Pripoveda se...

...у нашим крајевима

С БЕЛЕГОМ ИСПОД СРЦА


Ко то мрви стење, плови до Ђердапа, мути воду и пишти из ње, краде витице и злато из реке Пек?

Cтена, огрнута плаштом мркле ноћи, сјакти вирећи гребеном из реке. Путницима, засталим на „мртвачком мосту”, коме је громада облика лобање на улазу кумовала, наликује образини црномањасте особе. Можда је поноћни пливач, утопљеник или ронилац који, удахнувши пуним плућима, кани да се загњури? Сребрнасте капљице сливају му се низ избрушене „јагодице”, а оглавље, начичкано мноштвом злаћаних бодљи, костреши поврх темена, као креста.
У источној Србији приповедало се да ћуприја тада подрхтава и шкрипуће звуком истрошених рабаџијских кола. Балване јој гризе и изједа Бобучар ил Вирац! Чедо Бобука (вирова), у сећању становништва настањује, и за осведочене гњурце, погибељне вртлоге. У њима таласи врију, клобучају се и пене, баш као у каквом изанђалом котлу. Чини се да подводни извор шикља и раздваја матицу на два издвојена, заковитлана тока. Попут водоскока, избацује громуљице песка, грањорака, грудве скореле глине те свакојаког талога наплавине. Прошарали су их љуспе и седеф шкољки, истоветни као и крљушти неке заснуле немани. Вода клокоће, те је по њој место и названо Клокочевац...

Вино за дивове


Испирачи песка у реци Пек, потапањем затегнутог јагњећег крзна, сакупљали су златне честице закачене о коврџе растреситог руна. Сумњали су да их Бобучар у послу претиче и отима им дар Пека, њихов улов. Он се стално премеће, ваља и окреће, као долап укопан на дну. Вижљастим телом, обраслим квржицама лишајева, као гвозденим зубима, грабуља блештаве камичке из устава, спокојем побрђа успаваних спрудова. Умањује бербу злата, породице доводи до просјачког штапа!
Масивне Владикине плоче, волшебно насукане дуж обронака кањона у пиротском крају, део су неког древног здања, дворца, утврде или манастира. Зидине су им давно подлокали и обрушили плаховити таласи, те засули каменицама чудесних бојâ и величине. Казивало се да су лежај Бобучара!? За кишовитих дана, чим надошле бујице стану да руше све пред собом, као пешчане куле, он скаче с једне на другу, премеће се и кликће! Гипким удовима изводи вратоломије од којих се и најхрабријем посматрачу диже коса на глави, а грло суши и стеже! Тим „пловилима” крмани и враћа се, броди до ђердапског теснаца! С каменог Рипала, обрушеног водопада, наглавачке скаче у провалију! Омеђен је бигреним стубовима – големим ћуповима! У њима се столећима чува вино за дивове – избавитеље.

Предање вели да једино чамац саграђен од волујских рогова, с веслима од коњских копитâ, може да их сломи! С јесени, Бобучара сколе наступи беса и мржње на све из окружења! Погледа је празног, као лонче у торбара. Натчовечанском снагом мрви стење и баца на Владикине плоче! Намеран је да их распукне, а комађе, шупљина пуних злата, угради у видиковац посред реке... Таји се међу крхотинама, обојеним опалим бобицама „вучјег грожђа”. Стога је и прозван Каминац. Кожу му премрежује сијасет жилицâ голубије боје. Сличан даждевњаку, шарени се раскошним преливима – упијеним пламеновима вилинског огња...
У околини Кучева колале су гласине да је зачет у потоцима од кречњачких наслагâ. Ношене током, таложе се око носача мостова. Издалека, намерника подсећају на беласање човекове пути... Сплавом од шибљем обавијених и иловачом облепљених кошницâ, Бобучар се у глуво доба спуштао низ клисуру. При том се разузданим покретима премештао растегљивим телом. Заустављао се ако га, привучен свиткањем тела, ко од путника угледа. Пео би се на обалу и препречавао му пут. Окретао га је док му се не заврти у глави и крвава пена не процури низ браду! Обневиделог и ломног, одводио је до реке и гурао у мутне таласе!
Одора од стабљика растиња изломљене трске, „панцир” је ратника што је устао из тмине. Одбијајући љубичасте нити месечине, на глави му се сјајио сребрни клобук. У њега су и нокти сребрни! Њима се пентрао и придржавао о засеке на пречагама мостова. Лебдећи наглавачке над реком, дремао је причвршћен о гране... У бобуцима Јерме настањује топла врела и мртваје. Литице с којих се обрушава, или на чијим „каменитим душецима” излежава, његово је окомито нагнуто царство. Прошарали су их слојеви плаве боје. Зарад њих је у народу прозван Плавшан. Ретко презиме Плавшић настало је по њему, као и досељеницима из Плава у Црној Гори. Заборављено мушко име Плавша сачувано је у средњовековним рукописима...
Ножни прсти Бобучара спојени су пловним кожицама. Замахнувши њима, изазива таласе који се преливају и плаве градине, уништавају летину! Огорчени Крајинци градили су уставе од врљикâ и преграђивали корито. Желели су да га улове живог! Учесници ноћних стражâ су у по гласа описивали чудновате доживљаје. Тек што Месец за облаке зађе, очи им се, капака тежих и од туча, саме затварају! Ломаче се лагано гасе, звуци стишавају, док пушке, сабље, кубуре и мотке – играју на устави коло „пипиревка”!
Повише њих се вијори искидан прамен магле. Он „упада” у реку, „плива” и „лети”, нејасним писменима „исписује” лелујаву поруку на небу. Све до првих петлова! Смена их је изјутра затицала гологлаве, исцепаних гуњева и разрогачених очију. Оседели преко ноћи, гледали су с највиших гранâ избезумљеним, стакластим погледом обневиделих...

