Vitezovi kumanovske bitke

MALE hrišćanske države sa Balkana: Srbija, Crna Gora, Grčka i Bugarska sklopile su početkom 1912. godine savez za oslobođenje od zajedničkog ugnjetača - Turske. Prešli su preko svojih nesuglasica i smetnji i rešenosti da konačno spasu svoje sunarodnike od svirepog i nezasluženog ropstva.
Ove godine 23. oktobra navršena je devedeset i jedna godina od slavne Kumanoske bitke u kojoj su Srbi pobedom nad Turcma osvetili Kosovo. Za nas Srbe to je bio kraj viševekovne borbe sa jednim istim neprijateljem. Kumanovska bitka, puna neizvesnosti i iznenađenja, rešila je sudbinu Srbije i možda celog Balkanskog rata. Ali time je označen početak jedne druge, mnogo kraće borbe protiv naših tadašnjih neprijateljskih suseda: Turske, Austro-Ugarske i Bugarske, koje su okruživale i stezale ondašnju Kraljevinu Srbiju. Srbija je ipak velikom energijom savladala sve prepreke do konačnog oslobođenja i ujedinjenja.
Balkanski rat, u kome je poražena Turska i uništen njen feudalni poredak u Evropi, bio je po rečima Lenjina, ne samo oslobodilački već i revolucionarni sa gledišta društvenog razvoja.

ZABORAVLJENI JUNACI
O KUMANOVSKOJ bici, nesumnjivo najvažnijem događaju Balkanskog rata, ovde govore njeni učesnici, istoričari i svedoci onoga vremena. Iako u tim radovima ponegde ima nacionalnog romantizma i idealizma to ne umanjuje pouzdanost izvorne građe za dublja preispitivanja Kumanovske bitke.
U proteklom periodu, posebno u onom posle Drugog svetskog rata, malo se pisalo o znamenitoj Kumanovskoj bici, pa su pali u zaborav najvažniji događaji i likovi iz prvih redova te bitke. U knjizi **Balkanski rat 1912-1913** u izdanju Istorijskog instituta JNA 1959, godine, prvi put je bliže opisana Kumanovska bitka, sa dosta skromnim i nepotpunim podacima. Nema bližeg opisa odlučujuće bitke na Srtevici, sa legendarnim junacima koji su tu bitku izneli na svojim plećima. S druge strane, neki novi istoričari netačno navode imena i uloge tih junaka. Tako se za kapetana Milisava Nedeljkovića, koji je na prevaru zarobljen, tvrdi da je poginuo. A za majora Vojislava Nikolajevića, koji je na bojištu nađen polumrtav i ogrezao u ranama, tvrde da se preziva Nikolić i da je zarobljen. Takvo nepoznavanje istorijskih činjenica doprinosi da pokolenja prhivate zaborav i prekrajanje istine. Na naučnom skupu istoričara Srpske akademije nauka u decembru 1999. godine konstatovano je da se ovakve greške moraju ispraviti, ali to je ostalo samo kao mrtvo slovo na papiru.
Istovremeno, na zapaženoj i ponovljenoj TV emisiji, u kojoj se govorilo o čojstvu i junaštvu naših ratnika, jedan učesnik je kao o svom uzoru, pored ostalog rekao: **Danas se malo ko seća okršaja sa Turcima u Kumanovskoj bici, u kojoj je major Vojislav Nikolajević u najkritičnijem momentu jurišao kao jedan čovek, jedna nacija, jedna zastava - dok nije pao teško ranjen na pet mesta!**
Ovo je sa uzbuđenjem slušala u poodmaklim godinama kći tog junaka, koja je oca poslednji put videla 1941. godine kada ga je kao dete ispratila u Drugi svetski rat. Poželela je i ostvarila susret sa čovekom koji joj je posle toliko godina oživeo uspomenu na oca. Tom prilikom ovaj joj je doneo knjigu francuskog dopisnika iz balkanskih ratova, Anri Barbia: **Srpske pobede**, štampane 1913. godine. Zatim je oduševljeno pokazao na sledeći odlomak opisa Kumanovske bitke iz knjige **Srpske pobede** koji ga je zadojio patriotizmom:

MAJOR I PUKOVIK
**NASTADE jedan kratak, neobjašnjiv zastoj, kao da su dve rase merile jedna drugu, licem u lice poslednji put, pre nego što se budu uhvatile u koštac...
Ali strašan vetar od šrapnela zahuja. Sve sprave za ubijanje, pucale su i grmele ujedno. Četvrt časa trajao je okršaj koji se ne da opisati.
Odjednom glavni junak ovog natčovečanskog otpora, komandant Sedmog puka, pukovnik Glišić, pade pogođen jednim zrnom. Major Vojislav Nikolajević vide kad je pukovnik pao. On polete, izvuče svoju sablju, petnaest oficira, to je bilo sve što je ostalo, učiniše to isto. Jedan krik odjeknu: *Juriš!*
Tada u jednoj vrsti zanosa, ostaci Sedmog puka poleteše napred i čudo se dogodi. Red po red, korpus turske vojske bio je zbrisan, odbijen!
Major Nikolajević, s jednom rukom kojom nije mogao kretati, sa ranom na leđima koja je zjapila, neprestano je bio na čelu svojih vojnika. Pogodila su ga dva zrna od šrapnela u desno rame i jedna mu je granata rasekla plećku.
Međutim, besni juriš još je bio ubrzan, jedna baterija uzeta je na juriš, preneražene topdžije, koji nisu imali vremena da pobegnu, prikovani su za svoje topove. Ranjen još na dva mesta, major Nikolajević pao je pogođen u slabinu, sa jednom slomljenom nogom, ali njegova žrtva nije bila uzaludna: na celoj liniji neprijatelj je bežao.
Turska ofanziva bila je konačno slomljena. Ceo jedan korpus turske vojske odbila su i potukla dva srpska puka!**
Dana 30. septembra 1912. godine tačno u podne, tadašnji ministar vojni Srbije, Radomir Putnik, objavio je:
**NJ. V. Kralj naradio je mobilizaciju i 1, 2. i 3. poziva narodne vojske i poslednje odbrane. Prvi dan mobilizacije je 3. oktobar. Naređujem izvršenje.**
Ova kratka naredba zapalila je celu Srbiju. Građanima je mobilizacija objavljena dobošima, pucnjem prangija, paljenjem vatre i drugim ugovorenim znacima. Srbija se do najudaljenijih mesta ustalasala i uskomešala velikom brzinom u kojoj se ispolji odanost, patriotizam i požrtvovanje svih Srba.
Već prve noći i zore po objavi ukaza kojim se narod poziva na oružje svi sposobni ljudi prijaviše se svojim komandama, vodeći sa sobom sve što je moglo biti od koristi vojsci: konje, volove, tovarna kola i drugo. Svako je davao sve što je mogao, ne pomišljajući na neku naknadu, jedino u cilju da doprinese pobedi Srbija, svesna teškoća sa kojima će imati da se bori, pokazivala je bez posredovanja vlasti prosto svoju odluku da se uspeh postigne po svaku cenu.
Mala Srbija - 48.000 kvadratnih metara, koja je 1911. godine po zvaničnoj statistici imala 2.000.000 stanovnika, istakla je za rat 402.000 ljudi, što iznosi 14 odsto od celokupnog stanovništva.

VOZOVI PREMA JUGU
MOBILIZACIJI se nije odazvalo samo dva odsto ljudi, uglavnom nesposobnih, koji su se ipak većinom prijavljivali i tražili da se uvrste u borbene redove. Organizacija je bila zadivljujuće savršena. Ogromne kompozicije punih i praznih vozova, razmimoilazile su se po vremenu i mestu, tačno onako kako je bilo propisano redom vožnje, bez ijednog sudara, čak ni zakašnjenja gotovo nije bilo. Major Nikolajević u svojim uspomenama piše: **Ja sam 8. oktobra pred podne došao sa trkalitša na beogradsku stanicu i 10. oktobra rano ujutru stigao u Vranje. Zakasnilo se sedam minuta i to se vreme imalo nadoknaditi.**
Po srpskom ratnom planu sve tri srpske armije trebalo je da nastupaju koncentrično: Prva armija iz vranjskog pomoravlja preko Kumanova ka Ovčem Polju, Druga armija preko Ćustendila ka desnom krilu turske armije, a Treća armija imala je najduži put preko Kosova ka levom krilu turske armije, tako da sve tri zajednički tuku bitku na Ovčem Polju.
Po turskom ratnom planu, Vardarska armija imala je da preduzme ofanzivu u pravcu Kumanova, da tuče razdvojenu Prvu srpsku armiju, da je odbaci u tesnac Južne Morave, potom da tuče Drugu i delove Treće srpske armije. Po tim planovima krenule su tri srpske armije i Vardarska turska armija.
Divizije Prve armije su 22. oktobra 1912. godine zaposele linju Tabanovici - Četirci - Mlado Nagoričane. Kao što se vidi na karti Moravska divizija 1 poziva zaustavila se na desnoj strani. U sredini, zbog lošeg terena zaostala je dosta povučeno Drinska divizija 1 poziva. Na levoj strani Dunavska divizija 1 poziva zaposela je mladonagoričanske položaje i opasno se isturila 4-5 km ispred Drinske divizije. Konjička divizija zanoćila je na Mladom Nagoričanu i u nekoliko bila potpora Dunavskoj diviziji koja će odigrati glavnu ulogu u prestojećoj bici. Na pomenutim položajima Prva armija trebalo je da sačeka levokrilnu Drugu armiju pod komandom đenerala Stepe Stepanovića i desnokrilnu Treću armiju pod komandom đenerala Božidara Jankovića.
Turska Vardarska armija iznenadila je Prvu srpsku armiju i Vrhovnu komandu srpske vojske.
Neprijateljska turska Vardarska armija, pod komndom divizijskog generala Zeki-paše još 20. oktobra zaposela je svojim 7 Korpusom (komandant Feti-paša) položaje severno od Kumanova. Tokom 21/22. oktobra turski 5 Korpus (Kara Said-paša) i 6 Korpus (DŽavid-paša) došli su preko Ovčeg Polja i do zore zaposeli desnu obalu reke Pčinje. To je bilo iznenađenje za srpsku vojsku, jer su sve okolnosti ukazivale da će se Tursi tući na Ovčem Polju ili čak još južnije.

