog, Dobroljubova, te za socijalna stremljenja Svetozara Markovića. Bilo je tu i prenagljivanja, jer se u odvraćanju od nacionalne romantike išlo toliko daleko “putem nove realistične škole pozitivističkog gledanja na svet”, da je bilo odbacivanja poezije i uopšte umetnosti kao nekorisne, tj. štetne.
Zahvaćen idejama o nekorektnosti umetnosti, mladi Mokranjac upisuje se 1874. godine na Filozofski fakultet, prirodno-matematički odsek. Dve godine je proveo na tom fakultetu, boreći se između trenda i prirodnih sklonosti. Mokranjac za ovu vrstu nauke očigledno nije imao dara. Na prvoj godini položio je samo zoologiju kod čuvenog Josifa Pančića, a na ostale ispite nije ni izašao. Sledeći put je položio samo francuski jazik, a onda je zauvek napustio Filozofski fakultet.
“Štaviše, možemo danas biti srećni što se odao muzici, jer kako bi siromašna bila istorija naše muzike da nije Rukoveti, Kozara, ili prekrasnih njegovih duhovnih kompozicija.” (Klajn)
OPET se javljaju “unutrašnji lomovi”, griža savesti što je odustao. Odlazi 1877. u Negotin, gde radi kao horovođa u staroj crkvi. Već 1878. vraća se u Beograd. Kolebanja su shvatljiva jer je to vreme srpsko-turskih ratova.
Jedna od prvih akcija koje je Društvo preduzelo posle ratne 1876. godine bilo je da se pošalje u inostranstvo jedan mladić iz Srbije radi muzičkog usavršavanja. Posle vanredne skupštine od 6. 3. marta 1877, upućena su pisma svim pevačkim društvima u kojima ih Društvo moli da i ona svake godine prirede po jednu besedu ili selo u tu svrhu, a sakupljene dobrovoljne priloge pošalju na adresu slikara Pere Todorovića, predsednika Prvog beogradskog pevačkog društva. Ovo pismo je, pored ostalih odbornika, potpisao i Milan Kujundžić, kasnije poslanik u Rimu.
Pismo je poslato i mitropolitu Mihailu.
Srpska vlada poslala je na muzičke studije u Prag Dimitrija Nešića, koji je uskoro umro.
Krajem 1879. godine, posle velikih peripetija, Mokranjcu je omogućeno da studira muziku u inostranstvu, u Minhenu. Unutrašnji lomovi još traju, i Mokranjac piše svome drugu Milanu Nedeljkoviću (osnivač prve srpske opservatorije, prim. aut.), koji odlazi na studije fizike u Pariz:
“Ja sam uveren da si ti jedan od onog, nažalost, malenog kova, koji misli na budućnost našeg naroda i veruje u nju, uveren sam da ćeš ti sve svoje sile uložiti u napredak i boljitak, i uveren sam da napredak ne shvataš olako, jednostavno, te po tome, da ćeš mi odobriti što sam se i ja, zanesen mišlju da svojoj domovini koristim, odao baš na tu struku.”
Na početku karijere Mokranjac se borio protiv muzike u sebi, a odlaskom na studije u inostranstvo - protiv nemaštine.
Mokranjčeva besparica je bila hronična, te se on još 1877. godine obraća Odboru Beogradskog pevačkog društva za pomoć. U pismu, između ostalog, kaže:
“Ja držim da svakom moralnom društvu valja i mora ležati na srcu opstanak pojedinih članova svojih, a naročito onih, u kojih se vidi, ako ne silna darovitost, ono bar volja za rad, nadam se, da i odbor pevačkog društva neće smetnuti s uma to staro ali važno pravilo.”
Odbor Društva, imajući u vidu njegovu narušenu egzistenciju i zasluge za Društvo, odobrio mu je 240 groša pomoći.

OD ministra prosvete se tražilo da Mokranjca uzme kao državnog pitomca, pošto bi ga društvo izdržavalo godinu dana. Od pevačkog društva iz Negotina tražilo se da sav prihod od "beseda i sela" daju Mokranjcu i time potpomognu njegovo školovanje.
U prvom pismu iz Minhena, datiranom 8. januara 1880. godine, Mokranjac piše:
"Po statutu ovdašnjeg Konzervatorijuma plaća se školarina za odsek, koji sam izabrao, 120 maraka godišnje... to molim odbor da mi pošalje 60 maraka za drugi kvartal školarine, a sam primam na se da mi se polovina od te sume odbije od plate idućih meseci, a drugu polovinu da Društvo primi na sebe..."
Odbor Beogradskog pevačkog društva je rešio da mu se pošalje tih 60 maraka, a na sednici od 16. januara 1880. godine Odbor odlučuje da se od "dana kad prestane važiti obaveza društvena spram pitomca Steve Mokranjca, plata povisi na sedamdeset dva dinara mesečno".

