Karađorđev pisar, Milošev brica

ПИСАЦ КАО ЛИСАЦ

Занима ли вас владавина кнеза Милоша Обреновића испричана из угла његовог берберина? Уверен да ће штиво имати читаоце, Нићифор Нинковић све је изложио у мемоарима под насловом „Жисниописанија моја”

Кад се човек нађе у „белом свету”, усамљен, без пријатеља и без много новца, далеко од својих, коме да се изјада? Па, вама, драги читаоци. Вама се далеке 1834. године обратио и Нићифор Нинковић, човек од сто заната, писар, тумач, берберин, лекар, да вам исприча своје јаде и како је страдао од тадашњих српских војвода и кнежева и како је неколико пута одлазио из Србије да нађе срећу и како се поново враћао нимало срећнији. Саслушајте га, драги читаоци, потрудио се да вам исприча занимљиву причу о свом бурном животу.

Којекуде Србијом и светом

Дошао је тих устаничких година, негде око 1807. године, из Срема у Београд, да као и многи пре и после њега помогне борбу Србије за ослобођење. Учествовао је у биткама, па и у две веће, на Јавору и Делиграду, и радио као писар код Карађорђевих кнежева. Није тада била мала ствар бити писмен, а уз то знати и неколико страних језика, а он је познавао немачки, руски, касније научио и грчки и турски. Нићифору је било деветнаест година, али није била у питању само младалачка осионост, већ и то што није дао неписменим главешинама да га вређају и понижавају, па се свађао с њима и долазио у сукобе.
Кад се читају његова „Жисниописанија”, стиче се утисак да је већина српских главешина била од оних дивљих, сирових људи за које важи једино закон јачега, а да се глава могла изгубити очас посла и због најмање ситнице. Нићифора, већ на почетку службовања, намеравају да убију. Посвађао се с тадашњим господаром Максимом јер му је давао малу плату, па због тога од њега бежи у Београд, али га тамо сачека Совјет коме га је тужио Максим, лажући да га је ћата покрао. И пресудили би му ту, на лицу места, без много испитивања, верујући само осветољубивом Максиму на реч. Срећом, међу њима се нашао „мудри старац Доситеј”, српски Сократ, који упозорава осионе главешине да ће, ако тако без правде и закона пресуђују, сутра сви узети такву правду у своје руке и почети да убијају писаре како им се прохте.
Пише Нићифор како су војводе пресуђивале „како им њина глава занесе”, али опет у разговору с неким руским официром који оптужује Србе за кукавичлук, брани их као славне борце јер „будући да ту живим, ту морам и страну држати”. Више него с Турцима, бори се млади ћата са српским главешинама, њиховим послушницима, судијама... „У оно време тако су Србљи дивљи били и свирепи како исто тигрови и лафови, пак ту треба врло лисичка мајсторија с њима живити.”

Ножић уместо пера

Не недостаје ни ћати те лисичије мајсторије. Без длаке на језику, Нићифор приговара због мале плате, оптужује обесне војводе да туку писаре буздованом, брани се кад хоће да га бију без кривице, али зна и кад се треба склонити и побећи. Не гаји много ни илузије о правди. Одбија да сведочи против свог тадашњег газде, Кара-Марка Васића, човека који се од ковача уздигао до војводе, мада зна да је тај крвник свирепо убио двојицу својих кумова. Нићифор се једва отресао службе код Кара-Марка и смислио да иде за Цариград, па не жели да упропасти ту своју шансу оптужбама које би се свеле на „моја реч против његове”.
Година је 1812, а наш ћата је потпуно очајан, усред Цариграда, без запослења. Дошао је до тога да моли једног потурченог Руса да га прода као роба неком богатом Турчину не би ли се исхранио. Из сажаљења, узима га себи Влах Николај да изучава сиромашки берберски занат. И тако ћата, не без јадиковки, перо замени ножем за бријање. Три и по године проводи Нићифор бријући у Цариграду, мењајући мајсторе и дућане, тукући се с јањичарима скоро сваког месеца, лечећи се од куге која је харала, плаћајући харач. Сели се из места у место, све тражећи бољу срећу, па долази 1817. године и у Букурешт где учи „докторију” и ради у болници код доктора Орхана Константина Каракаша. Пошто му завидници покваре план да остане у болници, ускоро ето њега опет у Београду. Прећуткује нам све разлоге за одлазак из Србије, али слутимо да није отишао само „трбухом за крухом”, будући да се пре повратка распитује да ли је безбедно да се врати. Чуо је да је Милош Обреновић постао велики кнез, па му пише и моли за писарску службу. Преко посредника, Милош му одговара да је јак и да може да иде на занат, а да је писарска служба само за оне који не знају ништа друго да раде. Тако Нићифор отвара берберску радњу у Београду, а Срби долазе у великом броју да им среди браду јер рашчуло се да је Карађорђев писар постао брица.