Мостић што звиждуће


Кад се потапају „грснице” (конопља) по брзацима и трли лан за ткање, за светлих ноћи измили из увалâ. Чим месец обасја врх Тупижнице, у подножју настаје метеж! Од њега се Тимок и притоке, све до увира у Дунав, за тили час замуте! То Бобучар одвлачи снопове у складишта. Служе му да исплете дугуљасте корпе – сандучаре у којима презимљује. Гнезда, премазана глином, штите га од хладноће. До позне јесени легла су му дубови и шипражје у приобаљу. Скривен пузавицама, осматра чиле пастирице и хитре копарке. Тек што, обрване умором од трчкарања за стадом или превртања земље, прилегну на спруду и заспу, прикрада им се кораком сенке. Сече им витице и односи у лагуме...
С пролећа, надуте лешине удављених оваца, набујали потоци и речице са Старе планине, сјуре у низину. Усахлих су, спарушених вимена. Посисао их је Бобучар! Тело му је отиснуто сребрним пругама. Настале су свакодневним чешањем о камење. Окрзнута скрама, утрљала се у кожу и постала искричава. Због тога је у Црноречју знан под надимком Сребрни змијак. Главе је малене, тела здепастог, а ногу кракатих. Отресајући стално капљице с усана, потмуло пишти. Свирала, умочена у ћилибарску смолу... У долини Млаве, носио је надимак Пиштало. Ослањајући се ноктима о хриди, савијао се у „подводну греду”. По њој су деца несметано трчкарала. Причама да ходају мостићем што звиждуће, приморавала су родитеље да крену у потрагу за чудноватом грађевином. У намери да му открију легло, претраживали су брзаке, претурали баш сваки камен...
Мирочко предање вели како је Бобучар кнежевског рода. Настао је из тајне везе младе кнегиње и наочитог пастира. Под зидинама замка чувао је своје стадо и свирао у двојнице. Ту су се зближили и заволели. Лепа деспотовица је с њим затруднела и од срамоте наумила да се утопи! У цик зоре је крочила на обалу, попела се на Марков камен и без премишљања бацила се у студене таласе Дунава. Окрећући је у круг као иверак, моћна матица је односила унедоглед...
Али, то су из багремара осмотриле нечије дубоке, проницљиве очи! Шумска вила, зеленоока Врбана, опазила је да валови преливају напупели стомак, док главу обгрљују љигави пипци травуљине дрезге. Долетела је за тили час и, већ помодрелу и обамрлу племкињу хитро пренела на безбедан насип Пека. Ту се, пре времена, породила! На свет је донела здравог мушкарчића!

Уговор са злом


Скинула је дијадему с главе, зубима прегризла замршену плетеницу, завезала је за опточени драгуљ и обујмила голуждрави вратић свог првенца. Доброчинитељка је прихватила подизање детета под условима да мати никада не пита за њега, не види, нити га у наручје узме, не загази у воде Пека, на себе не стави злато и не окупа се у текућој води! У противном, истог дана ће да умре! Како она, тако и њен пород! Препустиће их грозним приказима Катилкама (Душманкама)...
Краљевића је предала на старање својим дрüгама – богињама Изворкама. Однеговале су га као своје „водено биће”. Белег, листић врбе отиснут на прсима испод срца Бобучара, знак је угледног рода, док мајчин поклон, чим зарони, одзвања о каменито дно. Одјек, синовљев поздрав, властелинка ослушкује, помно броји и јецајима прекида. Лево раме му је згрчено. Да прикрије бременитост, мати му се превезивала марамама на тој страни...
Бобучар самује у јами ископаној међу жилама тополе. Од пода до таванице украшена је биљурним огледалима у оквирима од дрвета, камена, бакра, гвожђа, сребра, костију, рубина, мермера... Између , као перчини мумијâ, лелујају дуге косе, умршене таласањем бездана. На гомили белутака сместио се лежај од златних полугâ и јастук – клупко уваљаних власи. С њим збори, тепа му или, поваздан, задева кавгу.
Само Шојманица Даница (владарка потока) из Вратне, понудом млечнице (скувана тиква, размућена млеком, медом и орасима) зна да му умањи бол за изгубљеним домом. Громогласан урлик, што стишава завијања изгладнелих вучјих чопора, пролама се превојем о Сретењу. Бобучар помаља главу и гргољи уснама пуним воде. У Хомољу га је пратио назив Гргољаш...
Умилном свирком на лимуновом листу, која допире из подводних пећинâ, беседи с мајком. Болна и одбачена, с врха мотриље, јединчету шаље отпоздрав – баца своје огледалце! На њему је њен лик, отисак смежураних усана и једна суза чемера. Она се, чим кане, претвара у бисер, вели тужбалица из муклих заселака подно Дели Јована...