VOJVODA VUK
SRPSKA Vrhovna komanda, Štab Prve armije na čelu sa prestolonaslednikom Aleksandrom i njegovim načelnikom štaba pukovnikom Petrom Bojovićem, niti njegovi komandanti divizija, pukova, pa ni komandant Konjičke divizije knez Arsen Karađorđević, brat kralja Petra, nisu znali o pomenutim pokretima i položajima Turaka, kao ni o njihovoj snazi.
Ispred našeg fronta nalazila su se samo dva izviđačka eskadrona Konjičke divizije.
Krajnje levo krilo tj. uzvišenje Srtevicu zaposele su samo slabe četničke snage makedonskih dobrovoljaca pod komandom vojvode Vuka (kapetana Vojina Popovića) bez regularnih srpskih trupa, tako da je to krilo bilo veoma osetljivo.

UOČI iznenadnog sudara Prve srpske i turske Vardarske armije kod Kumanova odnos snaga bio je u korist Srba: u pešadiji više od 2:1, u konjici oko 3:1. Turci su bili neznatno nadmoćniji po broju baterija (41:39) i artiljerijskih oruđa (164:148).
Dunavsku diviziju sačinjavali su: Štab u manastiru Zabeli, iza Starog Nagoričana. Na desnom krilu 9, na levom 18. pešadijski puk ojačan 3. artiljerijskim divizijom (tri poljske baterije).
U rezervi su bili: 7. i 8. pešadijski puk (bez jednog bataljona) i 3. divizijski artiljerijski puk (bez 3. diviziona, svega 6 poljskih brzometnih baterija).
Na divizijskim krilima po jedna pionirska četa.
Divizijski konjički puk bio je kod Strmovca u dolini Pčinje. U levoj pobočnici jedan bataljon 8. pešadijskog puka na Orlovcu.
Raspoloženje vojske i atmosferu u noći uoči bitke ovako je opisao Branislav Pantić, tada vodnik 4. čete 3. bataljona 18. puka, u članku: **Osamanaesti pešački puk u Kumanovskoj bici**
**Vreme je bilo tiho i mirno, za mesec oktobar izvanredno; naše raspoloženje isto tako bilo je u skladu sa ovim lepim vremenom i do sada postignutim uspesima, tako da je to veče 22. oktobra u našem bivaku provedeno u punom zadovoljstvu, sa smehom, koji su izazivali razni vicevi na račun Turaka.**

ZATIŠJE PRED BURU
**JEDNOM rečju, veče koje ničim nije ni izdaleka nagovetšavalo niti predskazivalo sutrašnji haos i lom, u kojima umalo nisu bile dohvaćene, zavitlane i bačene u večnost sve naše mladalačke iluzije i maštanja o pobedonosnom ulasku u Dušanovo Skoplje, a i da ne govorim o mogućnostima poraza, koji je bio tako blizu, a koji nam se činio te večeri savršeno nemogućim. A da nam je neko te večeri kazao da ćemo mi sutra teret dana poneti na našim plećima i da će to biti jedan od najznačajnijih događaja u istoriji našeg naroda i da će sutrašnja situacija svom težinom sručiti se na nas, mi bismo mu se u oči nasmejali i rekli mu, ako ništa drugo, ono bar da ne zna šta govori.
Ne, to je nemoguće! Svi izveštaji glase da Turaka nema nigde u blizini! Zar naša konjica nije napred?! Zar ona bodrim okom ne motri i ne zaštićava našu armiju?!
Da, da, sve je na svome mestu! Turci su na Ovčem polju - tačno onako kako ih je postavila naša Vrhovna komanda! - i mi ćemo ih tamo naći i tući - a dotle, možemo mirno spavati i odmarati se, a za sve ostalo ima ko brine.
Eto, sa takvim idejama i mislima i ubeđenjima legli su te značajne večeri oficiri 13 pešadijskog puka, da se u zasluženom odmoru okrepe i spreme za sutrašnji rad.
Noć, ta tiha i mirna oktobarska noć puna zvezda i mesečine, provedena je u bivaku našega puka potpuno mirno i spokojno, niko ni u snu nije sanjao šta nas sutra očekuje, da ćemo mi stura poneti i izneti teret dana i da je naš puk sudbinom predodređen da odigra jednu najvažniju i najsudbonosniju ulogu u ovome ratu...**
Naš poznati istoričar Stanoje Stanojević ovako je opisao sledeći dan:
**Dan 23. oktobra osvanuo je mutan i sumoran. Kiša je sipila i rominjala, a izmaglica se lelujala na kosama i ispred kosa, koje su zauzimale srpske trupe. Od vremena na vreme razbila bi se pomalo magla, polja i kose pred vojskom osvetlile bi se za trenutak, da bi se odmah zatim magla još više zgusnula i da sasvim zatvori vidik, do na nekoliko stotina koraka. Srpske su trupe u toj magli stajale na svojim položajima, i ne sluteći, da je tako blizu velika neprijateljska vojska, i da će takoreći za nekoliko trenutaka početi velike Kosovske tragedije.
A u isti mah se, pod zaštitom magle, ispred kosa na kojima je bila srpska vojska, u dolini Pčinje i Kumanovke, okupljale i razmeštale mnogobrojne turske trupe i izvlačeni topovi na položaje, sa kojih su odstojanja verovatno još ranije bila tačno odmerena.

SEĆANJE MAJORA NIKOLAJEVIĆA
ZEKI - PAŠA, komandant turske Vardarske armije, pošao je protiv naše Prve armije podjednako jak na celom frontu, od Pčinje do Skopske crne gore, ali svakako sa namerom, da u toku borbe prikupi što više vojske, na onoj tački, gde oseti da su Srbi najslabiji...
Već pre objave rata, još za vreme mobilizacije država, Turci su dobijali od njima prijateljski raspoloženih sila, prilično tačne podatke o stanju, broju i rasporedu srpske vojske. Tačno su znali, da Moravskom dolinom nastupa najveći deo Prve armije, a da dolinom Pčinje silazi manji deo trupa...**

Poštovani Gospodine!
Pišete mi i molite da Vam opišem Kumanovsku bitku o kojoj smo razgovarali 29. oktobra 1912. godine, kada ste me posetili teško ranjenog u Ristovačkoj bolnici. Rado se odazivam Vašem pozivu, jer sam kao komandant bataljona bio na najvažnijem mestu i u presudnom momentu kada se sudbina bitke rešavala.
Iz uspomena koje su mi duboko urezane u duši, izneću samo ono što sam lično video i doživeo. Neću se upuštati u opis i ocenu Kumanovske bitke u celini, o kojoj su mnogi iscrpno pisali.
Dana 22. oktobra 1912. godine, posle podne, 7 pešadijski puk **Kralj Petar 1** u kome sam u činu majora bio komandant 2. bataljona, smenio je sa predstražarskog položaja na Starom Nagoričanu trupe 8. pešadijskog puka, koje su zauzele prednje položaje. Nastupili smo kao rezerva i prenoćili u bivaku pod malim šatorima.
Sledećeg dana, 23. oktobra, pre podne, po tmurnom vremenu i magli, 7. puk se od mesta prenoćišta kretao u dugačkoj koloni dvojnih redova da zauzme svoje mesto u borbenom poretku Dunavske divizije 1. poziva, koja je obrazovala levo krilo Prve armije, čiji je komandant bio prestolonaslednik Aleksandar.
U toku noći i sada, jašući na konju pored svog bataljona, u glavi mi se roje misli i sećanja na priče oca i matere o svemu što su Turci i Arnauti činili da unište naš živalj i da ga zauvek rasele iz Stare Srbije. Dugih zimskih noći mater mi je pričala da se njen otac doselio sa Vilajeta, kako se onda za Kosovo govorilo, i došao u Beograd kada je u njemu bilo svega stotinak kuća i da je za vlade knjaza Miloša kupio na Terazijama ledinu za 100 dukata.
Doveo ju je iz sela Midinaca, koje se nalazi između Gostivara i Kičeva, kada joj je bilo sedam godina. Tada su bežali 18 dana karavanom, na konjima, da bi se sačuvali od zuluma i razbojništva strašnih Arnauta iz Debra i okoline, koji su se preko planine spuštali do Midinaca. Za 50 godina Debralije su pobili i opljačkali 11 domaćinstava iz njegove zadružne kuće. Mati, čiju je glavu ded tada spasavao, dobro je zapamtila Debralije kada su noću dolazili, uz lavež pasa, i ubijani i pljačkali Srbe, a iz kuće niko nije smeo da izađe i pokaže se da je živ. Skrivala se u majčinom krilu, drhteći da ne progovori nijedne reči. Tih strašnih dana naš živalj morao je da beži napuštajući svoje domove i grobove svojih predaka.

BITKA VEĆ POČINJE
I OTAC mi je pričao o seobi Srba pod Čarnojevićima, i da je kao čobanin došao u Beograd. NJegovi su pripadali onom malom broju Kosovaca iz okoline Vučitrna, koji su se odvojili od Niša i preko Gramade i Knjaževca naselili nekoliko sela u okolini Zaječara, pa i njegovo selo Zvezdan. Kao dečaka vodio me je otac u Zvezdan, gde sam na odelu žena video kosovski vez.
Kao potomak, po ocu i materi, onih koji su bili prinuđeni da beže i raseljavaju se od Turaka i Arnauta, polazim sada sa srpskom vojskom i svojom braćom da osvetim Kosovo i pobijene pretke.
Moje misli prekida fijuk i eksplozija rasprsnutih granata i šrapnela. Bitka je počela.
Po naređenju komandanta puka, prestrojavamo se u evolucioni poredak da izbegnemo gubitke usled artiljerijske vatre. Puk zauzima svoje mesto u borbenom poretku divizije, iza mesta gde se sastaju krila 9. i 8. puka.
Šrapneli se rasprskavaju visoko i ne nanose nam nikakve gubitke. Prošetam između četa, razgovaram i šalim se sa oficirima i vojnicima. Razgovorom i šalom suzbija se, donekle, strah. Najednom, nad glavama Prve čete raspršte se šrapnel i vojnici mu se iz klečećeg stava pokloniše, kao po komandi.
- Ne klanjaj se kao Turčin Muhamedu! Srbin se samo prekrsti da mu Bog sačuva glavu - rekoh vojnicima od kojih neki počeše da se krste. U mirnodopskim prilikama Boga se obično ne sećamo, ali u ratu kada glava igra na ramenu, često ga prizivamo, obično rečima:
- Bože, sada mi pomozi!
Ne znamo šta se napred dešava, ne vidi se ništa sem zujanje i rasprksavanje šrapnela i granata. Kod naših trupa primećuju se pojedini oficiri i ordonansi kako odlaze do komandanta puka i potom napred ka prvom borbenom redu. Kad se nađoh između svoje Prve i Druge čete, rasprsnu se šrapnel iznad moje glave i ja mu se poklonih, samo nešto manje od vojnika.
- Da li su me videli? - U stidu okrenuh glavu polako i ispod očiju pogledah vojnike. Prisetih se, zatim, da je takav stid mnoge hrabre oficire oterao u smrt pre vremena. Ali zbog neustrašivosti vojnici su nas neizmerno uvažavali i poštovali. Često su nas sami opominjali da se ne izlažemo opasnosti:

STEPA GONI TURKE
- GOSPODINE majore, zašto ste došli ovamo? Šta ćemo bez Vas ako poginete?, čuh reči nekog redova - navodi Nikolajević.
**U bici takve reči još više ohrabruju. Pod artiljerijskom vatrom doživesmo prvo krštenje. Klanjali smo se, iako nas tome niko nije učio.
Posle izvesnog vremena komandant puka pozva nas komandante bataljona i saopšti nam izveštaj primljen od oficira jedne konjičke patrole:
- Đeneral Stepa potukao Turke na StTracinu i sada ih goni.
Ovaj izveštaj neizmerno nas obradova i mi ga preko komandir a četa saopštavamo vojnicima.
- Ura...a...a! Živeo đeneral Stepa! - razleže se nagoričanskim poljima.