MOKRANjCA stalno prate nove novčane nevolje. To se vidi iz jednog opširnog pisma od 10. marta 1880. godine:
"... Odmah po mom dolasku ovamo saopštio sam Pevačkom društvu, preko njegovog predsednika Stepe Todorovića, a ukoliko se sećam i Šramu sam pisao, koje sam predmete uzeo ove godine da studujem! Najvažniji od sviju predmeta meni je nauka o harmoniji. Po uredbi ovdašnjeg Konzervatorijuma, a mislim da je tako i na svim konzervatorijumima, nauka o harmoniji uči se dve godine. Ta je uredba razume se, vrlo važna za sasvim mlade đake... Ja sebe ne računam u sasvim mlade đake, moje je uvo, laskam sebi, dugim sviranjem i dugim zanimanjem za muziku još u Beogradu, dovoljno fino da razlikuje akorde, njihove položaje. Meni je, dakle, potrebno samo da se čvrsto upoznam sa oblicima, promenama i svezama njihovim, a za ovo mi je mnogo dve godine. Ja bih to sve mogao da svršim još do kraja ove godine, pa da dogodine odmah stupim u klasu kompozicije, radi čega sam ovamo i poslan. S toga sam mnogo mislio, kako bih ja izbegao da ne propustim još jednu godinu uzalud. Prema svemu ovome ja sam rešio da uzimam privatne časove iz nauke o harmoniji i to kod profesora Hibera, koji je vrlo valjan profesor teoretičar. On je pristao da me uči za 60 maraka mesečno. S toga se obraćam Odboru Beogradskog pevačkog društva s molbom da mi odredi još 60 maraka mesečno da bih ovaj cilj postigao..."

KAKO ni Beogradskom pevačkom društvu nisu "cvetale ruže", ono se obraća ministru prosvete za pomoć:
"Šteta bi bila da ovako darovit čovek propadne. Srpska muzika vrlo malo ima radnika koji bi kao Srbi osećali i razumevali muzikalni duh svoga naroda. Mi jošte nemamo drugog Kornelija. Kako nam je poznato da jedan državni pitomac svršava muzički kurs, to u poniznosti preporučujemo Stevu Mokranjca za državnog pitomca. U isto vreme, Društvo moli da mu državnu stipendiju date, jer, kao što pomenusmo, odista šteta bi bila da čovek propadne. Njegov ovogodišnji uspeh na Minhenskoj konzervatoriji on će, s molbom, podneti gospodinu ministru prosvete..."
Krajem septembra 1880. godine ministar prosvete Vasiljević je najzad doneo sledeće rešenje:
"Stevanu Mokranjcu, pitomcu Pevačkog društva, davaće se državna pomoć, dokle na strani bude te veštine naučno izučavao, i to za ovu računsku godinu 1.200 dinara, počev od 21. ovog meseca".

MALO sunca na tmurnom Mokranjčevom nebu. Te godine letnje ferije je proveo u Srbiji, pošto mu je Beogradsko pevačko društvo poštom poslalo "dvadeset dukata cesarskih za poputninu." Vesela srca spremao se da se vrati u Minhen. No, državna stipendija se nije dobijala ni tako lako. Trebalo je pre toga da se potpišu "pravila za državne pitomce". Mokranjac ih je potpisao 26. septembra 1880. Pravila su bila stroga i obavezujuća:
"Da će svaki služiti otadžbini u službi državnoj, koja mu se da, onoliko godina, koliko je na strani sa državnim blagodejanijem proveo. Ako ne bi hteo, država ima pravo od njega naplatiti svu sumu koju je na njegovo učenje potoršila,
- svaki potomac dužan je dva puta u godini poslati ministarstvu prosvete izveštaj o sebi i o uspehu u naukama prošloga polugođa. Ko do svršetka pomenutih meseca takve izveštaje ne podnese biće prvi put ukoren, a drugi put kao nebrižljiv vraćen kući,
- koji potomac u svome vladanju lakomislenost, neurednost ili nevaljalost pokaže, ili koji raskošno počne živeti, u drugove se uvaljivati i drugome se čemu osim naukama odavati, odmah će biti natrag pozvan..."


