Majoran

За читање и уживање / Светлана Ненадовић

По школи дипломирани археолог, цео је свој радни век провела у Радио Београду, од 1982. у редакцији Програма за децу, уз пријатељско разумевање и подршку уредника Драгана Лукића. Од 1988. године посвећује се записивању на магнетофонску траку прича из детињства људи које пажљиво слуша и који јој скрећу пажњу узвраћају поверењем и искреношћу. Многе од ових емисија чувају се у тонском архиву Радио београда.
Више од десет година Светлана је у нашем листу објављивала рубрику ''Дете је отац човека''.

Како припремаш кељ?
– Прво скувам месо, најбоље јунеће, затим одвојено, у сланој вријућој води попарим кељ да шљоне, онда га извадим, саставим с месом и додам танку запршку. На крају ставим мајоран.
– Мајоран?!
– Нормално, мајоран.
– Никад нисам чула да се у кељ ставља мајоран.
– Мајоран иде у свако кувано јело.

***
У једној од бројних сеоба Срба из Херцеговине досели се негде почетком 19. века у подруднички крај и породица Томић. Вредни какви су били, Томићи искрче шуму и надомак Сувобора и Маљена саграде кућу и стану обрађивати земљу и гајити стоку, заједно с фамилијама које су, као и они, из старог краја дошле. У село Цветиновци, близу Љига. Много пре него што је читав крај постао „земљораднички, воћарски и сточарски”. Они су га, ваљда, таквим и начинили.

Заједно на свечаном ручку у Америци Драгојло Томић и Михајло Пупин (уоквирени десно) за истим столом

А онда почеше ратови. У првом који је по реду дошао, у историји забележеном као Српско-турски, погине домаћин куће, а село десеткује колера од које страдају и Томићи, да једва у животу остану браћа Драгојло и Светозар. Један од седам, други од једанаест година. Из празне куће угашеног огњишта пођу браћа за Циганима који су кроз село пролазили и стигну прво у Љиг, а затим у Мионицу код неког кафеџије где остану да служе. Како су до Београда дошли, сâм Бог зна. Ту се раздвоје: један опет код неког кафеџије, а други код неког столара.

Овај други је Драгојло. Заволе Драгојла мајстор столар и мајсторица без свога детета, као да је њихов, а он им, уз вредноћу и сналажљивост, узврати и великом пажњом и поштовањем (још се за време окупације у Другом светском рату остарелој мајсторици до последњег дана њеног живота из куће Драгојла Томића свакодневно носио ручак; што је имало за њих, имало је и за њу). Шегрт, па калфа, затим власник мајсторског писма, уз почетни капитал који му је без камате у зајам мајстор дао, дочекао је Драгојло Први светски рат као власник лепе радионице у којој је сад он запошљавао шегрте и калфе, и исто тако лепог великог плаца у улици Кнез-Милетиној, за градњу куће у којој ће становати он са женом и породица његовог брата Светозара. Он своје деце није имао. Утом позове млада земља Србија да се од непријатеља брани, и Драгојло оде прво у бој на родни Сувобор па после кроз глад и зиму преко Албаније до Крфа и Бизерте, одакле опорављен креће на Солунски фронт у пробој код Доброг Поља, капије која води у отаџбину. У Београд, где ће наставити започети живот, са многим одликовањима која је у рату добио.

Како се Београд после Великог рата нагло развијао, тако је и Драгојло све успешније водио своје послове. Столарска радионица постаје фабрика снабдевена најмодернијим машинама „Вестингхауса” увезеним из Америке у којој је Драгојло боравио као наш представник у ФИДАК и упознао се с Михајлом Пупином, али никад није престао да себе зове столаром и своју модерно опремљену фабрику – столарском радионицом. На прочељу капеле над породичном гробницом Томића, коју је на београдском Новом гробљу за живота подигао, налази се у штуку лепо израђено ренде, знамен и симбол његовог заната који је као мали дечак из Цветиноваца код свога мајстора изучио. У Кнез-Милетиној улици саградио је две лепе простране куће на спрат у које је сместио своју и породицу свога сада покојног брата Светозара.
И онда опет дође рат. Знајући какав је прошли био, првих дана који су после бомбардовања уследили, пошаље Драгојла снаха, удовица Светозарева, прекопута у бакалницу код Вицка да купи штогод нађе, мислећи на брашно, шећер, маст, кафу и друго потребно за преживљавање. Врати се Драгојло од Вицка с вешћу да је већ све покуповано, да је радња празна, али да је он ипак купио нешто што је преостало, и покаже – џакче с десетак килограма мајорана. Вицко би га у мирно доба полако крчмио годинама, продајући домаћицама на грам. Није се мајорану нико обрадовао, али су се ипак јела зготовљена од свачега што се у окупираном Београду могло наћи, лакше могла гутати њиме зачињена; јела свих рођака, пријатеља и познаника којима се ова драгоценост нештедимице делила током дугих година рата. И после. Залиха је била неисцрпна.

Погинуо је Драгојло Томић у поновном бомбардовању Београда, на Ускрс 1944, заједно са још двадесет седморо мушкараца, жена и деце, затрпаних у рушевинама његове лепе куће у Кнез-Милетиној улици. Али је мирис мајорана остао у свим куваним јелима преосталих чланова породице Томић и њихових потомака, све до дана данашњег.
И у кељу где му није место.