POD uticajem ovog izveštaja jedan veliki deo 18. puka još ranije je napustio svoj predstražarski položaj i spustio se niz nagib da iskoristi pobedu đenerala Stepe i da goni Turke. Kad se najveći deo tog puka spustio do potoka, pojavi se potpuno razvijeni borbeni poredak turskih trupa, koji svoj glavni napad usmeri u masu na ovaj deo puka.
Našavši se pod nadmoćnom pešadijskom i artiljerijskom vatrom, naši se bore kratko vreme i počinju da odstupaju vraćajući se na polazni položaj. Ali na nagibu gde nije bilo nikakvih mrtvih uglova da ih koliko-toliko zaklone, okrenuti neprijatelju, morali su da pretrpe velike gubitke.
Tako je borba 18. puka počela da se vodi u neredu i bez plana. Hrabri major Vojislav Velimirović, komandant 2. bataljona, i mnogi drugi oficiri platiše svojim životima ovaj nepromišljeni pokušaj. To je istovremeno značilo krizu i pravi početak bitke.
Po rasprskavanju šrapnela i eksploziji granata jasno se vidi da Turci unakrsnom vatrom zasipaju redove 18. puka i da je potrebna sveža snaga da mu pomogne. Još ranije je 1. bataljon 7. puka sa tri čete upućen na Putin Rid, a sa jednom na Prkin Rid. Sa ostala tri bataljona naš puk se od podne nalazi iza Vujovskog Kamena...
U noći između 22. i 23. oktobra, zbog neobaveštenosti da su 5. i 6. turski korpusi sa Ovčeg Polja stigli na Pčinju u Štabu Konjičke i Dunavske divizije 1. poziva formirana su dva pogrešna i suprotna gledišta šta se može desiti sutrašnjeg dana. Te dve zablude bile su uzrok pogrešnog nastupa u početku Kumanovske bitke. Pogrešni izveštaj iz Štaba Konjičke divizije da se razbijene turske trupe sa položaja Stracina povlače ka Kumanovu bio je primljen bez rezerve kao tačan.

POVLAČENJE DRUGOG BATALJONA
A KOMANDANT Dunavske divizije 1. poziva doznao je da je u Kumanovo stiglo trinaest bataljona turske vojske, a nije saznao da je turska vojska stigla na Pčinju.
Tako su naša dva komandanta imala dva pogrešna shvatanja da opasnost dolazi od Stracina ili od Kumanova, a ne sa Ovčeg Polja, što je još više otežalo situaciju naše Prve armije.
Kada su Turci oko 7.30 časova prešli u ofanzivu u nejasnoj situaciji iznenadili su Srbe.
Netačno obavešteni da su u dolini Pčinje primećeni delovi turske vojske koju je levokrilna Druga srpska armija potukla kod Stracina, pa se sada njihova komora povlači, preduzeli su nepromišljeni korak zarobljavanja te komore. Naime, komandant 18. puka zbog magle nije mogao da utvrdi čije su to trupe u pokretu, pa kad mu stiže jedan četnik sa Srtevice sa izveštajem da su to Turci sa Stracina, odluči se da oko 8 sati naredi komandnatu 2. bataljona majoru Vojislavu Velimiroviću da se sa svojim bataljonom uputi na jug i zarobi komoru.
Pričaju da je major pokušao da reaguje tvrdeći da je jutros svojim očima video kako s one strane Pčinje neprijateljske trupe nastupaju, ali zbog magle ni on nije bio siguran da li je to zaista povlačenje komore o kojoj su izvestili i četnici, pa mu ostade da se povinuje zapovesti.
Oko 8.30 sati poslat je 3. konjički puk sa majorom Petrom Savatićem od Prkinog Rida u pravcu juga; on nije mogao stići dalje od Ćućinske Mahale, jer je vodio borbu peške i vratio se oko 10.30 sa izveštajem da je naišao na jakog neprijatelja.
Oko 9 sati upućen je i 2. konjički puk sa majorom Čolak Antićem pored Srtevice ka Golubici, ali se već oko 10 sati vratio i izvestio da su tamo jake neprijateljske snage.
Najgore je prošao 2. bataljon 18. puka, koji se spustio u pravcu prethodnice 17. nizamske divizije. Posle iznenadnog sudara bio je prisiljen da odstupi u visini zaseoka Vladinci. Tu ga je napalo levo krilo 13. nizamske divizije i potpuno razbilo. U borbi je poginuo hrabri komandant major Vojislav Velimirović. Bataljon je zatim zapao u jaku unakrsnu vatru turskih baterija sa Golubice i Zebrnjaka, pa se u panici povlačio prema Prkinom Ridu.

KRIZA IPAK - KRATKO
KOMANDANT 4. bataljona, major Dušan Glišić, koji je imao zadatak da posedne sedlo između Prkinog Rida i Srtevice, pokušao je da ga spasava, ali je i on obasut uništavajućom vatrom 13. nizamske divizije sa pravca Pudarnice, pa je prisiljen da se rastrojen i on povuče na polazne položaje. Sudbina 18. puka pokazala je da se na svega 3-4 km od položaja Dunavske divizije 1. poziva nalazi vrlo jak neprijatelj, što su potvrdili i izveštaji konjičkih pukova. Sva tri pokušaja bila su preduzeta pre dolaska komandanta Dunavske divizije 1. poziva na divizijski front.
Komandant Dunavske divizije 1. poziva proveo je noć 22-23. oktobra u manastiru Zabeli, tri kilometra od rezerve i otuda je krenuo ka frontu tek kada ga je komandant 7. pešadijskog puka potpukovnik Aleksandar Glišić sa Starog Nagoričana izvestio telefonom da se na frontu čuje i artiljerijska vatra. Iznenađen napadom Turaka on je celog dana bio na mukama ne znajući na kom delu će Turci upraviti svoj napad, pa je najčešće bio na suprotnom tj. desnom divizijskom krilu.
Sve do 10 sati njega je u neku ruku zamenjivao komandant Konjičke divizije Arsen Karađorđević. Kada je oko 10.30 komandant divizije Božanović došao na levo krilo naredio je po ordonansu komandantu 7. pešadijskog puka, koji je bio u pokretu ka Putinom Ridu, da se primakne bliže desnom divizijskom odseku. Magla je počela da se diže, pa je imajući u vidu situaciju i pošto je izdao neka naređenja opet je otišao na desni divizijski odsek.
Kada je 18. pešadijski puk bio rastrojen da se više nije moglo računati sa njegovom kompaktnošću, njegov komandant Mihailo Zisić izvestio je komandanta divizije da su mu 2. i 4. bataljon potpuno razbijeni i da sa njima neće moći da održi Prkin Rid do mraka. Primivši ovaj izveštaj komandant divizije krenuo je opet sa desnog na levi odsek.
Međutim, svu ovu krizu nije iskoristio komandant turske Vardarske armije Zeki-paša da ugrozi levo krilo Dunavske divzije 1. poziva, odnosno levo krilo Prve armije. Procenivši akciju 2. i 4. bataljona 18. puka kao nasilno izviđanje za račun jakih srpskih snaga na mladonagoričanskim položajima, zaključio je da mu za obuhvat levog srpskog krila nije dovoljna samo 13. nizamska divizija dok Štipska redifska divizija iz armijske rezerve ne izvrši obuhvat levog srpskog krila preko Srtevice. Zato je naredio da 7. korpus izvrši jak pritisak na srpsko desno krilo. Zastoj turskog desnog krila omogućio je Dunavskoj diviziji 1. poziva da prebaci svoj drugi ešalon sa desnog na levo krilo i da prebrodi krizu i konsoliduje front.

ZAŠTO NAPUŠTATE POLOŽAJE?
KAKO se turska pešadija još nije usuđivala da primakne položajima Vujovskog Kamena, koje su držali 1. bataljon 18. i 1. bataljon 7. pešadijskog puka, sa kojih je odstupila naša 7. baterija, neprestano je zasipala neprijateljska artiljerija. Komandir čete koja je držala taj položaj, kapetan 1. klase LJutomir Đorđević sokoleći svoje vojnike i u šali hvatajući rukama turske šrapnele, smrtno je ranjen. Na ledini iza Vujovskog Kamena 7. pešadijski puk čekao je čudeći se što ga ne šalju u pomoć levom krilu, sa koga su mnogi vojnici 18. puka pred njegovim očima bežali u pozadinu.
U odsustvu komandanta Dunavske divizije pukovnika Božanovića, koji je strahovao da turske snage od Kumanova ne prodru između Drinske divizije i tako ugroze Dunavsku diviziju i više vremena provodio na desnom krilu, komandant Konjičke divizije knez Arsen Karađorđević bio je prinuđen da u kriznom momentu preuzme ulogu pukovnika Božanovića. On se prvi za pomoć obratio 7. pešadijskom puku preko svoga načelnika štaba koji se obratio majoru Vojislavu Nikolajeviću, komandantu 2. bataljona.

