Male noćne himne

Угледао ју је случајно и осетио да више никад неће волети ниједну другу. Он се звао Георг Филип Фридрих барон од Харденберга, а она Кристина Вилхелмина Софија фон Кин. Познати су као Новалис и Софија

Прича о њима почиње 17. новембра 1794. године. Харденберг, тек што се запослио у окружној канцеларији у Тенштету, градићу у Немачкој у коме је живео, отишао је до оближњег Грнингена, да обави први пословни задатак. Само неколико месеци пре тога дипломирао је права и успон каријере управо је почињао. А онда је, на том пословном путовању, упознао Софију и његов живот обогатиле су нове мисли и погледи на свет. Харденбергу је било двадесет две године, а Софији – дванаест.
Идуће године, 15. марта, на Софијин рођендан, су се верили. Тајно. У новембру исте године Софија се тешко разболела и, након неколико операција, умрла 1797. године тек пошто је напунила петнаест година. Заљубљени Харденберг толико је туговао да је хтео да се убије. На срећу, одустао је од те намере, након неколико година се верио с другом девојком, и чудних љубавника нико се не би сећао да Харденберг није Софију учинио вечном, а себе – Новалисом.

Занос романтичара

Пре почетка овог дела приче, неопходно је рећи понешто о њима. Харденберг је био младић великог и разноврсног интересовања и образовања. Већ у једанаестој години учио је француску књижевност и филозофију, а коју годину касније граматику, реторику, грчки и латински. Затим је на универзитету у Јени учио филозофију и европску историју, а на универзитету у Лајпцигу је студирао право, математику и филозофију. Прве песме написао је у дванаестој години, на крају гимназије преводио је класичне ауторе, а прву песму објавио је у деветнаестој.
Баш непосредно пре него што ће упознати Софију, заинтересовао га је романтизам, правац саздан од осећања и маште, који је крајем 18. века из европске књижевности полако али сигурно потискивао класицизам. Овај податак био је пресудан по Харденбергово прерастање у Новалиса, па самим тим и Софије у вечност. Било је то овако.
Харденберг се заљубио у то девојче, јако, колико год јако може да се воли. Изгледа да је свима, до чијег мишљења му је стало, причао о њој и да ју је са свима упознавао. Његови пријатељи Гете и Шлегел, велики песници романтизма, сматрали су да је Софија изузетна девојка, а Лудвиг Тик, пишући његову биографију, каже да је Софија, иако још дете, грациозна и пуна духовне лепоте, те да зрачи нечим надстварним и божанским.
Шта у то време о својој изабраници мисли Харденберг? Одговор на ово питање могао би да буде његов запис, у књижевности познат као „Клариса”, скица на основу које је вероватно требало да настане Софијин портрет. Сматра се да га је Харденберг написао у јесен 1796. године кад се већ могло знати да је озбиљно болесна. „Прерано сазрела, хтела би да се допадне свакоме", прва је Харденбергова оцена о Софији. Затим наводи њену „потчињеност и ужаснутост пред оцем", каже да је јогунаста, да се прилагођава људима којих се плаши, да је хировита, да су јој драге дечје игре, пита се „чита ли она од своје воље", затим примећује и да „на поезију не гледа као на нешто значајно", па и да „изгледа као да још није доспела до размишљања", да би одједном, након набрајања тих не баш добрих особина, у одвојеном одељку и истакнутим словима записао следеће: „Она неће ништа да буде. Она је већ нешто."