DOBIVŠI državnu stipendiju i 15 dukata cesarskih od Beogradskog pevačkog društva radi izdržavanja, Mokranjac putuje u Minhen.
Prilivi su ipak bili nedovoljni, te se Mokranjac obraća za pomoć i Negotinskom pevačkom društvu. Na sednici društva od 3. februara 1881. rešeno je da "mu se iz kase družine pošalje 120 dinara".
Novac za školovanje Mokranjcu je poslat u ratama, "po 5 dukata cesarskih", s tim da "on na svaku primljenu mesečnu sumu šalje priznanicu svoga učitelja, kao dokument da je novac na navedeni cilj upotrebio". Ulagači su se plašili da poslati novac Mokranjac ne potroši na boemski život. Zbog toga je Mokranjac redovno slao tražene priznanice.
Vasilije Mokranjac, akademik i Mokranjčev rođak, ovako je opisao Stevana Mokranjca:
"Negotinac, rodom, boem po prirodi, naklonjen drugarstvu, kao čovek bio je skroman, nenametljiv, staložene naravi sa urođenim osećajem za meru i realno prosuđivanje."

UZ odobrenje ministra prosvete, Mokranjac stiže na ferije u Negotin da bi pokupio "odabranije od srpskih napeva". Bio je to drugi dolazak Mokranjčev u Negotin, od kad ga je 1873. definitivno napustio. Misli se da je njegova Šesta rukovet, inače prvi put izvedena baš u Negotinu 1892, nastala od napeva prikupljenih za vreme tih ferija 1881. godine.
Mokranjac je smatrao da je Srbiji neophodan teoretičar muzike i kompozitor koji će stvarati po motivima naših narodnih napeva.
"Svirače na pojedinim instrumentima, ako ustrebaju, možemo dobiti odakle hoćemo, ali komponiste, koji će srpski da oseća, srpski da komponuje, ne možemo sa strane dobiti ni po koje novce, on mora da je Srbin i dušom i telom", govorio je ovaj velikan.
U izveštaju ministru prosvete, Mokranjac navodi:
"A što je najvažije, svaka muzička teorija mora da se bazira na fiziologiji uva, da li to shvata uvo kao akord ili ne... A sad nekoliko reči o mom budućem radu, ove godine uzeću kontrapunkt tj. nauku o kompoziciji, i time počinje prava moja sprema za moj budući rad. Ovaj kurs traje tri godine.
Osim toga, nameran sam da ove godine uzmem još nekoliko predmeta na Univerzitetu, ako mi Gospodin Ministar dozvoli i školarinu odobri."

POSLEDNjA stipendija Mokranjcu je poslata aprila 1883. jer je posle toga došlo do obrta o kojem Mokranjac nije mogao ni da sanja. Carsko nemačko Poslanstvo u Beogradu šalje 22. juna 1883. predsedniku Ministarskog saveta, g. Piroćancu, akt sledeće sadržine:
"Čast mi je Kraljevskom Ministarstvu, po saglasnosti sa kraljevskim bavarskim Ministrom spoljnih poslova u Minhenu, dostaviti pretstavku Kraljevskog direktora Kraljevskog muzičkog zavoda, Frajhen fon Perfala, koja se odnosi na besprimerno držanje srpskog stipendiste Mokranjca iz Negotina, i s najlepšom molbom, da povedete nadležni postupak protivu imenovanog, i mene o rezultatu istoga izvolite obavestiti.
"Jednovremeno najlepše molim, da mi najljubaznije izvolite dostaviti i doznačiti za Minhen Kraljevskoj muzičkoj školi pripadajući zaostali honorar u iznosu 60 maraka i 75 feninga."
Predsednik Ministarskog saveta i ministar inostranih dela Milan S. Piroćanac, o ovom aktu obaveštava ministra prosvete i crkvenih dela Stojana Novakovića, a ovaj piše Stevanu Mokranjcu, državnom pitomcu u Minhenu, sledeće pismo:
"Gospodine,
Uprava Minhenske konservatorije poslala je g. ministru prosvete opširan izveštaj kako o vašem vladanju tako i o učenju. Ovaj vas izveštaj nimalo ne preporučuje već naprotiv u njemu se predstavlja da vi nikako u školu ne idete, da ste sve ispite izbegavali i zbog vašeg brutalnog ponašanja prema direktoru, uprava je odlučila da u toj školi više nemate mesta. Dalje vi ste obmanjivali Upravu, kao da ste pozvani odavde i da zbog nekih vanrednih neprilika u porodici morate odmah školu napustiti i ovamo doći. Kad je Uprava tražila od vas dokaze za to, vi ste sasvim neuljudno napali na direktore. Najzad, vi niste predavali kasi konzervatorije školarinu koja vam je odavde redovno slata, no ste taj novac utrošili na druge poslove. Tako ste i sada još dužni 60 maraka i 75 feninga u ime školarine. Ta se suma morala nanova platiti direkciji preko ovdašnjeg nemačkog poslanstva. Po svemu sudeći vi ste dali dokaze da niste dostojni više državne pomoći koja vam se ovim sa svim otkazuje."
O NASTALOM konfliktu sa direktorom muzičke škole u Minhenu, Mokranjac je podrobno obavesito ministra prosvete osporavajući da se ponašao "raspusno i razvratno" i dokazujući da je i dalje vredan državne pomoći:
"Ja sam tim lakomišljem izgubio poslednjih šest nedelja od predavanja, ali sam zato pre toga radio, koliko mlad čovek valja da uradi, i ja sam osim školskih radova, koji nisu baš tako maleni, i inače radio, i najskorija budućnost pokazaće da sam se ovde ne samo spremao već što god i uradio. Osim svojih školskih radova, osim spreme za docniji rad ugrabio sam vremena, da što god samostalno u svojoj struci izradim, a to je: jedan trio za klavir, violinu i violončelo, jednu fugu za četiri gudačka instrumenta, nakoliko pesama za mešoviti zbor i jednu skicu za službu božiju, koju ću, nadam se, ako bude volje, preko ovih ferija svršiti. Osim ovih radova imam jednu čisto teorijsku raspravu. Ova dela biću tako slobodan, da podnesem Gospodinu Ministru na ocenu kad budem došao u Beograd.
"Na osnovu svega ovoga ponizno molim gospodina Ministra, da mi izvoli povratiti stipendiju, jer sam ja odista bez svoje krivice izgubio. Ako li Gospodin Ministar ne nađe za shodno, da mi povrati stipendiju, to molim da mi se pošalje tromesečje za avgust, septembar i oktobar, jer ja ni feninga nemam, nemam čime da otplatim ni dugove za stan i hranu, koji su se zbog moje male stipendije i usled moje lakomislene revnosti morali pojaviti, a kamo li još da putujem..."