IZ RUKOPISA MAJORA NIKOLAJEVIĆA:
OKO 2 sata posle podne jedan đeneralštabni oficir približuje se mojoj levokrilnoj četi. Poznajem u njemu načelnika Štaba Konjičke divizije, potpukovnika Milana Tucakovića. Izlazim mu u susret i pozdravljam ga.
- Gospodine majore, potrebno je da pomognete levo krilo 18. puka - obraća mi se.
- Razumem, gospodine potpukovniče, izvolite do komandanta da ga o tome izvestimo! - odgovaram i ne pitajući ga o stanju levog krila 18. puka odlazimo do komandanta 7. puka potpukovnika Aleksandra Glišića.
Uviđajući da se nešto mora učiniti Glišić mi izda naređenje da sa svojim bataljonom smesta ukažem pomoć levom krilu 18. puka.
Komandirima četa izdam kratku zapovest i čete kreću. Naređujem četnom najstarijem komandiru da odmah primi komandu nad bataljonom i kasom obodem konja i prođem pored Prking Rida da se blagovremeno obavestim o stanju na levom krilu i da uvedem bataljon u borbu na mestu gde bude potrebno. Teško sam prošao 400-500 metara naiđem na komandanta artiljerijskog diviziona čije su baterije bile već upregnute i odstupaju.
- Zašto odstupate sa položaja? - pitam ga.

PANIKA MEĐU VOJNICIMA
OSAMNAESTI pešadijski puk počeo je sa odstupanjem. Izvlačim topove da ne budu zarobljeni - odgovara on.
Vidim da sa odstupanjem ovog diviziona levo krilo Dunavske Divizije 1. poziva ostaje bez ijednog topa i da će sav teret imati da primi pešadija na svoja pleća. Prizor pred mojim očima potvrđuje da je na levom krilu 18. puka stanje loše. Na prilično velikom prostoru iza položaja tog krila rasturene grupice po 3-6 vojnika zastaju, okreću se položaju, odstupe nekoliko koraka nazad i opet se zaustave. Pojedini hrabriji vojnici dižu ruke uvis i viču:
- Ne odstupajmo braćo! Vratimo se na položaj! - ali niko se ne vraća jer je panika počela da zahvata trupu. Shvatam ozbiljnost situacije i trkom poteram konja do sredine rasturene gomile i viknem:
- Vojnici, vratite se na položaj 7. puk stiže vam u pomoć!

**VOJNICI ne poznaju u meni komandanta svog da bi me poslušali i izvršili naređenje. Gomila, čijeg komandanta nema, počela je da gubi glavu i da se ne vraća ne položaj. Sada među njih neposredno stiže moj bataljon i dobijam silu da se izvrši ono što naređujem. Izdvojim se na konju izvan gomile, dignem obe ruke uvis i mašući njima dajem znak mome bataljonu da se razvije u borbeni poredak.
Moj bataljon brzo i u redu izvršava naređenje. Velikim zavođenjem levog krila i pokretom unapred odstupajući delovi 18. puka, moj bataljon i ja s njima izlazimo na položaj**, navodi major Nikolajević.
**Tek kad sam izašao na položaj, uvideh zašto su delovi 18. puka napustili položaj i svoje oficire. Uska kosa, čija je površina bila od samog kamena, imala je samo malo ispupčenog stenja na prednjoj ivici iza kojih su pešaci mogli da se zaklone i da dejstvuju. Nije bilo zemlje da se iskopa i naspe grudobran. Turci su prema ovome delu upravili svoj glavni napad i artiljerijskom vatrom primorali pešake 18. puka da napuste položaj. Ovakvi položaji veoma su pogodni za dejstvo artiljerije, a sreća je naša što delove 18. puka nije zahvatila veća panika.
Ovde sam prvi put video i osetio kakvo veliko moralno dejstvo imaju granate koje udaraju u stenje i rasprskavaju se, a bilo je i takvih koje su se odbijale o stenje i sa
još većim ubrzanjem razorno delovale. Osim ovakve artiljerijske vatre na vojnike, demorališući utiču i poginuli vojnici koji se tu i tamo vide po položaju, sa dugim mlazevima krvi pored njih. Na položaju koji je pokriven zemljom, ovaj se prizor ne može videti jer krv iz rane curi i zemlja odmah upija.
Na udaljenosti 700-800 metara od položaja vidi se golim okom streljački stroj turske pešadije koja dejstvuje, ali nam ne nanosi gotovo nikakve gubitke.
Naša artiljerija odstupila je bez stvarne potrebe jer nije pretila opasnost da je turska pešadija zarobi.
Čete mog bataljona sa delovima 18. puka po izlasku na položaj brzo se sređuju, dele se na vodove, određuju starešine i ciljeve gađanja. Na udaljenosti od tri hiljade metara od položaja dogledom se vidi kako sa otvorene ravnice dejstvuje turska baterija, ali po pravcu dolazeće granate i šrapneli lete daleko iza zaklona. Mislim na to šta mi predstoji.
Prilazi mi ordonans iz štaba bataljona i raportira mi da je komandant puka potpukovnik Glišić sa Trećim i Četvrtim bataljonom prošao iza nas prema krajnjem levom krilu, gde je bio komitski odred. Pod dejstvom turske artiljerije i na njega grupisane vatre, kao i pod pritiskom pešadijskog napada, on je napustio svoj položaj i levo krilo je ostalo potpuno ogoljeno i bez ikakvih trupa. Komandant mog puka hitao je da sa preostala dva bataljona popravi ovo loše stanje. U dubini borbenog poretka turske pešadije vidi se postepeno kretanje poludesno radi obuhvatanja našeg levog krila.
Ovo nastupanje Turaka bilo je van domašaja naše pešadijske vatre sa položaja, i kako nije bilo artiljerije da ga omete, obuhvatanje je vršeno dosta brzo. Tek sada uvideh da sam pogrešio što sam ceo svoj bataljon upotrebio za vraćanje delova 18. puka na položaj, jer sam to mogao postići sa dve čete, a da sa dve ostale odem na krajnje, levo, krilo.

KREĆE SEDMI PUK
U OSUSTVU komandanta Dunavske divizije Prvog poziva, na položaju levog krila odigravali su se važni događaji, jer su Turci tamo upravili glavni napad. Stoga je on komandantu moga puka izdao naređenje da s ostatkom puka pohita na Srtevicu. Imao sam da se odlučim za jednu od dve mogućnosti: da povučem dve čete sa položaja i da sa njima odem za svojim komandantom puka ili da sa celim bataljonom ostanem na položaju, a da o turskom kretanju i obuhvatanju levog krila odem što hitnije do njega i da ga obavestim.
Kada je komandant 18. pešadijskog puka, najzad, izvestio komandanta divizije da su mu Drugi i Četvrti bataljon potpuno razbijeni i da sa Trećim bataljonom, ako mu se ne pošalju pojačanja, neće moći da održi položaj na Prkinom ridu, ovaj je tek tada shvatio ozbiljnost situacije. Pohitao je da spasava svoje levo krilo i sastao se sa potpukovnikom Tucakovićem koji ga je obavestio o dotle učinjenom u njegovom odsustvu.
Sada je pukovnik Božanić bio na visini svoga zadatka. Izdao je naređenja o pomeranju trupa iz rezerve zdesnog na levo krilo, čime se izazva sudbonosni preokret u veoma slaboj situaciji na njegovom levom krilu: komandantu 7. pešadijskog puka da sa preostala dva puka pohita na Srtevicu, čiji je taktički značaj sada uvideo; komandantu 8. pešadijskog puka, čija se dva bataljona još uvek nalazahu iza 9. puka, da svoje trupe prebaci ulevo, na mesto gde je dotle bio 7. puk. Kada vide da 7. puk izbija na Srtevicu, odjaha opet na svoje desno krilo da vidi kako se snalazi 9. puk u borbi koja se vodila između tri i pet sati.
Defilovanje 7. puka veličanstveno je izgledalo i dalo veliku moralnu snagu posustalim vojnicima Trećeg bataljona 18. puka.**
Odgovarajući na kritike da se 18. pešadijski puk toga dana nije junački poneo, Branislav Pantić kaže:
**Da, to je tako na prvi pogled prirodno reći! Ali to može samo onaj koji u tom momentu nije bio na licu mesta, i koji nije video i osetio onaj uragan od vatre i ljudi, onaj koji ne može zamisliti šta to znači, kada dva bataljona lete na dve Kara-Saidove divizije, i koji neće da ovu pojavu protumači kao i svaku drugu elementarnu nesreću, poplavu, požar i slično, u kojoj se situaciji lako gubi glava i kada je teško, gotovo nemoguće rasuđivati, i kada se svi postupci saobražavaju momentalno najjačem utisku kod čoveka, a to je instinkt samoodržanja. A ta dva naša bataljona nalazila su se u takvom tehničkom stanju.**
**Šta je drugo i značio ovaj nalet, nego bacanje 2.000 vojnika u poplavu od turskih kolona i u pakleni haos od pešadijske i artiljerijske vatre, koji nije ništa manje opasniji od ma kakve druge iznenadne elementarne nepogode!..
Ali, odjednom, kao da iz zemlje niču, počeli su se pojavljivati evolucioni poreci na prevoju između kota 361 i 362. Ti su se poreci kretali trčećim korakom ka nama i odjednom prolomilo je vazduh ono naše karakteristično i otegnuto: Ura...a...a! Ura...a...a!
Ovaj momenat teško je opisati, ali utisak od njega ostao mi je u pameti svež, kao da je to juče bilo! U tom trenutku ovi poreci već su bili ušli u naše rastrešene i rasturene gomile.
Ponovo se čuo snažni i visoki glas majora Miletića:
- Napred, vojnici, cela nam divizija ide u pomoć!
Pred frontom Prvog bataljona 18. i Prvog bataljona 7. pešadijskog puka, na Vujovskom kamenu i Putinom ridu, gde se nalazahu izmešani jedna četa Prvog bataljona 7. puka, Drugi bataljon 7. puka i Treći bataljon 18. puka, i na ćuviku kod groblja, gde se ojačani, sada sa dva mitraljeza, još uvek uređivahu zaostali delovi Drugog i Četvrtog bataljona 18. puka, takođe, nije bilo nikakvih promena.
Na desnom krilu, kod 9. pešadijskog puka najveća borba vodila se između tri i pet sati, kada su delovi Bitoljske redifske divizije zaustavljeni na 600-800 metara od naših streljačkih strojeva.
Oko četiri sata posle podne turski 7. korpus, po nalogu Zeki-paše pošao je prema Tabanovcima na front Moravske divizije Prvog poziva, koja dotle nije bila angažovana.
Komandant Prvog pešadijskog puka smatrao je da ne treba preći u kontranapad, koji je otvoreno tražio njegov komandant Drugog bataljona Milan Marinković. NJemu nikako nije išlo u glavu zašto njegova divizija miruje dok Dunavska vodi ogorčene borbe, govoreći:
- Sada samo i mi treba da stojimo u mestu, pa će nam lepo biti!
NJegovo energično držanje pridobilo je i komandanta puka i komandante bataljona, te je tako pet bataljona izvršilo napad na turske snage. Ovim je ispunjen prvi dan bitke na zapadnom krilu Prve armije, što je Srbe dosta koštalo. Hrabri major Marinković je poginuo, ali su Turci morali da se povuku južno od sela Konjare.