Ово дивљење особи у чијим особинама нема основа за дивљење, резултат је Харденбергове романтичарске потребе да идеализује стварност, а нарочито девојку коју је одабрао да му буде љубав. Негде при крају овог записа, а након набрајања још неколико Софијиних недостатака, пун љубави, као да осећа потребу да објасни, да оправда, овакву далеко од идеалне Софију, истиче да су жене, ма какве биле, савршеније од мушкараца.
„Слободније су од нас. Ми смо уобичајено бољи; али оне схватају боље од нас, схватају себе и сазнају боље. Рекло би се да су оне по природи оно што смо ми тек по вештини, и да је њихова вештина наша природа."
Судећи по Софијиним дневницима, њој је њен драги само симпатичан. Допадају јој се његова љубавна писма, али она одговара на њих само зато што је лепо васпитана. Понекад јој се чак деси да заборави како се он тачно зове. Његова занимања и теме њој су и неразумљиви и прилично досадни. „Данас Харденбергова посета, опет се ништа није десило", записала је 1. марта, десет дана касније „Данас смо били сами, уопште се ништа није десило", а сутрадан „Данас је било као и јуче, ништа се уопште није десило". Њена старија сестра Каролина одушевљена је Харденбергом, нарочито његовим причама о Фихтеу, филозофу који се у то време супротставио великом Канту, што га је учинило славним. Харденберг је заокупљен Фихтеом, а Софију ништа од тога не занима. Харденберг је, судећи по „Клариси", био свестан тих недостатака своје драге, али их је његова романтичарска душа занемаривала и на неки чудан начин идеализовала.

Крчилац нове земље

Кад је Софија умрла, као што је већ речено, Харденберг је туговао исто онолико колико је и волео. Почео је да пише више него до тада. Дневник обележава датумима по броју дана од њене смрти. У лето, неколико месеци пошто је Софија преминула, записао је:
„Сједињење је склопљено и за смрт; то је свадба која нам обезбеђује друштво за Ноћ. У смрти је љубав најслађа; смрт је за онога ко воли брачна ноћ: тајна сладосних мистерија.
Опрезно, није ли то тражити за ноћ неко гостољубиво склониште?
А и тај који је обазрив јесте, дакле, онај ко воли своју Успавану принцезу.
Вечерњи сутон је увек сетан час, као што је јутарњи освит час радостан и пун очекивања."
Годину дана након Софијине смрти, Харденберг се одважио и послао неколико рукописа уреднику часописа „Атенеум". Потписао их је именом Новалис. С новим именом, правник и интелектуалац Харденберг постао је Новалис, велики светски песник романтизма – наравно не баш истог тог секунда. У Дневнику је објаснио: његово ново име је „од старине породично име и прилично одговарајуће", истина у облику Де Новали, као и да га је могуће превести као „крчилац нове земље". Касније, кад су проучаваоци књижевности потврдили да је Новалис зачетник немачког романтизма, испоставило се да му то име савршено одговара.
Из дана у дан, Софија је све више и више постајала Новалисова велика тема. Он не престаје да је воли, своју мртву драгу, и љубав према њој претвара у култ а Софију у богињу. Она је основ „Химни ноћи", његовом највећем песничком делу и кључном делу немачког раног романтизма. Збирка је објављена 1800. године. Откако су нађени његови Дневници, сматра се да је шест песама „Химни ноћи" Новалисова аутобиографска исповест иако је „ја" које говори у песмама могуће схватити само као поетско „ја". И у Дневницима и у „Химнама ноћи" Новалис прича о животу и смрти, по романтичарском схватању, та два појма се преплићу захваљујући љубави, захваљујући Софији. Она је његова посредница ка поезији, ка вечности.
Тек што су објављене „Химне ноћи", Новалис је оболео од туберкулозе. Крајем јануара 1801. године вратио се у родитељску кућу у Вајсенфелд. Ту је, 25. марта, умро. Његови најближи кажу да се смејао кад је умирао. Кажу да је то била радост, да његов живот није пркосио смрти већ ју је прихватао као свој неодвојиви део.


За собом је оставио обиље текстова из уметности, филозофије, религије, историје и природних наука, али је доживео да види објављене само „Пелуд", „Веру и љубав", „Химне ноћи". Његови пријатељи Лудвиг Тик и Фридрих Шлегел објавили су Новалисове незавршене романе „Хајнрих из Офтердингена" и „Ученици из Саиса", и есеј „Хришћанство или Европа".
И, ето, то би била прича о Новалису и Софији. Да ли бисмо се ми данас дивили Новалису да је остао Харденберг, да ли би се знало за Софију и њихову љубав, да ли је то уопште и била љубав, да није било романтизма? Није битно. Да свега набројаног није било, у књижевности би било мање љубави него што је сад има. А то јесте битно.