BEZ obzira na podužu Mokranjčevu ispovest o dobrom radu u Minhenu gde je stigao do kraja studija, ministar je bio neumoljiv. Mokranjac je morao da se vrati u zemlju. Već u novembru 1883. godine pokušao je da odobrovolji ministra prosvete, moleći ga da mu odobri stipendiju još na dve godine, kao bi dovršio svoju struku.
"Prema svojemu planu ja bih rad iduću godinu da provedem u Rimu, kako bi se mogao bolje upoznati sa italijanskom muzikom, a naročito sa načinom kako se u njih predaje i neguje pevanje, jer je veština pevanja u njih najrazvijenija, poslednju godinu provešću opet u Nemačkoj. Zato ponizno molim gospodina ministra da pri rešavanju ima ovo u vidu..."
Ponašanje prema direktoru i baronu Parfalu nije zaboravljeno i zato je odgovor glasio:
"Rešeno je da se više ne šalje. U arhivu."
Tako je Mokranjcu propala ta školska godina.
Da ne bi dangubio, Mokranjac počinje da piše svoje Rukoveti, sve do 1909. godine.
STEVAN Mokranjac, Vuk srpske narodne melodije, istrajan kao srpski dobrovoljac, rođeni radoznalac i istraživač kao i svaki nomad vlaške krvi, govorio je:
"Ne da se, ali će se dati!"
I dalo se!
Sledeće 1884. godine, ministar prosvete Steva D. Popović šalje Mokranjca, uz stipendiju, na nastavak studija, sada u Rimu, da "na izvoru prouči muziku i blagoljepije katoličke crkve".
Veliku ulogu u tome da Mokranjac dobije stipendiju odigrao je tadašnji naš poslanik u Rimu, pesnik Milan Kujundžić Aberdar.
A kada se vratio iz Minhena, Mokranjac je započeo svoju muzičku delatnost u Beogradu kao horovođa pevačkog društva "Kornelije" i učvršćuje se među prve horske dirigente.
Mokranjac izvodi svoju Prvu rukovet i time osvaja ministra prosvete. Verovatno je i to uticalo, između ostalog, da stipendiju dobije.
Posle godinu dana studija, profesor Parisoti izdao je Mokranjcu (1885) svedočanstvo u kome su bile unete sledeće karakteristike:
"... da je Mokranjac, u toku šestomesečnog rada pod njegovom direkcijom, studirao prilježno vokalnu kompoziciju i da je pribavio neobičnu dobit pišući horove za četiri i više glasova, kanone i fuge sa tačnošću i valjanim stilom.
POSLE Rima, Mokranjac odlazi na školovanje u Lajpcig. Boravak u Lajpcigu je značajan i zbog toga što su pre i za vreme Mokranjca u Lajpcigu studirali u Evropi značajni kompozitori kao što su: Artur Salivan, Edvard Grig i Frederik Delijus.
Nastavio je "sastavljanje kojekakvih melodija" koje je započeo po Beogradu kada je imao samo 16 godina. Pomalo je i violinu svirao, koju je počeo da svira još u petom razredu gimnazije kod profesora Karla Reša i Antonija Cimbrića.
Od sakupljanja "kojekakvih melodija" nastalo je preko stotinu kompozicija vrlo značajnih za muzičku istoriju Srbije, od kojih su najpoznatije: "Opelo u fis-molu", ogromno delo u oblasti srpskog narodnog crkvenog pojanja, koju je Dragutin Gostruški, muzički kritičar, ocenio kao najlepšu horsku kompoziciju u istoriji muzike, zatim "Tebe Boga hvalim", "Akatist Bogorodici", "Tebe odjejuščagosja", "Heruvimska pesma"...