BITKU na Srtevici, posebno operaciju prebacivanja naših trupa na plato Srtevice, ovako je opisao Milutin Lazarević, učesnik i najbolji istoričar balkanskih ratova 1912-1913. godine:
**Dok je vojvoda Vuk, braneći Buzinsku Malu prodirao između njenih kuća, stiže na plato vod iz Četvrtog bataljona, koji je od svih trupa 7. puka, prvi bio ovamo upućen i kako se beše zahuktao, povuče za sobom zaostale četnike. Posle nekih pola sata pojavi se jedna četa iz Trećeg bataljona, koju lično komandant puka, potpukovnik Aleksandar Glišić, bejaše pod vrlo jakom vatrom neprijatelja izveo na plato, te i ona poleže po zemlji izmešana sa četnicima, osu paklenu paljbu, kada jedan od vojnika iz streljačkog stroja, povika:
- Napred, braćo, izgibosmo! - Na taj poklič, koji je u našem narodu ostao legendaran, sva ta izmešana masa diže se i pođe napred.
U taj čas, počeše izbijati na plato, sa njegove severoistočne strane, jedna za drugom ostale tri čete Trećeg bataljona. Turska artiljerija sa Golubice i Zebrnjaka, pozdravi ih rafalnom vatrom. U njihovim redovima nastaše komešanje i larma, koje pokušavahu da nadvise komande i opomene starešina da se održi red. Blagodareći, pak, hladnokrvnosti i prisebnosti ovih i potpukovnika Glišića, koji je šetajući se otvoreno po platou, mirno izdavao svoja naređenja, ta je kriza vrlo brzo prošla.

ŠOK MEĐU TURCIMA
SVAKA četa odmah ode tamo gde je bejaše uputio potpukovnik Glišić, ili lično, ili preko komandanta Drugog bataljona, majora Vojislava Nikolajevića, koji baš tada dopade sa Prkinog rida i koga on zadrža kod sebe da mu se nađe pri ruci... U taj mah dopadoše pod Srtevicu eskadron i mitraljesko odeljenje, koje beše ovamo uputio komandant Konjičke divizije... Čelo Štipske redifske divizije poče da se prebacuje na Srtevicu u manjim grupama...**
**Odlučim da komandu nad bataljonom predam, brzo dođem do konja i pohitam njime na levo krilo**, piše major Nikolajević. **Komandir čete Trećeg bataljona, koji je svoju četu frontalno razvio u produžetku levog krila 18. puka, videći me trči mi u susret, maše rukama i viče:
- Gospodine majore, molim vas sjašite, videćete se!
Sjašim, ostavim konja i trčećim korakom dolazim do komandanta puka i raportiram mu:
- Gospodine potpukovniče, streljački stroj zaustavljen je pred levim krilom 18. puka na 700-800 metara i tamo nema nikakve opasnosti. Ali, Turci svojim krajnjim desnim krilom neprestano kreću da izvrše obuhvat našeg levog krila. Potrebno je da ubrzamo kretanje što više kako bismo pre Turaka izašli na bočnu ivicu položaja!
Moj mili i hrabri komandant puka, potpukovnik Aleksandar Glišić, divno i plemenito srce našeg naroda, koga smi svi mi oficiri neizmerno voleli i poštovali zog njegovog bratskog i starešinskog ophođenja prema svima iz puka, oslovi me po imenu i reče:
- Ostani tu kod Trećeg bataljona i budi na njegovom desnom krilu, a Milisav će biti kod centra!
I ja ostadoh kod Trećeg bataljona na Srtevici. U međuvremenu Turci su se kretali uz bočni nagib Srtevice da izbiju na bočnu ivicu položaja. Ali, i mi krenusmo da izbijemo pre Turaka. Niti su Turci videli nas, niti smo mi videli Turke. Najednom se ukazaše Turci koji, ipak, izbiše na plato pre nas. Odstojanje između nas i njih bilo je nekih 100 koraka. Ovakvi susreti dve neprijateljske pešadije, kad se borba odlučuje jurišem, deluje iznenađujuće na obe strane.
Učinilo mi se da je kod Turaka iznenađenje bilo veće, jer izbiše bez reda i u gomili i nađoše se pred našim potpuno sređenim borbenim poretkom. Tako nesređeni i u gomili kreću se ka nama, dižu ruke uvis i nešto viču što nisam razumeo. Naš se borbeni poredak zaustavi i vojnici zauzeše ležeći stav. Sada kod nas nastade larma i vika, kako od strane oficira tako i od strane vojnika.**

NEKA BACE PUŠKE
**ČULI su se razni povici: - Pucaj!... Ne pucaj!.. Prevariće nas? Neće moći! Neka bace puške, zašto ih ne bacaju?
U ovom kretanju običnim korakom Turci su se povlačili više poludesno, ostavljajući slobodan prostor za dejstvo svoje prateće brdske baterije, koju do tada još nismo videli**, svedoči hrabri major.
- Kao da sada gledam komandanta puka levo od mene na 200 koraka, kako istrčava ispred streljačkog stroja i mašući rukama daje znak da se ne puca. Kao da sada gledam komandanta Trećeg bataljona Milisava Nedeljkovića kako levo od mene na 70-80 koraka istrčava i videvši komandanta puka ispred streljačkog stroja, dolazi do Turaka, rukuje se sa jednim turskim oficirom i ljubi ga.
**Moram ovde**, kaže Nikolajević, **da iznesem svoje mišljenje o tome zašto je komandant puka naredio da se ne puca. Još kod Pčinjskog manastira, gde je štab našeg puka bio pre našeg prelaska granice i početka operacije, on je dobio izveštaj da se Arnauti protivu nas neće boriti, nego će nam se predavati, pa je pod utiskom tog izveštaja, kao i zbog toga što su Turci bili u gomili, naredio da se ne puca.
Došlo je do zabune. I kad su Turci bez ikakve komande okrenuli leđa i najbržim korakom došli do bočne ivice, odvukavši sa sobom komandanta Trećeg bataljona, pojaviše se konji koji vuku topove. Međutim, imajući na umu izreku: Ne veruj Turčinu!, izvadio sam revolver iz kubure i naredio streljačkom stroju da uzme nišan poludesno. Napeta situacija,živci napregnuti. Osećam kako mi srce jače kuca, čekam šta će biti.
Neko je opali pušku. Ko? Ne znam i nikada nisam mogao da doznam. Verujem da je to bio neko od naših vojnika koji je u nervnoj napetosti povukao obarač na pušci i opalio.
Ceo naš streljački stroj kao po komandi otpoče brzu paljbu. Nišaneći u gomilu Turaka poludesno, da ne bih pogodio nekog od naših, opalih i ja iz revolvera samo jedan metak. To je bio prvi i poslednji put da sam izvadio revolver i upotrebio ga. Kad je nastala brza pljaba i sa jedne i sa druge strane, naspram onog dela gde sam se ja nalazio, turske pešadije nije bilo jer su Turci tu izvukli brdsku bateriju koja nije mogla da opali ni jedan jedini metak.
Kako se već spustio mrak Turci su se slabo videli, ali lepo se video blesak svetlosti od opaljenih pušaka. Vatra počinje polako da malaksava, ali se, ipak, i dalje produžuje. Na ovom bliskom odstojanju i na potpunoj ravnici zbog mraka se nije moglo nišaniti. Vojnici su iznosili pušku na nišan i opaljivali je. Gubici i sa jedne i sa druge strane bili su veliki. U tom vremenu poginuo je i komandant puka, pogođen jednim jedinim metkom u glavu, ostavši na mestu mrtav.

KREĆE STRELJAČKI STROJ
NASPRAM desnog krila Trećeg bataljona gde sam se nalazio nije bilo turske pešadije i ono polazi na juriš. I ja ulazim u streljački stroj i posle trčanja 20-30 koraka, pogodi me metak. Pešadijsko zrno udarilo me je iskosa u spoljnu stranu leve noge više članka i padnem potrbuške na zemlju. U toku 5-6 minuta u ležećem stavu dobih još tri rane od kosih metaka. Kako mi je poslednji metak probio desno rame, ispade mi sablja iz ruke i levom rukom sam počeo da privlačim desnu ruku ka telu. Potpuno svestan i priseban, sa četiri rane od zrna koja su me pogađala u malim razmacima, nisam osećao nikakve bolove, ali naposletku, osetih udar u levu slabinu i iz grudi mi se ote jak uzdah:
- Ah! - Probi me hladan znoj i prevrnuh se na leđa. Jedno veliko parče košuljice od granate ili šrapnela, doletelo ne znam sa koje strane, udarilo me je u najosetljiviji deo tela, u slabinu, i počnem da gubim svest.
Kada sam sa desnim krilom Trećeg bataljona krenuo na juriš, pritajena vatra turske pešadije upravljena je najvećim delom na naš istureni deo i naneo nam veoma velike gubitke. Time se objašnjava da sam u najkraćem vremenu dobio pet rana, od kojih četiri u ležećem stavu.
Opisujući borbu na ovom mestu potrebno je da ukažem na najznačajniji događaj ovog dana Kumanovske bitke, koji, koliko je meni poznato, nije dovoljno uočen, niti ga je ko jasno istakao. Taj događaj je izlazak brdske prateće baterije Turaka na bočnu ivicu našeg položaja na Srtevici i njena mala udaljenost od našeg streljačkog stroja.
Kada se jedna baterija pojavi u svom borbenom poretku na udaljenosti od 300 metara, od razvijene protivničke pešadije, onda ona neće moći da opali nijedan metak, jer će svako pešadijsko zrno iz naših pušaka probiti štit na topu i ubiti ili raniti njegovog poslužioca; ako je baterija udaljena od pešadije više od 300 metara, pešadijsko zrno neće biti u stanju da probije štit i poslužilac topa biće u mogućnosti da se iza njega skloni i otvori vatru koja na bliskom odstojanju biva jača od pešadijske. Ako se, pri tome, desi da je baterija u pešačkom stroju koji otvara vatru, o nadmoćnosti takve vrste ne treba ni govoriti.**

MIR NA BOJIŠTU
**NAJBLIŽI turski pešaci pogađali su nas kosom vatrom i sve što je sa mnom pošlo, to je izginulo, ali, s druge strane od ovoga delimičnog juriša dobijena je neizmerna korist jer se nadmoćnost naše vatre na ostalom borbenom delu pokazala u svojoj pravoj veličini, pa su Turci u neredu odstupali i napuštali svoj položaj. Na krvavom razbojištu vladao je potpuni mir.** (major Vojislav Nikolajević)