Кобни кнез

Било би Карађорђевом писару добро и тако, да је остао брица у Београду. Бацио је око на лепу девојку из Земуна, Христину, „по немецки” васпитану и писмену, па се њоме и оженио, посао му лепо кренуо, скућио се. Али, зла срећа му није наменила миран, породични живот београдског занатлије. Кад му Ђорђе Ћелеш, Милошев слуга, преноси поруку да га кнез зове у Крагујевац да га брије, њему је одмах јасно да је безбрижним данима крај. Кнез Милош измењао је 36 берберина за три године, „ком’ разбио главу, ком’ пребио ногу, ком’ одбио ребро, ком’ ударио сто батина, ком’ ударио дванаест сикира”.

После много расправе, псовки, заклињања да је рад да му главу одсече пре него да иде Милошу за берберина и Ћелешових претњи да ће га тужити кнезу, Нићифор креће пут Крагујевца да испуни своју злосрећну судбину. Кад је нови брица први пут стао пред њега, кнез Милош се толико изненадио његовим смелим речима да му је неколико пута тражио да му понови шта је рекао. А Нићифор му је објашњавао да он није његов роб, већ берберин, да неће да га служи као пас него као човек и да очекује да му за то добро плати, као и да неће двапут да понавља шта је рекао јер „двапут се у воденици говори”. Ни Милош му није остао дужан. Већ после првог бријања шаље увече свог слугу Николчу да убије брицу и да му донесе његову главу за сто на коме вечера. Николча се, међутим, сажалио на Нићифора који убрзо сазнаје и шта значе Милошеве речи: „и ако нећеш ’оћеш”.
Василије Поповић, један од Милошевих људи, говори му да њих не занима где ће брица или било ко, ко их служи, јести или спавати, то је њихова брига, а да их служе – морају. По Милошевој наредби, Нићифор затвара кућу у Београду, настањује се у некој бедној кућици у Крагујевцу и почиње да ради за малу плату, трпећи увреде, понижавања, испуњавајући Милошева наређења од тога кога све треба да обрије до тога како треба да брије или лечи, будући да је и „докторија” улазила у опис његовог посла. Ни његова жена није била поштеђена напорног рада. Као и многе друге, она мора да одлази код кнегиње Љубице на кулук, где остаје и без доручка и без ручка, а мора да обиграва чак и око Милошеве љубавнице, Станке, некадашње служавке, врло опаке жене.

Код Осман-бега

Осим дугог језика, јогунства и приговора – оправданих додуше, јер је берберин само тражио иоле пристојну плату и макар мало поштовања – Милош Нићифору замера и што не доводи жену у цркву. Прибегавајући својој „лисичкој мајсторији”, берберин, у ствари, склања своју Христину од Милоша, плашећи се да би овај могао да је узме за љубавницу. Спреман је да истрпи псовке, увреде, оптужбе да је жену потурчио, само да је не би довео у опасност да је кнез пожели у својој ложници.
Ређа Нићифор читав низ непочинстава Милоша и његових људи: како је мучки убијен господар Младен Миловановић јер му је тражио да га пусти да тргује свињама, па како сам кнез умало од батина није убио лажно оклеветаног кувара Стојана због једне кашике која је нестала из кухиње, па како су се Милошеви људи из чисте обести подсмевали старом учитељу Димчоглији који је дошао да моли за службу терајући га да поскакује на једној нози. Сећа се како је и он добио штапом по леђима због проте који није хтео да причести њега и његову породицу, па му је претио да ће га тужити господару, а Милош се разбеснео што се брица позива на њега да би исправио неправду коју ми прота чини. Међутим, хтео не хтео, Нићифор је полако постајао послушни слуга.
По господаревом наређењу, шиба старца од седамдесет година, Мировића, и то неколико дана узастопно, не приговарајући много, већ закључујући „сад се мора”. Преварио се писар кад је мислио да ће се одупрети „човеку из шуме”. Чак и кад га је Милош коначно, после четири године својеврсног робовања и кулучења, пустио да иде у Београд, брица, видевши да не може ништа да заради јер муштерије зазиру од њега мислећи да је кнежев шпијун, поново моли свог некадашњег господара да га прими натраг у службу. Добија посао као писар у Мађистрату у Брусници, код господар-Јована, али убрзо прелази у Смедерево где отвара берберницу, али и ту посао слабо иде.
Не могавши да преживи, Нићифор се поново спрема на странствовање. Већ прешао четрдесету годину, запошљава се као тумач код Осман-бег Скопљака. Спремајући се да с њим иде у Ада Кале, растаје се с породицом ни не слутећи да се са женом Христином и кћери Драгињом опрашта заувек.