AKADEMIK
MOKRANJAC je u svojoj četrdesetoj godini, 1906, izabran za dopisnog člana Srpske Kraljevske Akademije.
Na inicijativu akademika Mihaila Vukdragovića, Srpska akademija nauka i umetnosti obavezala se da se Mokranjčeva oronula rodna kuća u Negotinu renovira i stavi pod zaštitu države.
U Negotinu se od 1966. održava kulturna manifestacija u čast Mokranjca - "Mokrančevi dani", čiji je centar njegova rodna kuća.

JOŠ u šestom razredu gimnazije, Mokranjac je komponovao pesmu "Lulo moja, srebrom okovana", za muški hor. Tekst je napisao pesnik Nikanor Grujić. Te godine, Mokranjac je komponovao solo uz pratnju klavira "Večernja zvona", na tekst T. Mura. Prevedena je i štampana u beogradskom književnom časopisu "Vila", 1868. godine, pod uredništvom Stojana Novakovića.
Mokranjac 1877. godine boravi u Negotinu kao horovođa, gde komponuje "Sanjarije na srpske narodne pesme" za gudački kvartet, i kompoziciju "Na kosidbi", po tekstu pesnika Milorada Popovića Šapčanina.
Jovan Jovanović Zmaj je s nemačkog prepevao zbirku "Istočni biser", iz koje je Mokranjac uzeo pesmu "Ne bi jarkog dana" i 1882. godine je "prepevao" u "Ne bi jarkog sunca".
Vinsku pesmu Đure Jakšića "Što ne piješ vina" Mokranjac je 1886. godine komponovao kao duet za tenor i bas, uz pratnju klavira.
Godine 1887, komponovao je za mešoviti hor i solo sopran pesmu Branka Radičevića "Jadna draga". Ova pesma je već korišćena u kompoziciji Vaclava Horejšena i bila je mnogo popularna u Vojvodini.
TOKOM 1894. Mokranjac putuje, s Beogradskim pevačkim društvom, u Solun i Skoplje. Za ovu priliku Mokranjac priprema tursku ljubavnu pesmu "Birčare si jok" za koju je pisao reči Etem Beg, a kompozitor je bio Said efendija, tj. Stevan Mokranjac.
Iste te godine, Mokranjac piše baladu za bas s pratnjom klavira "Lem Edim". Tekst je Mokranjac verovatno uzeo iz Zmajevog "Javora".
Francuski "Mond", 5. marta 1871. godine, upoznaje svoje čitaoce o umirujućem starcu Lem Edimu iz solo pesme Stevan Mokranjca da je po snazi i lepoti ravna najpoznatijim baladama evropskih umetnika, a po opisu smrti - "borisovska".
"Tri junaka" Mokranjac komponuje 1895. godine na tekst Dragomira Brzaka (1851-1904), pesnika boema, sekretara BPD.
Za muški hor je 1895. godine napisana "Dobrodošlica kraljici", upućena kraljici Nataliji. Mokranjac je prigodnice pisao i kralju Aleksandru Obrenoviću, pa kralju Petru Prvom Karađorđeviću ("Pozdrav kralju Petru Prvom", 1903) i "Pozdravna pesma kralju Petru Prvom" (1904).
ZA izlazak mladenaca iz crkve, Mokranjac je 1896. godine komponovao "Svadbenu pesmu", na tekst D. Brzaka.
Mokranjac komponuje "Himnu Vuku Karadžiću" (1897), te "Himnu Milošu Velikom" (1898), himnu o pedesetogodišnjici BPD (1903), "Himna društva Prosvjeta" (1912), "Čika Pejčina himna", posvećena horovođi Peri Dimiću, te "Za inat", "Da je meni, dušo Jelo", "Magla pala", "Kozar", za mešoviti i muški hor (1904) po motivima iz "Ivkove slave" i pesme "Kraj Vardara stajaše". Stevan Krokić, bibliotekar BPD, pored prepisa je napisao: "Kozar, reči Milovan Glišić". Tu su još "Prizrene stari" (1912), tekst Alekse Šantića, "Balkanska carica" (1910), tekst Nikole Petrovića Njegoša, "Zimnji dani" (1914).
"Zimnji dani" je poslednja i nedovršena kompozicija Stevana Mokranjca, koju je radio "uoči smrti na tri dana".
Osim ovih kompozicija, postoji i Mokranjčevo "pravoslavno srpsko narodno crkveno pojanje" koje je sabrano u delima: "Božanstvena služba u Sv. Jovana Zlatousta" (1901), "Osmoglasnik" (1908), "Strano pjenije" (1914), "Opšte pjenije"...