**ARTILJERIJSKI potpukovnik g. Svetislav Stajević, koji je tada bio u vrhovnoj komandi, pregledao je sve turske zaplenjene topove sakupljene posle bitke i pala mu je u oči jedna baterija čiji su se topovi unekoliko razlikovali od ostalih zaplenjenih topova. Raspitivao se za nju i kada je čuo da sam od nje teško ranjen, došao je do mene u bolnicu da me poseti i tom prilikom mi je rekao da je svaki štit na topu bio probijen sa 7-8 pešadijskih zrna.
Koliko je važan ovaj momenat borbe za ishod cele bitke na levom krilu vidi se ako bi se postavilo pitanje: u kakvoj bi se situaciji našli VII i DŽVIII puk da je komandant puka Aleksandar Glišić zakasnio sa pokretom svojih bataljona za samo nekoliko minuta i da je njegov streljački stroj bio udaljen od ove baterije 400-600 metara**, svedoči major Vojislav Nikolajević.
**Nadmoćnost vatre turske pešadije i ove brdske baterije bila je nesporno velika, a bila bi još opasnija jer bi baterija svojom bočnom vatrom tukla DŽVIII puk, 4. i 2. bataljon i delove 3. bataljona VIII puka, koji su bili razvijeni za borbu na frontalnoj strani položaja i koji su već do tog vremena pretrpeli velike gubitke, jer naših rezervi i baterija u blizini nije bilo da bi mogli da pariraju njegovom dejstvu. Borba bi se razvijala pod sasvim drugim okolnostima**.

ŽIVI MEĐU MRTVIMA
**TURSKO napadajuće desno krilo, koje nije nailazilo na neki veći otpor i nije izvršilo veći obuhvat našeg levog krila iz doline Pčinje, radilo je vrlo dobro, ali frontalni napad turske pešadije na DŽVIII puk ostao je neaktivan i nije bio vezan i jednovremen sa obuhvatnim napadom. U tome je najveća greška turskog napada.
Ali, ostaje mi još da opišem kako me je naš sanitet lečio i kako sam ostao živ.
U istoriji je zabeleženo da je vatreni sudar na Srtevici, koji se odigrao iznenada i iz velike blizine, bio neobično silan i trajao u polumraku svega petnaestak minuta. Kažu da je posle toga sledovala jezovita tišina koja je nagoveštavala nečiji slom.
Ko je pretrpeo slom i izgubio bitku nije se odmah znalo. Na platou su ostala samo tri topa, okružena sa nekoliko nizama, koji se ubrzo, kada im s boka priđe vojvoda Vuk sa svojim četnicima, dadoše u bekstvo. Svi ostali Turci razbežaše se u dolinu reke Pčinje odakle su se do kasno u noć čule turske trube koje pozivahu begunce da se prikupe.
Turci su u ovom velikom i glavnom napadu pretrpeli veliki poraz. Dva i po bataljona srpske vojske odolela su i pobedila trostruko jačeg neprijatelja, koga je u napadu podržavala vatra 4-5 baterija. Srpskoj pešadiji pomagala su samo dva ili tri oruđa 8. baterije! Može se s pravom reći da je ova pobeda izvojevana radom starešina od pukovskih komandanata pa naniže i izvanrednim moralom nižih starešina i vojnika.
Na bojnom polju Srtevice ležali su mnogi izginuli i ranjeni, a naši docnije došli vojnici lutajući po platou spoticahu se o mrtve, ošamućene ili još žive vojnike koji nisu bili svesni šta se te večeri zbilo.
U našim redovima napravljena je prava pustoš. Brzo se pročulo da je komandant puka poginuo, da su svi komandanti bataljona i oficiri izginuli. Kada se naišlo na telo komandanta Glišića, ležao je okrenut licem zemlji. Među prvima je nađen komandir 1. čete 3. bataljona VII puka, hrabri kapetan Đorđe Terzić, koji je sa svojom četom prvi stigao na Srtevicu i koga odneše teško ranjenog. Glišićevih komandanata 3. i 2. bataljona nigde nije bio. Kasno u noć pronađoše komandanta 2. bataljona majora Vojislava Nikolajevića, svog ogrezlog u ranama i onesvešćenog. Kad ga vojnici izneše sa razbojišta, priđe mu jedan oficir, obasja ga lampom i upita:

POZDRAV BRAĆE GLIŠIĆ
- KAKO Vam je gospodine majore?
Major ga je smao ćuteći gledao. Oficir se zatim obrati pogruženim vojnicima:
- Odnesite majora odmah odavde, jer se Turci spremaju da nas ponovo napadnu!
Vojnici ga gotovo trčećim korakom odnesoše na rukama.
Sutradan, tj. 24. oktobra, Prva srpska armija prešla je u ofanzivu, tako što su se Dunavskoj diviziji prvog poziva priključile do tada manje angažovane Moravska i Drinska divizija prvog poziva, kao i Timočka i Dunavska divizija drugog poziva. Došlo je do sadejstva sa levokrilnom Drugom i desnokrilnom Trećom armijom. Neprijateljski front je probijen u rejonu Zebrinjaka gde su turski korpusi pružali snažan otpor uz podršku artiljerije, posle čega je natala panika u turskim redovima.
Gubici turske armije bili su veći od srpskih. Prva srpska armija izgubila je 700 vojnika, podoficira i oficira.
O pogibiji potpukovnika Aleksandra Glišića - po pričanju očevidaca:
U sredu, 23. oktobra, Turci su nekoliko puta pokušavali bez uspeha da savladaju levo krilo Dunavske divizije prvog poziva. Pred sam sumrak, pošto je izdao potrebna naređenja i označio 3. bataljonu pravac kretanja brisanim prostorom, svrati pored groblja jašući na konju i spokojno se lupkajući po sari leve čizme. Tu susrete svoga brata Dušana Glišića da se sa njim pozdravi, ne sluteći da će im to biti poslednje viđenje.
Aleksandar je bio pun života i snagde, dok je mlađi brat Dušan bio bolešljiv i veoma iznuren fizičkim i duševnim naporima u borbama u kojima je i sam učestvovao. Ali, onako veoma visok, uspravno se držaše snagom čelične volje. Kad izmenjaše nekoliko bratskih reči, Dušan unekoliko izrazi bojazan da neprijatelj ne prodre preko Srtevice u njegov bok i bok cele divizije. Na to mu brat, pružajući ruku da se sa njim oprosti, sa puno samopouzdanja dobaci:
- Ne beri brige! - posle čega obode konja i pod vatrom među prvima ode pod Srtevicu.
Izdavajući svoja naređenja na platou Srtevice grmljavinu turskih topova nadvisio je njegov glas:
- Gospodo, ovaj položaj moramo održati po svaku cenu!
Pred sam sudar sa Turcima, kada se ovi poslužiše lukavstvom i kada se naši oficiri i vojnici digoše da vide šta će dalje biti, kapetan Vojin Popović, sluteći prevaru, preporuči Glišiću da se za svaki slučaj skloni unazad. Ali ovaj ga za svoju nesreću ne htede poslušati.
U najkritičnijem momentu, kada su naši zbunjeni počeli da se lelujaju, u njihove redove upadoše komandant puka Glišić i komandant 2. bataljona Nikolajević i staviše se na čelo svojih vojnika i ovi osokoljeni primerom svojih starešina baciše se kao lavovi na Turke. U najljućem okršaju neprijateljski kuršum pogodi hrabrog Glišića smrtno u glavu. Videvši ga mrtvog oficiri i vojnici jurnuše na Turke ne žaleći svoje živote, sve dok se očajna bitka nije završila srpskom pobedom.

HRABRI KAPETAN MILISAV
O POGIBIJI Aleksandra Glišića obavešten je njegov brat povicima:
- Major Glišić! Major Glišić! - orilo se po bojnoj liniji, pričao je sam major.
- Do mene su dopirali ti glasovi, i ja sam osetio da mi je brat pao, ali se nisam mogao odazvati pozivu, jer sam i sam sa svojim bataljonom imao krvavu borbu.
- Gruvalo je nekoliko stotina topova i s jedne i s druge strane, da se zemlja tresla, kada je kraj crkve svetog Đorđa u prostom vojničkom sanduku spušten u grob najveći junak tog velikog dana, da večito počiva u zemlji koja tom grobu duguje svoju slobodu.
Šta je bilo sa kapetanom Milisavom Nedeljkovićem?
Kad su Turci pošli prema našim redovima oborenih pušaka u znak predaje, ne odgovarajući na našu vatru, naši su bili ubeđeni da hoće da se predaju, jer je pred njima išao jedan oficir.
Kad su prišli našim redovima u susret oficiru pošao je komandant 3. bataljona, kapetan prve klase Milisav Nedeljković. I tek što se sa njim zagrlio i poljubio, Turci opališe plotunom u naše redove.
Videvši prevaru kapetan Nedeljković istrže se iz zagrljaja turskog oficira, potrže sablju i komandova svome bataljonu:
- Na bajonet!
Naši se zbuniše, a Turci se baciše na kapetana Milisava, savladaše njegov otpor, ali ga ne ubiše.
Prvo su ga odveli nekom višem oficiru na samom položaju gde je protestovao što je na prevaru zarobljen. Izveli su ga iz šatora vezanih očiju i na konju ga nekud vrlo dugo vodili. Rekli su mu da se nalazi u Ristovcu i da ga vode u Skoplje. U Skoplju su ga viši turski oficiri ispitivali o snazi i raspodeli naših truša, što im on nije odao, pa su ga vozom sproveli u Solun.
U Solunu su ga vezanih očiju vozili fijakerom da bi povratili moral turskih vojnika.
Kad su Turci priznali poraz, njihovi oficiri su mu jednoga dana čestitali slobodu, i to kada su postali grčki zarobljenici. Saopštili su mu da su Srbi pobedili i oslobodili Staru Srbiju, pa su i njega oslobodili zajedno sa jednim našim konjanikom i sedam pešaka.
Kad su Grci ušli u Solun kapetan Milisav se vratio u Skoplje, pa odatle svom bataljonu. Za hrabrost unapređen je u čin majora.