Страдање у бројкама

Негде у Цариграду Нићифор се уморио од тражења службе. С платом код Осман-паше Скопљака није могао да издржава жену и децу који падају у све веће дугове, па путује даље покушавајући да нађе боље ухлебљење. Био је берберин у Букурешту, надзорник у Влашкој, помоћник земљомера, лекар у Цариграду, тумач осионог аустријског официра који је дресирао Мушур-Ахмет-пашине коње. Дванаест година потуцао се по Турској и Влашкој, тешко зарађујући корицу хлеба и неколико пута пишући некадашњем горопадном господару Милошу молећи га да се стара о његовим најближима. Породица, међутим, материјално пропада, губе и кућу у којој су живели, а Нићифор је све старији и све уморнији.
Коначно, једног дана остаје без икаквог посла, а ни вести од куће дуго није чуо. Забринут за жену и три кћери које је оставио у Србији, од дуга времена и од муке, решио је да пише мемоаре и изнесе све неправде које је преживео. Ако некад некога буде занимало, изводи и рачуницу колико му је кнез Милош остао дужан. За четири године кулучења њега и његове жене 3072 гроша, за штету од 770 гроша месечно коју је трпео због мале плате и свега што му никада није плаћано, укупно 36.960 гроша за четири године. Уз то, 4500 гроша као одштета за 100 батина које је добио, с каматама на сав тај новац – 10.616.814 гроша! Колико год та цифра звучала претерано, Нићифор је дао себи одушка знајући да му ниједан њен делић никада неће бити исплаћен и покушавајући да своје „страданије” прикаже и у бројкама, иако је ту највише било оне штете коју никакав новац не може платити.
Бољи дани за Нићифора више не долазе. Изгледа да су се завршили давно, тамо негде између отварања бербернице у Београду и женидбе Христином. Пријатељи му јављају да су му жена и кћерка умрле, а да друге две кћери живе у крајњој беди. Заноси се и да преда тужбу против Милоша страним судовима, па пише султану у Цариграду и Аеропагу, суду у Атини. У то време, из Србије му 1839. године стиже невероватна вест да је умро његов бивши господар, кнез Милош Обреновић.
„Тако дочекам да се јадна Србија једног неописаног тиранина ослободила.” Нићифор и не зна да то у ствари, није дочекао, а и њему самом постаје јасно да нешто није у реду кад „из српских страна” почну да му стижу опречне вести. После тога му причају како је Милош жив, али да је због тиранства протеран из Србије, па онда јануара 1840. године слуша од неког Руса необичну приповест да је гроф Долгоруки судио Милошу и да су судије убиле српског кнеза пресекавши га на четири дела. Нико му није рекао једноставну истину да је његов некадашњи господар 1839. године абдицирао у корист старијег сина и отишао из Србије. Нићифор не може да зна ни нешто што ми данас знамо: не само да Милош није умро 1839. године, он је живео још 21 годину.

Мемоари од муке

Стар и сасвим осиромашио, враћа се Нићифор у Србију којом влада Милошев млађи син, кнез Михаило. С много суза, састаје се с најстаријом кћерком Софијом и сазнаје да је друга кћи Катарина дата неком господару у Горњи Милановац јер нису имали новца да се издржавају. И још кратко нас извештава да неко време ради код доктора Белона, да путује у Тополу да пелцује децу, али да је одзив слаб, да је убијен Илија Гарашанин и да је поново отворио берберницу у Београду, али да се тешко разболео.
Закључујући своје дело, чије је главно „надахнуће” и подстицај био родоначелник породице Обреновић, Нићифор Нинковић од бројних особина овог владара бира једну која показује да је и он трпео због своје тираније. О том својству кнеза Милоша, писар и берберин проговориће тек на крају мемоара.
„Тај човек како год зец страшио се и није у двадесет четири сата могао два сата спокојно спавати. Веће устане ноћу као вештац, штоно људи говоре, виче, ципара и све писаре и чиновнике пробуди... И верујте ми, љубезни читатељи, срцем мојим возљубљени, да се том човеку само страшило и стра у свако доба на лицу његову показивало”.

------------------------------------------------------------------------------
------------------------------------------------------------------------------

КАРАЂОРЂЕ И ЗЛЕ ВОЈВОДЕ
Нићифор Нинковић описао је неколико великих историјских личности устаничког доба. На првом месту ту је Карађорђе са све његовом гласовитом узречицом „којекуде”. Описује га као храброг, „високог возрастом”, али и за њега има оштре речи. Карађорђе је напрасит, у бесу је, на пример, посекао скелеџију јер овај није викао док га је он тукао.
„Један тирјанин како други”, каже Нићифор поредећи Карађорђа и кнеза Милоша, с тим што Карађорђе, за разлику од Обреновића, није јурио жене својих слугу. Вођи Првог српског устанка главе су дошле, по Нинковићевом мишљењу, понајвише његове „зле војводе” од којих је свако вукао на своју страну и гледао своје интересе, не марећи много за опште добро. Занимљиво је да је Нићифор послао и једно писмо Карађорђу из Букурешта, негде око 1811. године, у коме га упозорава да се спрема пропаст и њему и Србији, и да ће га стићи освета због оних „праведних душа које си без кривице с лица земље збрисавао”.


РУКОПИС
„Жисниописанија моја” први пут су објављена тек 1972. године. Рукопис је нађен у заоставштини чувеног књижевника Симе Милутиновића Сарајлије, а Народној библиотеци уступио га је, 1947. године, архимандрит Милорад Милутиновић који је урадио препис рукописа у четири свеске. Оригинално Нинковићево дело исписано је мало надесно искошеним рукописом, а изучаваоци претпостављају да није имао времена да га среди, будући да текст није подељен на поглавља нити има наслов на првој страни.