PLAČ BOGORODICE
GODINE 1892, uvežbavanje Mokranjčevog "Plača matere Božje" nadgledala su dva sveštenika po nalogu mitropolita Mihaila, a pod sumnjom da njegovo pojanje nije dovoljno pravoslavno. Javnost je stala uz Mokranjca, ali je mitropolit ipak zabranio "Plač".

DRUŽENjE s pesnicima u kafani "Kod Dardanela" Mokranjacu je mnogo koristilo. Pesnik Dragutin Ilić je iz Vranja doneo oko 60 melodija, a Mokranjac će Ilićevu "Mirjanu" ugraditi u svoju "Četvrtu rukovet". A 1884. godine, Mokranjac je podario Beogradu svoju "Prvu rukovet" u kojoj se nalaze dve pesme srpskih pesnika: "Jarko sunce odskočilo", Đorđa Maletića i "Protužila Pembe Ajša", Jovana Ilića.
U "Rukovetima" Mokranjac ne koristi samo afirmisane pesnike, već i pesnike iz naroda, seljake koji su znali stare pesme iz svojih sredina. Govorio je: - Narod je instinktivno upotrebio ono što učeni kompozitori uče u školama.
To je navelo Mokranjca da "cveće" za svoje "Rukoveti" bere kod seljaka u Srbiji, Hrvatskoj, Makedoniji, Bosni, na Kosovu, pa čak i u Bugarskoj. Brao je cveće bratstva i jedinstva, cveće jugoslovenstva. Vizionarski rad. Nije doživeo da vidi i oseti to ujedinjenje, jer je umro 1914.
Svim tim krajevima odužio se svojim "Rukovetima", svako je dobio cvetak. Istina je: ono što je Vuk uradio u književnosti to je Mokranjac uradio u muzici.

BRANISLAV Nušić, Mokranjčev prijatelj i domaćin kompozitoru na Kosovu, beleži kako je Mokranjac tamo radio: "Organizovali smo tada zajednički rad, svakodnevno probirali sa pazara seljake i seljanke, dobavljeni iz raznih krajeva Kosova poznatiji pevači, te je Steva probavljao sa njima od jutra do mraka, beležeći svaki ton, svaku varijaciju".
Mokranjac Kosovu posvećuje 8. i 12. "Rukovet".
Oteo je od zaborava i muzički obradio više od stotinu pesama. To su postigli još samo: Musorgski i Stravinski iz "ruskog tima", samo što se Mokranjac češće služio citatom naroda.
U svoj Negotin Mokranjac vodi hor povodom otkrivanja spomenika velikom junaku Hajduk Veljku. Bilo je to na Duhove 1892. godine kada je Negotin osvanuo sav ukrašen zastavama, tako silno kako nije bio ukrašen ni onda kada ga je lično knez Miloš posetio, niti kada je Negotin pripojen Srbiji.

OKUPILO se oko 6.000 ljudi iz Negotina i susednih sela. Žurili su u susret svom Mokranjcu. Pište zurle, ječe violine predvodeći masu sveta koja se slivala ispred nove crkve. Pevači iz Mokranjčevog hora s mukom su se probijali kroz razdraganu masu.
U osam časova krenula je služba. Zaječa pesma krajinskih sveštenika, a nešto kasnije zagrmi hor iz Beograda, s kojim je Mokranjac krčio sebi put u legendu. Povetarac je rasplinuo ravnicom reči "Tebe Boga hvalim." Odjeknule su reči "Šeste rukoveti", napisane baš u čast Negotina i Hajduk Veljka. Posle završetka "Rukoveti" - aplauz, a publika je čak tražila da hor ponovo otpeva tu kompoziciju, što je Mokranjac s malim snebivanjem prihvatio.