BOŽE moj, jesam li živ ili mrtav? - mislim u sebi.
Nemam snage da pokrenem glavu ni levo ni desno i vidim ima li koga živog u mojoj blizini. U onom okretanju na leđa kada me je parče artiljerijskog zrna udarilo u slabinu, leva ruka pala mi je na pištaljku koja mi je visila o vratu. Ako sam živ, mislim, moći ću malo da se oglasim pištaljkom, te je uzmem levom rukom, prinesem je ustima i dunem koliko sam više mogao. Čujem sviranje kao kad osica zuji, svedoči major Vojislav Nikolajević i nastavlja:
- Živ sam!
Mrkla je noć. Imam snage samo da gledam pravo gore i da okrećem oči malo levo i desno i ništa više. Iz mraka se pojavi silueta vojnika; vidim ga ali nemam moći da ga pozovem u pomoć. On zvera na sve strane i primeti me da ležim, sagne se nada mnom i najednom viknu:
- Jaoj meni, komandante moj! Odmah ću se vratiti - otrča i nestade u pomrčini.
Posle kratkog vremena čujem topot nogu. Dojurio je sa dvojicom vojnika, uhvatio me ispod pazuha, drugi me uze za noge, a treći pokupi sablju, revolver i nosila.
Kako su me i kuda nosili, kako su me spustili na zemlju i otvorili usta da sipaju konjak, ne znam, jer sam bio onesvešćen. Ali konjak me je malo ispekao i rasvestio, te sam promrmljao:
- Vode!

PREŽIVEĆEŠ, NE BRINI
DALI su mi malo vode. Dva oficira i vojnici seku i skidaju sa mene odelo, traže rane i na brzu ruku previjaju. Na tom mestu bila je neka kuća sa koje su skinuli vrata na koja su me natovarili i četiri vojnika počeše nositi. Bio sam u nesvesnom stanju, ali kad vojnici zbog mraka i zemljišnih neravnina počnu neravnomerno da nose vrata, stopalo leve noge počinje da mi klima i jaki bolovi prelomljene kosti rasvešćuju me i prostenjem iz grudi:
- Lakše...!
Od ostalih rana ne osećam nikakve bolove. Odnesen sam na previjalište Dunavske divizije kod crkve u Nagoričanima.
U tom zavojištu moj školski drug iz gimnazije dr Nikola Kostić dao mi je čaja i previo rane. Oslovio me po imenu i rekao mi:
- Ne beri brigu! Jesi teško ranjen, ali srećan si što ti nisu povređeni unutrašnji organi.
Bolničari me unose u jedan veliki šator gde su najteži ranjenici, spuštaju me na zemlju i pokrivaju.
Koji je to vojnik posle najopasnijeg momenta u borbi, gde je smrt posejala svoje žrtve, imao hrabrosti da dođe iz pozadine i vidi šta se dešava?
Bio je to moj imenjak, pred sam rat kaplar u mom bataljonu. Po osobinama vojnik kakav se samo poželeti može: pametan, brz kao jelen; desetina mu je bila najbolja i po obuci i po disciplini. Ali imao je malo “duže prste” i voleo je noću da ustane kad svi vojnici spavaju, da im otvara sanduke i da ih pretresa. Kad je prvi put uhvaćen u krađi kažnjen je disciplinski; ali kad se ovo ponovilo lišio sam ga čina i pred celim bataljonom skinuo mu kaplarske zvezdice. Na moje traženje komandant puka premestio ga je u 3. bataljon, u onaj u koji sam za vreme okršaja došao i gde sam ranjen. Kazna je učinila svoje dejstvo i on je opet bio najbolji vojnik u četi.
Kao prošće leže ranjenici jedan pored drugoga. Ne zna se ko je od koga teže ranjen, redov do oficira; onako kako je koji donesen i previjen, tako je i spušten.

MARICA PUNA KRVI
TEŠKI uzdasi i škrgut zuba prekidaju s vremena na vreme onaj svečani mir koji vlada. Cele noći kao kroz san slušam tutnjavu artiljerijske vatre i buncanje teško ranjenog vojnika u glavu koji je bio u agoniji. Pominje majku, oca, svoje selo, Smilju, decu, govori neke nerazumljive reči bez smisla i sleda, a bolničar pritrčava i obara ga. Zaspao sam. Kad je sunce već dosta odskočilo probudi me neki šušanj oko mojih nogu. Bolničari izneše vojnika teško ranjenog u glavu koji je svršio s ovim svetom.
Na sanitetskim kolima prenesen sam u Čelopek gde je bilo preko 600 ranjenika. Sanitetska kola sa lekarima otišla su napred, jer su naši očekivali da će se Turci pred Skopljem još boriti i pružiti ponovni otpor. U Čelopeku je ostao jedan podnarednik sa šest bolničara da transportuje sve nas u Ristovac. Ostavljeni smo, pomislim, Bogu na milost i nemilost i ovom podnaredniku sa njegovim bolničarima. Ni doktora, ni lekova, ni hrane; ništa nismo imali. Bolničari su imali samo zavoje, a kako je iz moje ogromne rane na slabini krv probijala zavoj, to mi je podnarednik preko njega previo još jedan nov.
Zbog rane na slabini, na prsima i desnom ramenu, sav sam stegnut i ufalčovan i počinjem da kašljem. Uzdržavam se koliko mogu, ali kašljanje počinje sve jače. Najednom osetim da mi u blizini najveće rane pođe toplo.
Da nisam osetio pljuvačku? Uzmem maramicu i pljunem. Počeo sam da izbacujem krv. Uznemirio sam se. Pozovem podnarednika bolničara, a on mi najhladnije odgovori:
- Pa, dešava se to kod ranjenika, ali ništa ne mari!
Hvala na utesi! - pomislim.
Na moju sreću, izbacivanje krvi je prestalo samo od sebe.
Drugoga dana naredim vojniku da uzme iz moje bluze 10 dinara i kupi mleko, ali mleka nije mogao naći. Ponovo mu naredim da kupi kokoš i zamoli seljanku da mi skuva čorbu. Dobra seljačka duša skuva mi čorbu i ne hte da primi ni pet para. Pokušavam da jedem meso, ali zubi otkazali poslušnost; ne mogu da žvaćem i čini mi se da je meso tvrđe od kamena, iako me uveravaju da je veoma meko. Pokušavam da uzmem malo čorbe, ni to ne mogu. Dadoše mi čašu divnog slatkog vina; to sam mogao da pijem i ono me malo osveži.

SANITET - VOLUJSKA ZAPREGA
TREĆEG dana posle podne, kad sanitetska kola nisu došla, počeše da transportuju najteže ranjenike na običnim seljačkim kolima. Uzeše i mene. Po prostrtoj šaši stavljali su nosila i tako smo u 4 sata po podne krenuli. Nebo se poče oblačiti i u prvi sumrak otpoče kiša da rominja, pa da pada sve jače. Ispod sebe na nosilima nisam imao ništa, ali sam bio dobro pokriven ćebetom, šinjelom i pelerinom. Sad je nastala borba na život i smrt. Verovao sam da će sa mnom biti gotovo ako mi rane zakisnu.
Na divizijskom zavojištu u Nagoričanima bilo je svega deset metalnih kopči za ranjenike sa prelomljenim kostima na nogama. Svi ostali koji su kasnije doneseni, među kojima sam bio i ja, imali smo samo obične drvene daščice koje nisu mogle dovoljno da učvrste nogu. Kada me školski drug previjao nije mogao pretpostaviti da ću sa ovako tešim ranama biti transportovan na običnim nepokrivenim seljačkim kolima, niti da će mi desna ruka usled probijenog ramena utrnuti i otkazati poslušnost, jer bi mi je verovatno pričvrstio uz telo.
Kako sam bio dobro pokriven preko tela, pa i preko glave, imao sam sada da se borim: da me ćebe ne uguši, da mi desna ruka ne udara o kanate kola, i da koliko toliko ublažim bolove na nozi. S vremena na vreme levom rukom podižem ćebe sa glave, malo udahnem vazduha i potom ga polako spustim. Ali utrnula desna ruka ne može da se drži na grudima usled potresa kola i udara laktom o kanate. Kad spustim ćebe na glavu, levom rukom hvatam desnu i držim je na grudima. Kola po lošem putu ljuljaju i tresu, stopalo mi na ranjenoj nozi klizi levo i desno, a na laktu sam dobio i šestu ranu od mlataranja po kanati.
To mi sve pričinjava velike bolove koji se uvećavaju i zbog samog pritiska pokrivki, pa naređujem da kola zastanu, da mi vojnik malo odigne ćebe sa ranjene noge. Moji bolovi i patnje bili su veliki. Da je neko zapisivao ono što sam šaputao na nosilima dok su me prevozili, imao bi lepu zbirku pogrdnih epiteta na račun vrhovnog srpskog vojnog saniteta. Cele noći je kiša pljuštala i tek je pred zoru prestala. Kad je svanulo i kad sam ugledao barake Ristovačke bolnice i meni je svanulo.
U Ristovačkoj bolnici našao sam lekara, lekove i sve drugo što je ranjeniku potrebno. Tu ste me poštovani Gospodine našli teško ranjenog, pa Vam nisam mogao o svemu pričati što sada pišem.
Iz ove bolnice nisu me mogli odmah transportovati zbog velikog broja železničkih kompozicija koje su jurile ka Skoplju sa dopunskim bataljonima, municijom i hranom.
Dana 1. novembra prevezen sam sanitetskim vozom u Beograd, u 10. rezervnu bolnicu. Sa mnom je donesen teško ranjeni kapetan LJutomir Đorđević i još jedan poručnik iz 18. puka, obojica iz Kumanovske bitke. LJutomir je ranjen u kičmu i isprva dobro izgledao u licu. Ja sam od istekle krvi i neprestane temperature bio veoma slab i iznuren. Docnije, dok je LJutomir venuo, ja sam se postepeno oporavljao, pa čak izdržao i dve operacije na nozi.

KARAĐORĐEVA ZVEZDA
KAD je prošlo mesec dana od našeg prispeća u bolnicu, pitali su upravnika bolnice iz Ministarstva vojnog, da li ćemo ostati u životu. Za LJutomira je odgovoreno da će umreti i on je nekoliko dana pre smrti unapređen u čin majora. Za mene je odgovoreno da ću ostati u životu.
Za moj rad u Kumanovskoj bici odlikovan sam Karađorđevom zvezdom 4. reda sa mačevima i unapređen u čin potpukovnika, posle dve godine i devet meseci.