JEVKA IZ PRIŠTINE
MOKRANjAC je u Prištini boravio 1896. i, između ostalog, zabeležio i ovo:
"Maksim zaljubljen u Jevku. Jevkin otac ne da Jevku. Maksim udesi sa svojim drugom lažnu otmicu. Njegov se drug preobuče u žensko ruvo, sakrije se uveče, a u zoru, na poziv Maksimov, izađe iz kapije Jevkine. Komšije su spazile i puče bruka po celoj Prištini. - Jevka pobegla..."
Prava priča za muzičku dramu.
Književnu dramu po ovom istinitom događaju piše drugi Stevan, Stevan Sremac "Zonu Zamfirovu".

MOKRANjAC sa svojim horom gostuje u Dubrovniku, u čast pesniku Ivanu Gunduliću. To putovanje za samog Mokranjca bilo je sudbonosno. Rođena je ljubav između slavnog dirigenta i mlade horistkinje Marije - Mice Predić.
Marija - Mica Predić zapisala je u svom dnevniku:
"Jedno veče za vreme našeg bavljenja u Dubrovniku (u lađi smo stalno noćili, ručavali i večerali, a obdanice izlazili u varoš) dođe puno Dubrovčana da nas poseti u lađi. Pevalo se, igralo, svirao naš orkestar, Staša Binički deklamovao, Steva pevao `Hajduk Veljka`, itd. Zatim smo se vozili barkama po mesečini. Steva je sa svima redom po nešto razgovarao, jer svi su se oko njega kupili, svakoj devojci je rekao po neku lepu reč, a najzad kad su svi otišli Steva mi reče:
- Baš je lepa ova Mare, a i Dobrila je mila.
Na to mu ja reknem:
- Vama se svi dopadaju.
A on mi reče:
- Ipak samo jedna.
Tako me je pogledao da nisam imala potrebe da pitam koja je to..."
POSLE tog putovanja ljubav se između Mice i Mokranjca razbuktala. Njoj se ostvario devojački san:
"Steva je posle tog puta dolazio češće, doneo bi violinu, pa smo svirali zajedno, a i on je pevao. Tad sam prvi put čula `Mirjanu`, otpevanu kao nikad posle. `Crne oči i kosa i belo grlo`, to nije bilo Mirjanino, već moje. Samo ne znam zašto je tada promenio i pevao umesto `belo grlo da ga grizem` u `belo grlo da ga ljubim` i `crne oči da ih pijem` u `crne oči da ih gledam` - možda mu se činilo ono prvo suviše strasno za moju devojačku čednost".
Mokranjac i BPD su nastupili i u inostranstvu, od Austro-ugarske, preko Nemačke, Rusije i Bugarske do Turske. Očarao je i cara i sultana.
O gostovanju u Budimpešti mađarska štampa je najpohvalnije pisala o horu i Mokranjcu. Hor ima "intonaciju čistu kao kristal" i "raspolaže basom koji nadmašuje i same basiste Slavjanskog".
"Gospodin Mokranjac, izvrsni umetnički horovođa pevačkog društva, ispunio je program svojim kompozicijama, dirigovao je horom koji se nalazi na takvoj umetničkoj visini da se ne boji upoređivanja ni sa kakvim društvom, pa ni najčuvenijim na evropskom kontinentu".
SAME hvale i pohvale. Mladu članicu hora, svoju Micu, postavljao je Mokranjac "u prvi red, ispred sebe, da bi je mogao bolje izbliza videti i stalno gledati", pa je nastavljao, dalje, dalje do novih gradova i novih visina.
Na koncertima po Nemačkoj 1899. godine u Berlinu, Drezdenu i Lajpcigu prisustvovali su nemački car i carica i saksonski kraljevski par.
Mokranjac je imao hor u Prvoj beogradskoj gimnaziji, kao i u Bogosloviji, gde je bio nastavnik. Bio je i dirigent u Topografskom pevačkom društvu "Jakšić", pa u Jevrejskom pevačkom društvu, u Srpskom pevačkom društvu iz Subotice...
Mokranjac "pomagao je i savetom i delom svakome ko god mu se obratio", jer je bio mirne prirode, veoma ljubazan i predusretljiv, i iznad niskog i zlobnog. Izmenio je lik muzičkog života ondašnje Srbije.
"Vaš nauk ovde ne beše glas vapijućeg u pustinji... možemo mi Vama blagodariti na Vašoj dobroti, koju nam ukazujete", zahvaljuje se Srpsko pevačko društvo iz Subotice na pomoći, gde je radio jedno vreme.
Zahvaljujući Mokranjcu, u Srbiji je 1903. godine bilo 37 horova.