SVET je sa velikim interesovanjem pratio tok Balkanskog rata. Objavljeno je da je Vrhovni štab srpske vojske sa najvećim interesovanjem pratio događaje u Kumanovskoj bici. Kako ni Vrhovni štab nije imao tačne izveštaje sa kakvim snagama raspolažu Turci, nije bilo ni tačnih izveštaja o toku borbe.
Drugog dana Kumanovske bitke kralj Petar Prvi je u Vranju priredio ručak. Nedostatak izveštaja mučio je sve prisutne. Svako je mislio: šta li se sada tamo dešava? I, evo, dolazi u trpezariju ordonanas oficir, i svakome je sinulo u pameti: šta li javlja taj telegram? Uzbuđenje i radoznalost jako su uzbudili sve prisutne. Načelnik Glavnog štaba, đeneral Radomir Putnik, uze telegram od oficira, stavi naočare, a ruka mu je primetno podrhtavala. U trpezariji nasta tajac da se moglo čuti zujanje muhe. Putnik otvori telegram i poče da čita:
- Neprijatelj je, posle uporne borbe, pod našim pritiskom počeo odstupati na celom frontu...!
Svima kao da pade težak kamen s vrata, odahnuše dušom i kao u jednom glasu viknuše:
“Hvala Bogu!”
Kralj Petar se osećao srećnim što je njemu palo u deo da sa svojom dičnom vojskom, kao unuk “cara u opancima”, bude osvetnik Kosova... Zar se on nije kao čovek mnogo godina borio u bosanskom ustanku protiv vekovnog neprijatelja svoga naroda? I njemu Gospod dosudi da vrati Srbiji Skoplje, stolicu cara Dušana, koju su Turci još pre 520 godina oteli od kraljevića Marka (1392. godine).

IZVEŠTAJ ANRIJA BARBIJA
A KAKO je svet saznao o pobedi u Kumanovskoj bici?
Čuveni profesor pariskog univerziteta Oman Emil (1859-1924) i istoričar Srpske akademije nauka, opisuje svoj razgovor sa jednim članom Francuske akademije nauka.
- Da znam dobro, Vi ste srbofil i imate lepo mišljenje o srpskoj vojsci. Turski vojnik je najbolji na svetu!
I akademik pokaza prstom na poslednje vesti u poznatom časopisu “Journal des Debats”, jednu službenu depešu iz Carigrada:
“Naše makedonske trupe razbile su četiri srpske divizije kod Kumanova!”
Toj depeši Oman zaista nije mogao verovati. Znao je mnogo o kralju Petru i njegovom sinu prestolonasledniku Aleksandru, znao je mnoge od slavnih vojskovođa koje su učestvovale u bici na Kumanovu: Radomira Putnika, Živojina Mišića, Stepu Stepanovića, kao i veliki broj srpskih oficira i vojnika, posmatrao je njihove okretne i pouzdane pukove kako defiluju pod trobojnim zastavama. Nije mogao verovati da su ih Turci “razbili”.
Ali, sati su izgledali dugi svim slovenskim prijateljima do onoga trenutka kad depeše francuskog dopisnika sa Balkana Anrija Barbija, ne obavestiše u “Journal des Debats” i drugim novinama da je “razbijanje” Srba bila baš njihova odlučujuća pobeda na Kumanovu.
Evo jednog od prvih opisa Kumanovske bitke na Srtevici, koji je dao Anri Barbi 1913. godine:
“Noć se polako spuštala. Tada u nejasnim trenucima koji odvajaju dan od noći, Turci probaše svoj poslednji napor. Oni su po svaku cenu hteli da probiju levo krilo srpsko.
Oni još jednom poleteše, prava ljudska bujica. Hoće da dopru do srpskih položaja; stižu do njih i pored svih krvavih provalija, koje u njihovim redovima otvaraju šrapneli. Izgledalo je da se njihovi mrtvi, čim padnu, ponovo dižu.
Topovi, mitraljezi, puške kose im prve redove; ali preko njih prelaze drugi redovi koje potiskuju oni iza njih. Sva hrabrost, sva snaga turska imala je samo jedan cilj: da se, ipak, ide napred.
Nastade jedan kratak, neobjašnjiv zastoj, kao da su dve rase merile jedna drugu, licem u lice poslednji put, pre nego što se budu uhvatile u koštac...

ČETIRI KARAĐORĐEVE ZVEZDE
VEĆ smo - pričao je docnije kapetan Janković - osećali njihovo disanje. Već smo razlikovali Anadolce, skrhane od umora redife od starih vojnika razrogačenih očiju, bele brade.
Ali, strašan vetar od šrapnela zahuja. Sve sprave za ubijanje pucale su i grmele ujedno. Četvrt časa trajao je okršaj koji se ne da opisati.
Odjednom glavni junak ovog natčovečanskog otpora, komandant sedmog puka, potpukovnik Glišić, pade pogođen jednim zrnom. Major Nikolajević vide kad je potpukovnik pao. On poleti, izvuče svoju sablju: petnaest jurišnika, to je bilo sve što je ostalo, učiniše to isto. Jedan krik odjeknu: “Juriš!”
Tada u jednoj vrsti zanosa, ostaci sedmog puka poleteše napred i čudo se dogodi. Red po red, korpus turske vojske bio je zbrisan, odbijen! Major Nikolajević, bio je neprestano na čelu svojih vojnika, sve dok nije pao pogođen pešadijskim zrnom u levu nogu. Pogodila su ga još dva zrna od šrapnela u desno rame, a jedna mu je granata rasekla plećku, dok ga najzad nije pogodila granata u slabinu od koje je izgubio svest. Besni juriš još se ubrza, i jedna baterija uzeta je na juriš. Preneražene tobdžije, koje nisu imali vremena da pobegnu ostadoše prikovane za svoje topove.
Major Nikolajević teško je ranjen na pet mesta i pao onesvešćen, ali njegova žrtva nije bila uzaludna. Na celoj liniji neprijatelj je bežao. Turska ofanziva bila je konačno slomljena...
Posle ranjavanja u ovde opisanoj Kumanovskoj bici Vojislav Nikolajević je pet meseci proveo u bolnici i potpuno zalečio rane. U Prvom svetskom ratu (1914-
-1918) učestvovao je u činu potpukovnika, ponovo je više puta ranjavan u Cerskoj bici.
Ove svoje uspomene napisao je 1921. godine.
Oženio se 1926. godine u 50. godini, LJubicom, kćerkom državnog savetnika Bogdana Damjanovića, i postao otac jednog deteta. Zbog zasluga u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje nosilac je velikog broja domaćih i stranih odlikovanja, od kojih su mu bile najmilije četiri Karađorđeve zvezde s mačevima za neustrašivo junaštvo i sedamnaest ponetih rana. NJegove slike nalaze se i danas, među proslavljenim junacima prošlih ratova.
U Drugom svetskom ratu, 1941. godine, doživeo je tešku sudbinu bezuslovne kapitulacije i pao u nemačko zarobljeništvo. U nemačkom zarobljeništvu ostaje pune četiri godine, mučen i ponižavan, ali uvek uspravan i primer veličine.
Umro je 1950. godine, posle jedne teške operacije u Nemačkoj. Na groblju u Osnabriku nalazio se njegov grob sve dok tamo nije osnovana kosturnica, koja nosi njegovo ime, i gde leže posmrtni ostaci sa imenima svih bivših zarobljenika logora u Osnabriku.

TRIJUMF MALE SRBIJE
POSLE turskog poraza u Kumanovskoj bici svet je mogao čitati pismo divizijskog đenerala i komandanta turske Vardarske armije Zeki-
-paše, upućeno 25. oktobra Ali Rizi-paši, glavnokomandujućem u Solunu:
“Javio sam Vam da je velika bitka trajala do šest sati uveče. Naš je sedmi korpus pretrpeo vrlo velike gubtike. Da bih mu pomogao naredio sam DŽavid-paši da pređe desno krilo srpske vojske da bi sedmi korpus mogao da se povuče. Feti-paši sam izdao zapovest da povlači polako svoje trupe koje još nisu bile opkoljene. Međutim, kad su one počele to kretanje bitka je još trajala i sedmi korpus je bio izložen vatri srpske artiljerije kakva se ne da zamisliti. Panika ga obuzela i počeo je bežati ne znajući kako da se spase od ove strašne smrtonosne vatre. Tako je sedmi korpus uništen. Artiljerija koja je imala 150 topova, naša municija i hrana, sve je to bilo napušteno u bekstvu. Ono malo vojnika što je ostalo stiglo je kao ludo u Skoplje. Plan je dakle, DŽavid-
-pašin propao.
Na njegovom desnom krilu bitka još traje, ali sedmi korpus i suviše je slab da odbije neprijatelja i ja se bojim da njegov otpor ne bude kratak. Kara-Saidov peti korpus i jedna divizija nizama biju se kod Kočana. Mada su oni naneli znatne gubitke, potpuno su slomljeni i povlače se ka Štipu. Ja sam vrlo nesrećan što Vam zvanično javljam da je naša velika bitka izgubljena.”
Ali Riza odgovara Zeki-paši 26. oktobra:
“Gubitak velike bitke mnogo me je ožalostio. Moja je duša puna bola. Ratna sreća je ovog puta bila na strani neprijatelja. To se dešava u svim ratovima. Savetujem Vam da se prepustite Božjoj volji i želim Vam hrabrost da izdržite strašne trenutke sadašnjeg položaja.
Pošaljite u pomoć Skopljanskoj vojsci sve trupe petog korpusa. Gledaću da Vam pošljem još vojske odavde. Neka Vam Bog bude u pomoći!”
Srbija i druge tri male države na Balkanu: Crna Gora, Grčka i Bugarske pobedile su osmanlijskog porobljivača i prvi put se jedna duga turska istorija u Evropi morala prekinuti. Posle zauzeća Kumanova, Bitolja, Soluna, Lile Burgasa, Jedrena i drugih gradova, u Londonu je 30. maja 1913. godine potpisan mirovni ugovor. Ovim ugovorom, na čije je potpisivanje Turska bila prinuđena, sprečen je prodor Austro-Ugarske prema Solunu. Pobedom saveznika omogućena je pojava albanske države.

ZADIVLJENA EVROPA
POSLE Kumanovske bitke Srbija je postala značajan faktor na Balkanskom poluostrvu. Ona se pokazala onakvom kakvom je Evropa vekovima nije mogla videti. Dugo su je pratile nesreće, ali i kada je nije bilo na evropskoj karti Srbi su se borili protiv ugnjetača. Oslobodili su se svojom snagom bez evropskog rata. Divila im se cela Evropa, od Petrograda do Pariza, preko Beča i Berlina jer su trijumf moralne i vojničke snage i rodoljublja ostvarili ideju nezavisnosti Balkana i načela: Balkan - balkanskim narodima.
Danas, kada je stara srpska i makedonska zemlja pod stranim protektoratom, ta ideja nezavisnosti još je uzvišenija. Pokušajima da se ostvari etnički čista velika Albanija otvaraju se ljute kosovske rane.