MOKRANjAC se, krajem 1899, teže razboleo. Morao je na operaciju bubrega u Beč. Opet je novac bio problem, te je sad priskočio u pomoć sam kralj Milan Obrenović. Kralj Milan dao je Mokranjcu 200 dukata i ličnu preporuku za doktora G. Bauera. U Beč je putovao u društvu apotekara Đoke Dimitrijevića, koji je ostao do kraja uz Mokranjca i o svemu obaveštavao Beogradsko pevačko društvo.
Iz Beča Mokranjac odlazi u Karlsbad, odakle piše svojoj ženi Mariji Predić:
"Mila moja Miciko,
Jutros, celo pre podne bio sam neraspoložen i uznemiren zbog vesti, koje su sve ovdašnje i neke bečke novine donele. Gde god me je koji sreo Srbin (a ima ih ovde dosta iz Srbije i preka) pita me: `Ama, šta to bi?` Sve mi se činilo, kao da me i Švabe koje sretnem poznaju da sam Srbin, pa me očima pitaju: `Šta to bi?` A i sam sebe pitam: Šta to bi?"
OVU vrstu znatiželje izazvala je veridba kralja Aleksandra Obrenovića s Dragom Mašin, udovicom.
Tim povodom, u svom pismu Mica pita Mokranjca da li je čestitao kralju veridbu, a on odgovara:

"Miciko moja,

Pošto sam pismo već bio poslao, ja sam počeo misliti o umesnosti i neumesnosti čestitaka. Pošto sam stvar dobro pretresao, a na to me je tvoje pitanje navelo, ja sam se sinoć rešio, da danas, na dan svadbe, pošaljem svoju čestitku i ja se i sada, pošto sam već uputio depešu, bojim da moju depešu ne smatraju pretencioznom... Zna se da sam ja uvek bio povučen i da nikad nisam hteo da ističem svoju ličnost, kamoli kod Dvora, mada sam za to imao mnoštvo prilika."
POSLE povratka u zemlju, Mokranjac nastavlja da radi, s koncertima i komponovanjem. U braku s Micom dobija sina Momčila. Tokom Prvog svetskog rata, Mokranjac s porodicom prelazi da živi u Skoplje.
Mica je to vreme opisala ovako:
"Kad smo izbegli u Skoplje odmah je nabavio notne hartije, plajvaz i gume. Od Nušića je potražio Zmajeve i pesme Vuka Karadžića, i tako je celog dana (tih teških dana) sedeo za stolom i pisao. Iako su mu nervi bili već sasvim popustili, a duh i svest već ne tako vedri i sveži da bi mogao šta stvoriti - slično ranijim godinama - ipak je neumorno pisao i pisao. Dva dana pre no što mu je pozlilo terao me da pevamo `Radujsja nevesto` i tako smo je Aga (naš sin), Steva i ja odpevali. Ta dva poslednja dana više je čitao novine i radovao se uspesima naše vojske koja je toga dana prešla Zemun. Hteo je da se odmah vratimo u Beograd. No, sutra izjutra mu pozli, nije mogao da govori, niti sigurno nogama i rukama da vlada. Nigde doktora da se nađe, sve je u bolnicama posle bitke na Ceru, puni vozovi ranjenika. Jedva pred podne dođe jedan Rus, na brzu ruku dao uputstva - tople flaše na noge, `ladnu krpu na glavu. Steva je sve hteo nešto da kaže, ali ne može. Dam mu plajvaz i hartije da napiše, ruka ne sluša, a meni je teško što ne znam šta hoće. Posle je opet hteo da ustane i, najzad, pokaže bokal, hoće vode! Celog dana nismo se setili da mu damo vode, sem supe i mleka. Toliko sam bila utučena da se nisam setila onoga što najviše svakom bolesniku treba.
Noću sam sedela pored njegove postelje. Aga malo prilegao, oko tri sata Steva se uznemirio, te me vuče za suknju - ja odmah mislim žedan je, ali on ma`ne glavom da neće, i onda me opet vuče sebi i tako vedro, ali tužno gleda. Nagnem se, pitam šta hoće i plačem od žalosti što ne može da govori, a on mi privuče glavu i poljubi u obraz. To je bio njegov poslednji pogled i poljubac."